Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Зато их је чешће и призивао и договарао се. А било је и људи паметних!... Ту је Алекса Алексић, па Иван Миражџић, па Сима Шокчанић, па Јевта Поповић, и многи други, све честити домаћини.
У само вече затражи воде те испра уста, која му беху, од силног дувана, огорчала... 3. ЈАРАНИ Алекса Алексић и Иван Миражџић били су суседи. То су били прваци међу сељацима.
— Из места онолико скочити — То је слота! — Даље не може нико! — рече Лазар. — Скачем стопу више! — викну Станко Алексић. — Мањ ти? — повика момчадија. Лазару писнуше оба ува. — Да видимо! — викнуше девојке. Станко приђе и стаде на мету.
Скоро последњи дође Алекса Алексић. Људи га погледаху ћутећи. Све је село знало за јучерашњи догађај. Међутим, он још ништа чуо није: ни му је казао
Ко има опаког сипа као ти, он мени не може бити род!... Поздрави твога сина Лазара и кажи му: Станко Алексић зна да је ова крађа његово масло!... Јуче ме је хтео убити, али му бог не даде!... Данас то већ неће учинити!...
Реда је вратити!... Само зла друга зајма не врати! И оприча му све. — А како ти је име? — Станко Алексић. Харамбаша поћута мало. Затим промумла кроз зубе, више за себе: — Старије је јутро од вечера. Кад сване, видећу.
— Поп Милоје и кмет Јова боље познају Алексу Алексића од проте Смиљанића. Што да њима прота говори? Алекса Алексић растао је с њима у Црној Бари. Па кад они могу поверовати да је његова кућа лоповска кућа — онда нека тако буде!...
— Немој, ако бога знаш! — јекну... Станко се гласно насмеја: — Боже, али си луд, Иване!... Зар ја, ја Станко Алексић, да ти опростим!... Зар да ти опростим чак и оно Крушкино подрумче!... Окај се ћорава посла! — Али... — Ћути!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Радило се по оном нашем: гледамо се немо, ал’ се разумемо. Др Думић, из Меленаца. Сима Алексић, из Новог Сада. Чапа Радованчев, из Панчева. Осталима не памтим имена.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Изгледали су нам зуби као дирке од клавира и чак неки Сретен Алексић, који је сва „јотована“ слова (ћ, ч, ђ и џ) изговарао као једно једино, не могући да их разликује, правдао се учитељу