Црњански, Милош - Сеобе 2
Вели, сва Махала зна, цео свет зна, да та јадница живи у кућерку његовог, старог слуге, Ананија. Није он, Трифун, никад срамотио име Исаковича, па неће ни сад, после толико рана и несрећа.
поче да се смеје, и запита, мисли ли да сели у Росију и госпожу Кумрију, и децу, и ту сироту удовицу – што у кућерку Ананија ноћива – Трифун тресну песницом о сто и узвикну: него да шта?
Пошао је био погнуте главе, до кућерка Трифуновог слуге, Ананија. Све се живо од њега, као разбежа. А кад је закуцао, његова сенка, на вратима, зацрнела се толика, колику је никад
Свима је крива, што је жива. Никуд из овог кућерка Ананија. Напољу су жита, песма, Махала, људи, али њој повратка нема. Нема више ни кућерка Зековича.
Теодосије - ЖИТИЈА
А свети дошавши поклони се у цркви трију младића Ананија, Азарија и Мисаила, и би љубазно примљен од хришћанскога митрополита, и заједно с њим оде султану.
Црњански, Милош - Сеобе 1
У кућу Вука Исаковича беше се уселио Аранђелов слуга, матори Ананија, са бабом и ћеркама, довлачећи једнако сено и сламу, читаве стогове кукуруза.
и земљу, и насеље које је, од силних вода, са својим набојем, незбринутом стоком, непокривеним житом, пропадало. Ананија је своју породицу населио у отвореном трему куће, на земљи.
Није Ананија превидео ни то да су његове две старије ћерке, једно време, често, неочекивано, излазиле из одаја Аранђелових, али је
После смрти госпоже Дафине, када је Ананија често одлазио господару, водећи са собом увек и своју најмлађу кћер, он је са запрепашћењем видео да су све његове
То је Ананија нарочито радо причао, описујући како је врискала и видела, у мраку, на води, свога мужа, у облику жабе, из које је
Уосталом, Ананија је био тврдо уверен да ће она излазити из гроба и ходати по селу. Под мутним и кишовитим, облачним небом, што се
Стана, плашљива и пре, цикала је за сваку ситницу, али кад и она паде, угледавши, једне зоре, вампира на свом прагу, Ананија, са чијим је ћеркама живела у присном пријатељству, морао је да обећа да ће госпожи Дафини, једне ноћи, својеручно,
Да се већ једном смире и пси и људи у насељу, пошао је, дакле, Ананија, да на гробу госпоже Дафине забије глогов колац.
Са секиром и коцем, Ананија провуче се кроз плот, чим се месечина јави. Закачив гуњем о ограду, он се умало не врати, толико се препаде од
извесном одстојању, шапућући забринуто и крстећи се често, држећи се месечине и не залазећи под сенке дрвећа и жбуња. Ананија је корачао храбро, носећи на рамену секиру и колац, држећи се, као у неком притајеном страху, баш великих сенки жбуња
Наслоњен о стуб, на који беше дигнута надстрешница, над гробом, Ананија је зебао и знојио се, остављен тако сам себи, у ноћи, на врху брежуљка, код гроба те жене, која му беше дошла тако
Нек се смири једном, мишљаше у себи, па ће се и они сви смирити. Аранђел ће приметити његову најмлађу кћер, а он, Ананија, остаће с миром у овој кући, док се Вук Исакович не врати са војне, па и онда, ако се уопште не врати.