Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Застаде код Велике чесме, за целу човечју висину укопане у земљу. Одатле је вукао по две тестије воде. Најпре Андри, па после Бошку опанчару, код кога је становао. Сваког јутра и сваке вечери. Тукао се и пљускао са шегртима.
врату, и тако се куштрава и сува преломила на црном зубуну, из кога млитаво теку два пртена рукава, а не руке, да се Андри чини: пред њим стоји човечуљак преклан на потиљку.
Ђорђе је све мањи и лакши, од једне речи, чини се Андри, смуљиле би се те крпе на гомилицу као поред кревета бачена кошуља у суботње вече.
Нећу те више никад ноћу откривати. Нећу ти више куповати мања одела. Нећу више никад погану реч да помислим. Нећу... Андри се чини да Ђорђе плаче. Ипак је човек, мисли. Зна шта је властима морао да каже да би могао да узме гуњ и изиђе одавде.
“ „Могу да ме не обесе.“ „Зид је од камена. Залети се и сам разбиј главу.“ Од тада је и према Андри постао друкчији.
тело му је у сенци, само му бела брада и рашчупана коса тихо горе, и црне се очи као два стара, црвоточна лешника. Андри је лепа та глава, обвијена нередом мучења и старости, и снагом што светлуца у разбарушеној коси.
И на молитву му личи ово Аћимово предавање сунцу. Откако је синоћ истерао Раку апсанџију и сео, није се више помакао. Андри се одједном натуштише обрве: не може да учини што је намислио. Од Аћима не сме. Устаде и заклони му светлост.
Учећи вас томе, ја сам остарио. Време мије да одем.“ Види децу како плачу. Сунђер је наквашен и креда неначета. Андри се овлажише очи. Зар је и он, као Аћим, овде у апсу открио да је у заблуди двадесет година лудовао?