Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
МИЛИЋЕВИЋ 243 МИЛОРАД П. ШАПЧАНИН 246 ЈОВАН ГРЧИЋ МИЛЕНКО 249 ЧЕДОМИЉ МИЈАТОВИЋ 251 ПАВЛЕ МАРКОВИЋ АДАМОВ 253 КОСТА ТРИФКОВИЋ 255 КОСТА РУВАРАЦ 257 ИВ РЕАЛИЗАМ 259 КУЛТУРНЕ И КЊИЖЕВНЕ ПРИЛИКЕ 260 НОВИ ДУХ И »НОВА
Он је један од типских представника нашег романтизма, романтички историчар и историјски романтичар. ПАВЛЕ МАРКОВИЋ АДАМОВ Оних који се у српској књижевности називају »омладинцима« има из три разна нараштаја.
Један од тих закаснелих омладинаца био је Павле Марковић Адамов. Рођен је 3. новембра 1855. у Новим Карловцима у Срему.
Глишић, Срема као Павле Марковић Адамов, Боке Которске као Стјепан Митров Љубиша — дотле Матавуљ слика и разне сталеже и разне крајеве.
Змај Јован Јовановић, 1905. Божидар Кнежевић и Јанко Веселиновић, 1906. Стеван Сремац, 1907. Павле Марковић Адамов и Милорад Митровић, 1908. Милован Ђ. Глишић, Симо Матавуљ и Радоје Домановић, 1910. Лаза Костић.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Адам јечи и млатара рукама. Ђорђе скочи и викну: — Лампу! Мрак заудара на петролеј. Чује Симкин глас. И Адамов. Уплашен, стоји поред кревета, не зна шта ће, прсте не може да стегне у песницу и њоме да се удара по челу зато што је
Аћим приђе. У сенци се види дечаково лице, омршавело и измучено. Дуго стоји, па прислони лице уз Адамов врат. Чује како мало срце куца. Удише мирис младе коже и плаче. Нису хтели да ме убију. Нико ме се више не плаши.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Спочетка помисли овај да је какав дивљи мачак који се на две ноге к њему приближује, но замало се увери да је то Адамов потомак, и обрадује се надеждом да ће га бар знати куд треба упутити.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Милован Глишић, Милутин Илић, Симо Матавуљ, Драгомир Брзак, Владимир Јовановић, Никола Ђорић, Драгутин Илић, Паја Адамов, Иво Војновић, Коста Арсенијевић, Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Војислав Илић, Светолик Ранковић, Илија Вукићевић,
– Молим само да допуним брацу Стеву – узима реч Паја Адамов – односно да објасним оно што је он хтео каз'ти. У нас тамо, у Чортановцима, били неки Ђука и Нића, добри пријатељи.
– Ја сам само хтео... – хтеде да се правда Паја Адамов. – Па хтео си, али ето, запео си као Сремчева Габријела. Дај неком другом реч, председниче! – брецну се Бора.