Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
здање велелепно, и на ползу народа, али зар је баш требало рушити Конак Обреновића да би се саздало Здање Анастасијевића? И то у време када су Обреновићи изгнани, а Јеврем умро? (Капетан, при том, и није био баш за Карађорђевића.
Отуда су, у Видину, Анастасијевића дочекали не само као добротвора него и као спасиоца: кад није хтео да му плате, даривали су га, немилице, новцем.
Јеврем Обреновић, једноставно, није имао поверења, у Мишу Анастасијевића. Био је једини који није имао поверења, али му то није сметало.
Могао је, дакле, безбедно да се љути и да, тако, љути и Кнеза а узнемирава Анастасијевића. Тада, Анастасијевић и јесте био узнемирен.
И уплашио се, он, за кога се веровало да не зна за страх. Од тог времена почињу доброчинства Мише Анастасијевића. Улагао је новац, давао зајмове, опраштао дугове, помагао све што је вредело помоћи.
Тамо је и умро, прерано, сатрвен многим болестима од којих је, изгледа, нека унутарња грижа била најопакија. Анастасијевића је ова смрт ражалостила али и умирила: у себи више нигде није могао да примети оне меке, опасне мракове.
Међутим, уочи Светоандрејске скупштине којој ће бити председник, то је већ 1858. година, пред Анастасијевића је искрсло ново искушење.
да се разруши: однекуд је силно желео да на место старе куће Господар-Јеврема Обреновића дође ново здање Ка петан-Мише Анастасијевића. И дошло је. Кад су, 1863, скинуте скеле са палате на Великој пијаци, Анастасијевић је буљио у своје Здање.
према раскрсници на којој се укрштају његова и Господар-Јевремова улица: улице се укрштају али се путеви Капетан-Мише Анастасијевића и Господар-Јеврема Обреновића и у смрти разилазе: ни на том углу ова двојица никако да се сусретну.