Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Лажеш, улизицо турска! — цичи Алекса. — .... ко не би смотрио — настави Маринко спокојно не осврћући се на Вику Алексину. — Кад то видим, ја ти лепо причучим иза једног грма и узмем га на око...
се нашла она кесица што смо је ја и Лазар закопали, од онога је дана све како се само пожелети може: све пљује на кућу Алексину. — Па зар онда не би било добро да ја око Алексе... — Не би. — Што?
Они су у кући прикривени!... Али како не може видети ништа, он се реши да наговори Турчина да претресе кућу Алексину. Турчин је већ излазио из стрпљења, кад се Маринко врати. — Шта је? — упита он.
— Али ти ми мораш учинити ово: ти мораш претрести кућу Алексину! Турчин се насмеја. — Али, молим те! — Батали ћорава посла! — Али... кад те молим!... — Нећу! — рече он.
Она, дакле, има право прекорачити сваки праг, ако је само примају... И сад како да иде у кућу Алексину?... Он је једаред пљунуо на њу и окренуо јој леђа. Шта ће да му кажу комшије, па Иван?... А овамо... мора ићи!...
— Бабо... Спасавај ме! — Шта је? Шта ти је?! — Он... — Ко? — Станко... — Где?... Лазар показа руком кућу Алексину. — Е сад је мој! — рече Иван страшним гласом. — Сад ми неће побећи. И пође.
Али у кући није имао мира него изиде у воће, па из воћа погледом пуним пакости погледаше на кућу Алексину: — Вала, и теби је одзвонило, угурсузе матори! — говорио је кроз зубе.