Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Зове рибу; риба дође; старац говори: „Ево мене по невољи опет ка теби: Послала ме моја стара баба-Анушка, Она неће да остане више сељанка; За њу ј’, вели, да постане вел’ка госпођа Па да живи у палати, права бољарка.
Прошло опет пет-шест дана (сад ће бити крај). Посла опет баб’-Анушка, то јест царица, Посла гарду да доведу деду рибара.
Ту сад очи разрогачи: све је кâ и пре. Малена им кровињара лежи крај мора, На прагу је баб’-Анушка тужна, невољна; На руку је наслонила лице плачевно, Уз њу стоји распукнуто старо корито. »Невен« 1890.