Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Она хоће зета који има „состојаније”, а не трошача јурата. А јурати, кад Алку облећу, један гурка лактом, други стане на ногу Ћирковићеву кад се до Алке утискује.
На једном балу Марко и Мица заљубе се једно у друго. Ћирковић се, опет, заљуби у Алку, а Алка неће за то да зна. Марко Рогозић кажу да је зјело учен, али је горд, охол, па ситније људе презире.
Јефта Ћирковић има состојаније те Алку и преко њене воље задобије. Вољи се материној мора повиновати девојка. Сад је Алка — Ћирковићка, а Мица — Рогозићка.
Кад хвале Мицу, не допада се Алки; кад хвале Алку, не допада се Мици, јер лепе даме ретко кад се искрено воле, баш зато што су обе лепе.
Ако ко похвали Мицу, Алка каже: „Штета што Мица има велики нос”. Ако ко похвали Алку, Мица каже: „Штета што Алка има мало чело и невидиме обрве”.
Ћирковић опет гледа у Алку као у звезду Даницу; дичи се кад ко о њој говори да је лепа и све јој по вољи чини. Мица и Алка једна другој одлазе,
Ћирковић је могућан, може јој бити. Свилокосић, кад из цркве иде, сад прати кући госпођу Мицу, сад госпођу Алку, сад је код једне на ручку, сад код друге.
Како се по вароши свашта говори о њој и Марку, како мрзи родбину. Марко Алку не слуша, него јој вели да му у кућевни мир не задире, и најбоље би било да му не долази. Већ је од Мице набрушен.
То му нико не забрањује, па ни сама госпођа Мица; штавише, воли — бар јој се тим повод даје да може пред светом Алку боцкати, а да буде сама завесом сачувана од подлих језика.
— Тешка је ставр за ме. Ћирковић ме није никад увредио, а напослетку не могу се потужити ни на Алку. Спрам мене била је бар увек шармантна. — Ћутите, Миливоје. Вас женира да подигнете процес за ме против Алке.
Ћирковић ће му веровати. и Алку ће већ утишати. И онако свет зна да за Миливоја Марко ради, а и ово је ствар Маркова, тек иде под Миливојевим именом.
Ћирковић је имао стару мајку, која га је гледала као зеницу, а покраје њега и Алку је волела. Старица још у зачетку процеса умре. Јефта је за матером јако тужио, а процес му такођер већ душу притискао.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ваљда ја боље знам! То је кадија. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Ни коње, ни алку о капију... Ваљда смо се запричали... Одједном нешто заладило...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
и ја још очајније дохватих те руке и једва их одлепих... Бесмо већ уз мост. Ухватих се за једну алку, раширим ноге, коњ промаче, а ја се пребацих на мост. Ето... једва извукох читаву главу.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
је хтио да учини једну ствар што други никада није учинио и да тим докаже свијету своје богаство, те измисли и начини алку на авлинским вратима сребрну па позлаћену, и запише на вратима великим словима: „Овако чини ко има.
путем некакав човјек сиромах, па кад види што није никада прије чуо ни видио, донесе по ноћи једно гвожђе те разврати алку на вратима и понесе, па запише: „А овако чини који нема.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Да ли ће га временом Анчица, та мазна кујица, начинити својом великом медведином, турити му алку у ноздрве и вући га за собом куд хоће? Ту су се мишљења поделила.