Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ВЕЧЕРЊЕ ПЕСМЕ Отуривши своје огромно камено рало, исправи се Адам. При црвеном вечерњем сунцу које је залазило, паде по земљи његов тешки и дуги сен, као сен крупнога јаблана у модром
Из вечерњег свода падала је ситна пурпурна прашина и крвавила ораницу. Адам баци свој мрачни и брижни поглед по видокругу који је био у пламену и диму.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
ЈАЊА: Ти си му мигнула. ЈУЦА: Шта би му ја намигнула? ЈАЊА: Ти си Ево. Оћиш да превариш твог Адам. Што си му казала да имам толико новци? ЈУЦА: Како би му ја казала оно што и сама не знам?
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
и 1875, и рђаво свршен у позоришном комаду Адам и берберин (1881). Васа Решпект је из 1875 (ново издање Српске књижевне задруге 1913), Увео листак из 1878, Вечити
Лалић, Иван В. - ПИСМО
а плод чији спас је, Према предању; нестабилна врста Трпи спасење, а не зна кад час је да покрене се у лежишту Адам; Праотац ове збрке, аутор чија Прагрешка бива узрочником пада у овај живот где сам пао и ја; Подземни стожер Голготе,
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ГИНА: Да тебе направим таквог каки си, и не треба ми други материјал! БЛАГОЈЕ: Мозгу! Од тога је и Адам направљен! ГИНА: Знам да си брз на језику!... Пијеш и локмашиш, а не видиш у шта ти Секула срља!
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
У хладу великог дрвећа одмарали се Адам и Ева. У грану по џбуњу, свуда око њих гукале су грлице, цвркутале свакојаке птице, а по шареном шљунку весело су
Хумови, горе у даљини, стене— Сав је предео куд поглед окрене Блистао као некад стари Еден Пре негʼ из нега Адам би изведен: Кад свет сијаше невиним осмехом, Још незаражен смрћу нити грехом Вечном лепотом вечитога склада— Кад алʼ
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Тако и треба. Ја сам му донео водицу и име, док га не крстимо. Кума нећу да слушам. Име ће му бити Адам. Први човек и мој покојни пријатељ тако су се звали. Мијате! — викну. — Пали прангије! Пали, Мијате, родио ми се унук!
Кад су их пандури са упереним пушкама дигли од вечере, везали и изгурали из куће, Адам је врискао, налетао на пандуре, хтео да их угриза, запомагао „не дам те, деда“, а он је окренуо главу да не види Ђорђа.
Али, иако је Адам плакао „не дам те, деда“, и гризао пандурима чакшире, јер ништа друго није могао да им учини, он се стресао што,
ће лепо извући преко омче и рећи гласно, викнуће да народ чује, мора бити народа кад вешају Аћима Катића, викнуће: „Адам није мој унук! Није моја крв. Не признајем га за своје, народе.
и уверио себе да и он има сина, па да каже некоме ко га није чуо у знојавој и плачљивој тмини пред свитање: „Мој ће Адам идуће године у школу.
„Мој Адам ће на јесен у школу“, гласно је рекао. Сем Аћима, нико га није чуо. „Чувај свој образ“, у само уво строго му је рекао
“ раздрао се и, да се Аћим није одмакнуо, песницу би му у уста угурао. Песницу у којој је стискао орах који му је Адам по Раки апсанџији послао. Ребраста љуска била се изглачала у његовој храпавој руди. Орах није испуштао.
Тада му је постало јасно што му Симка и Адам више не доносе храну. То и Аћим зна, а ипак га тако гледа, јер он нема срца и никога сем себе не воли.
— Иди! — викну Андра и устаде. — И Адам је болестан — осмели се да шапне Ђорђе. — Ти имаш сина — из дубине рече Аћим, а по гласу се није могло закључити да
— Очи не скида са Ђорђа. — Боле да ћутиш! — Андра се утисну између њих. — Морам да идем. Шта ћу ја да радим ако ми Адам... Сви су отишли. Сви. — Ђорђе се сагиње, руке му миле по цигли. — Ево ти! — Андра му пружи гуњ.
Бежи од тишине у селу. Бежи да не сазна да је Адам умро. Умро је јер је звезда падала над Преровом, над његовим јасеновима, баш кад је био код првих кућа.
Он иде својом ливадом. Оном коју је купио кад је Адам проходао. Ако је Богу згрешио, испаштаће грех. Нека се и у паклу кува, нека га ђаволи пеку и набадају ужареним
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
плана постић величество, ада име би вјечно остало ништожношћу нијемом засуто, смрт би на гроб његов очајала; не би Адам своје легионе у окове смртне оковао и на жертву себе преда с њима ужасима, смртним насљеднима!
Зли владалац кад се са злом вјенча, поздрави му одсвуд загрмјеше - он вјерности гордо захваљује. Ево Адам, ево Ноелопан, ево Разец и ево Аскела: од њихова несретњега лика отпадника неба поздрављају, куну му се бит
Треће јутро позоришта страшна кад заигра у поља небесна, Адам с ликом својијем одступи из несрећна боја погубнога са дубоким душе покајањем.
Са првијем Адам покољењем на земљи ће љуто пострадати од Сатане душегубитеља (јер ће Адам први плот човјечку облачити и почет
Са првијем Адам покољењем на земљи ће љуто пострадати од Сатане душегубитеља (јер ће Адам први плот човјечку облачити и почет носити): зли властитељ ада неситога довести ће људско покољење до глупости ове
Ја сам отац и свјетило правде! Када Адам с легионом својим осуђено изврше сужанство и пренесу чрез јудол плачевну смртни оков теготнога ропства, мог закона
У час словом могућијем творца земља доби хитро теченије. Адам пређе небесну границу са својијем жалоснијем ликом; ставише их пред врата вјечности.
Адам пређе небесну границу са својијем жалоснијем ликом; ставише их пред врата вјечности. Ево Адам у плот обучени са подругом у поља едемска.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
мој: бог шаље своје поруке од звезде до звезде и, по речима Давида, од звезда људима, још од оног доба када је створен Адам.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
А кад јошт два срца нејављена жеља привлачи, Онда су треће очи отров за добру вољу. Док су Адам и Ева по рају ходали сами, Рај им био је рај, нису ни знали за зло.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
На Сорбони Клод Форијел (1831/32), а на Колеж-де-Франсу Адам Мицкјевич (1841) држе специјални курс о српској народној поезији. У Америци, муж Т. А. Л.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Коначно је допао тамнице. Тамо га је сместио Адам Орландић, ћефалија Брвеника у Иногошту, због преваре неког месног оружара, којем је ћерку лечио од жутице на гај начин
момчићи стоје онде укипљени, смешно неспретни и блену свињским очицама како двојица ислужених војника, Јовиша и Адам, показују вештину борења. Држе они копља као да су то притке за припињање трешње.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Тим начином су пронашли да је човек живео још пре 430000 година у Европи. Тако се наш праотац Адам помера у давну прошлост, а са њиме и Ева.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Знаш причу из Талмуда: Уплашио се Адам, баш као сада Бранко, па и ти, кад је видео да залази сунце; вели, у тами ће све пропасти.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Било је и лекција које ми нису правиле тешкоће. Тако, на пример, Адам и Ева били су ми врло симпатични, вероватно са своје наивности, а можда и стога што је први грех једне жене уопште
Али док су ми Адам и Ева били симпатични, дотле су ми њихова деца правила ужасне малере. Због познате фирме „Каин & Авељ“ извукао сам три
и Еви, не би ли ме том најлакшом и мени иначе најсимпатичнијом лекцијом помогао да се извучем, ја сам почео овако: — Адам и Ева били су први људи... први људи... Адам је био први човек, а Ева је била прва жена.
први људи... Адам је био први човек, а Ева је била прва жена. И они су, као први људи, живели у рају. И они су врло лепо живели, али
И они су, као први људи, живели у рају. И они су врло лепо живели, али једнога дана Адам загризе Еву... загризе Еву и због тога му Господ Бог пребије једно ребро...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Зашто? Зато што је таква његова воња, зато што су људи нешто скривили, зато што је њихов праотац Адам окусио од некаквог забрањеног плода.
агалук — господство, власт и добро што припада аги адамско колено — честита, верна жена (тако честита као први човек Адам пре него што је згрешио) адет — обичај, ред аздија — дугачка горња хаљина азур — в.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
ЈОВАНОВО 133 РЕКА СВЕТЛОСТИ 134 МУДРОСТ 135 ПУТ 136 МРТВОРОЂЕНИ 137 СВИРАЛА 138 МЛЕЧНИ ПУТ 139 АДАМ 140 ИЗ ПОТАЈЕ ТРЧАЊЕМ ПРИБЛИЖАВА СЕ СМРТ 141 БОГОРОДИЦИ КРАСНИХ ОЧИЈУ 142 ШЕТЊА ПО ГРОБЉУ 143 СРЕБРНИ
крштена дечица од сиса помрла понајвише, туштена к небу врве тамо одлазећи мирно Од ваздушних оних црних кнезова. АДАМ Месо од земље, кости из камена, очи од воде, крв од росе, пара и одихивање од ветра, разум, памет од облака, умље с
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
смех, и слушао га Мане који је, као скамењен, још једнако стојао на истом месту, утучен и несрећан као из раја изгнани Адам што је погружен стојао пред затвореним еденским вратима...