Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Није хтео Иван гутљаја ракије без Алексе попити, нити Алекса без њега. Ако је весеље у кући Алексиној, Иван је домаћин, а ако у Ивановој, тамо је Алекса. Радост, жалост, зло, добро — делили су заједнички.
Сви се убезекнуше. Лазар полете к њему, а Иван се диже на ноге. — А што? — Више је нећете наћи. Она је у Алексиној кући. Као да је гром међу њих ударио. Занемише, па нико да би речи... Турчин први дође к себи. — Шта говориш ти?
— Сад их нема ниједног... Али тамо су!... Они су прикривени. Ја дам главу ако нису прикривени! — А гдје? — У Алексиној кући, згради, авлији, ма где, само су ту!... — Ти си будала!... Још сам ти отоич рекао да си се преварио...
Он покуша да још једном увери Турчина да је истина видео те људе у кући Алексиној. — Молим те... — Оступи! — рече Крушка мрко... — Не гурај ме од себе, драги ага!...
Тамо тек беше пакао... Па и није било лако! ... Мада никог није затекао у кући Алексиној, опет му се чинило да је све оно истина што је Маринко видео... Не вара се Маринко! Његово око види у најгушћој тами...
— Чујеш, Милошу! Ти си поштен човјек. Ја те волим, не мрзим те. Али ти велим: ако ти сад из овијех стопа не одеш Алексиној кући и не узмеш дјевојку — онда гледај куда ћеш! Очи су му севале. — Добро — рече Милош и не знајући шта говори.
— Молим те, попо!... — Не пресецај ми реч!... Ти то не смеш рећи!... Ти мислиш да је лакше кудикамо отићи Алексиној кући, узети Јелицу за руку, па је довести и дати Лазару. Је л̓? — Ја сам доиста тако мислио. — Ето да сам знао!
То је хајдук, горско зверче, који ће ти пушком гркљан извадити, као што је Сали-аги! Него, драги мој, иди ти кући Алексиној, па се с њим лепо намири... — Бог с тобом, попо! — Чуј ме! Нећеш се кајати!... Иди се намири с Алексом!
— То се види по теби — добаци му Алекса као из рукава. Турчин је слушао тај разговор и чудио се куражи Алексиној. — А што се то види по мени? — упита Маринко, па му се безобразно унесе у лице.
Наслони му затим врг на опечене усне и пусти неколико капи... Као миље неко разасу се живот по снази Алексиној. Он се опре рукама, али још беше малаксао. — Воде!... Воде!... — Не смемо му много давати, то би га убило!