Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Они се спреме и оду до Болеча, пак онда се поврате натраг. (Ово сам слушао кад моме оцу неки Муја алај-бег у Уровцима казује о томе овако: „Кад се — вели вратимо из Болеча, а ми од Батал-џамије натоваримо помало сена на
На то му алај-бег рече: „Ја сам ти казао и с моје душе скидам, а доста смо ̓̓леба и соли заједно појели!” (Баш сам ово све слушао,
приме и цару арач даду, па ће се војска вратити и да је веће Мачва и Поцерина своје људе послала, и Сирчићу паши, и алај-бегу, и крајишничком капетану из Новога Муста-бегу, који су на Бадовинце на ову страну прешли, многе кочије траву им у
он своје људе, и дођоше она четири бега, које као реум (или бошњачки: таоце) у наш логор пошљемо, а ја и Чупић са алај-бегом Сирчићем и капетаном новским Муста-бегом, дођемо на Бадовинце, у њину ордију с ове стране Дрине, гди је паша
А што смо ми новаца дали, док смо Бећир-пашу откупили од Гушанца и његови̓ крџалија!” — Рече Сирчић алај-бег: „Истина је тако, ја сам са везиром у Београду био и очима гледао”.
Сад спрема се Сирчић, а спрема се Али-паша Видајић. Сирчић с ове стране Дрине, и са њим његов син Али-алај-бег; и Муста-бег из Новога капетан и други Крајишници држе страну Сирчићу.
И тако међу њи̓ распра. Зовну мене и Чупића у пашин чадор. Седи паша, алај-бег, новски капетан Муста-бег и више Крајишника под чадором.
Пође он и алај-бег, прате нас, и ништа нас не чувају. Дођемо у Црну Бару, одјашемо од коња, чекамо да наши доведу она четири бега, да
Почеше Турци под јабукама клањати акшам (њину вечерњу молитву); ни у по молитве не свршише, ал̓ повика алај-бег Сирчић: „Муста-бег! биња, биња! муртатлук (тј. јаши, јаши! превара је).
Докле год видиш мене жива и моје Крајишнике, не бој се твому животу; а кад погинем ја, и Али-алај-бег и паша Сирчић и наше војске, онда ти ништа помоћи не могу” и проче (војске око 6000 има с ове стране Дрине).
„Кажи да ће Турци да ударе.” Поп Галоња оде, и тако све с пута уклоне. Зовну мене у чадор ̓алај-бега. Дођем, седи са њим мој поочим Муста-бег, новски капетан, оба пуше и ћуте.
Намислим да им обрекнем колико заишту, само да се курталишем жив. Позадуго ћуташе, док рече Муста-бег: „Кажи му алај-бег!” — „Јок вала, кажи му ти!” — Онда капетан поче овако: „Попе, да ти кажем једну ћаију (тј. приповетку).
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Рибице ми ништа не одговарају, само ме неповјерљиво гледају својим округлим очима и врте репом. Охо, реп им љубим, алај су слатке! — Дедер, зашто си у џаку? — опет ви питате. Зашто, зашто! Ко ће то знати.
Ко ће то знати. Можда због тога што је из млина нестајало многих ствари за јело, па мене за то окривише. Јао-мијао, алај си неправедан, драги мој чича! Ко крао? Ја? Вјерујте ми, никад ми крађа ни на ум није падала.
— Лијепо смо, богме, почели! С неба сипа читава туча од мачака! Гле, алај тутњи! Смак свијета, готово је! ДЕСЕТА ГЛАВА Опет у џаку — Бркина чађава сланина — Орахове ципеле — Клизави свијет —
се мачку Тоши и тек што га додирну шапицама, кад ли га Тоша омириса и поче да се облизује: — Ау-мијају, мили мој, алај ми миришеш на сланиницу! Како би било да те малчице грицнем, само мало за увенце?!
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
(Вук, СРј, ИИ, с. 1005) — Отуд брег, одуд брег, а у среди Алај-Бег. (Новаковић, С., СНЗ, с. 41) — Пуна буква сена и у сену месо. (Новаковић, С., СНЗ, с.
Дете се пореди са „гостом“, „сужњем“, али и са „Алај-Бегом“, с обзиром да оно лежи, не ради ништа, а има сву потребну пажњу, љубав и бригу.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
божију ти куварицу, алај су ови нагарили. Одакле им само оволика артиљерија? — Одакле је да је, ваља то што прије ликвидирати — мирно му
— Охо-хо, алај нагарише наши! — опет се џлитну Хусо као да је сјео на осињак. — Шта велиш, војниче, јес видио овога шидета, мајка ти
Лежећи потрбушке, Марко се одиже на руке и погледа лијево-десно око себе. — Јесмо ли сви читави, а? Алај гаћа, цицвару му љубим! Тек пошто је устао и отресао се, спази стару нену како тетура и посрће уз ограду шљивика.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
јутром, сија се роса као да блиста камење драго, па врапци Ћоси мира не дају, од саме зоре подижу грају: „Ух, алај имаш велико благо!
Сипа и веје са свију страна, чује се тужно грактање врана. Прозбори Жућа погледа сетна: „Ох, алај сипа мећава цветна!“ А Тоша рече, сретан ко дете: „Како ли бели лептири лете!
“ А ево дотле лопова Ждерка, ђаво му не да мира, по њиви шета попреко-уздуж, клипове зреле бира. „Алај ћу ноћас набити врећу! Овога хоћу, овога нећу!
Код млина дотле скамуче Жућа, жалосно мачак фрчи: „Чујеш ли деду како се части, а нама трба крчи. Алај ме срце сланини вуче, само је деда држи под кључем.
се млину одшуња тихо с товаром јела, нека га траже, вечеру своју, рибу до рибе, на самом прагу пажљиво слаже. Алај ће ноћас добро да крка, масна ће бити обадва брка.
Свакој би кући задао страх! Алај би Жући застао дах!“ Ово је тигар, око му сија, трагати за њим, то није игра.
“ — прошапта дечак, леден. — „Ово је, Борка, тврђава права, ваља ми бити меден!“ И момчић смерно утањи глас: „Алај сам срећан што чујем вас!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
За змаја, пак, мисли се да је као огњевит јунак, од којега у лећењу огањ одскаче и свијетли.“ алај — одељење војске; застава једног одељења војске алај-барјак — војничка застава алајбег — заповедник над одељењем
“ алај — одељење војске; застава једног одељења војске алај-барјак — војничка застава алајбег — заповедник над одељењем пешака или коњаника; (у Босни) заповедник над племићима
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Мали Николица довлачио је читава наручја папрати, маховине и по пуну врећу сува лишћа. — Опа, алај ће бити мекано! Спаваћемо по читав дан.
— Ма не може бити! — дахну с олакшањем Лазар и пипну се за „убодено“мјесто. — Е јест, вјере ми. Ђаво је однио, алај ме престраши! — Штроп! — пљесну опет иза самих Мачкових леђа и он одскочи као да га нешто лупи.
Наравно, није ухватио ни једне ни друге, али се тјешио да ће бар њихове унуке једног дана стићи и похватити. Алај ће тада пљуштат батине, као град небески!
— Немам о шта сабље крвавити. — Богме ће уча имати по чему другом прашити! — злурадо дочека кнез. — Их, алај ће бити дреке!