Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Станко запева. Он је певао Јанковића Стојана и Гојеног Алила. Стојан пише књигу Алилу: Ој, Алиле, кладушко копиле! Што се, курво, по Кладуши ̓валиш Да си мојој кули долазио, На чардаку Анђу обљубио?...
обојимо И мејдане старе подновимо; Рок неђеља, мејдан понеђељник, А уторник да кукају мајке: Али моја ал̓ твоја, Алиле!... Таман он утаначио, таман се разиграше срца хајдучка, таман се све претворило у уво, а чу се лавеж...
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Окреће се своме грнетару, који га у корак прати, и грца, муца: — Алиле, де, синко! Алил, полуциганин, у белим чакширама, са чалмом, дугачка носа, просед али висок, дугих руку, | дугих
И Марко, не могући више издржати, а не знајући шта ће од радости и среће, скочи и, са рукама позади, приђе Алилу: — Алиле, бре, земља да игра, тако да свираш! Алил, чисто као увређен, одговори: | — Газда Марко, свирка моја, образ мој!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
и кад он пева: Ој Алиле, кладушко копиле, Што се, курво, по Кладуши хвалиш Да си мојој кули долазио, На чардаку Анђу обљубио?
Па кад на мегдан позива: Рок неђеља, мејдан понеђељак, А уторак нек’ кукају мајке, Ја ли моја, ја л’ твоја, Алиле, Ја ли једна, ја ли обадвије, — онда као да је онај мегдан понедељак сјутра, да ћемо га сви гледати, и да је оно
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
освануло, јоште није обасјало сунце, скочио је од Кладуше Мујо, па он буди свог брата Алила: „Устан’ горе, мој брате Алиле, да идемо на Црвене ст’јене — сехир чинит камене Котаре“. И одоше на Црвене ст’јене.
А остало кићени сватови“. Онда рече Хрњо Мустаф’-ага: „Мој Алиле, мој брате од мајке, добро није, нити му се надај. Све јунаке по имену знадем.
Што за њима седам коњаника у зелену, на зеленим коњма, мој Алиле, мој брате рођени, оно ти је седам даничића; а напријед јунак на зеленку, смеђих, брате, до рамена брка, панули му
Добро није, мој брате Алиле! Дочекати: изгинути листом, не дочекат: зазор и срамота, ругаће се нама крајишници“. Сиђе Алил с високе јелике, и
И МУЈИН АЛИЛ Књигу пише од Котара Јанко, те је шаље у кршну Кладушу, а на руке Мујину Алилу: „О Турчине, дијете Алиле, тебе вале по кршној Кладуши, мене вале по равну Котару, но ми дођи на мегдан јуначки, да видимо ко је бољи јунак!
Кунаром у пољу Котару, а на међи турској и каурској, ђе је земља крви пожељеља, гавранови од јунака меса; дођ’, Алиле, ђе је тебе драго!
са зелене лонџе, пригрнуо зелену мавлуту, гледа сина нејака Алила, па га пита силна потурица: „Што је, сине дијете Алиле! Ко л’ те зове на мегдан јуначки, те си га се, сине, препануо? Каж’ бабајку јутрос на уранку!
Каде Јанко на биљегу дође, он дозива нејака Алила: „Чујеш ли ме, дијете Алиле! Удри прије — да ти жао није!“ Али вели дијете Алиле: „Удри прије, од Котара Јанко, твој је мегдан, твоје позивање!
Удри прије — да ти жао није!“ Али вели дијете Алиле: „Удри прије, од Котара Јанко, твој је мегдан, твоје позивање!“ Кад то зачу од Котара Јанко, он покупи дизгене
70 ЉУБА ХАЈДУК-ВУКОСАВА Подиже се Туре од Удбиње, од Удбиње, крваве крајине, младо Туре Бојичић Алиле, подиже се у лов у планину, и он узе слуге и левере и поведе хрте и огаре.
Још се вали Бојичић Алиле: „Хоћу њега ка цару водити, и хоћу га цару поклонити“. Па га неће ка цару водити, но га баци у ледну тамницу.
Ту тамнова три године дана. Кад хајдуку мука одољела, он дозивље Бојичић-Алила: „Ој Турчине, Бојичић-Алиле, ну дај мене лист књиге бијеле и калема, чим се књиге пишу, е ћу писат једну ситну књигу — да је пошљем мајци и