Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
У Вршцу, месеца септемврија 1837. Ј.С.П. ЛИЦА: ФЕМА, богата удовица ЕВИЦА, њена кћи МИТАР, Фемин брат АНЧИЦА, служавка ЈОВАН, шегрт САРА, чанколиза код Феме СВЕТОЗАР РУЖИЧИЋ ВАСИЛИЈЕ ДЈЕЈСТВО И ПОЗОРИЈЕ 1.
ЈОВАН: Али онда могу ли узети Анчу? МИТАР: Узми ако ћеш и свраку, шта марим ја. ЈОВАН: Право, Анчица моја. Ихуху! (Удари Ружичића.) Панови, чо су се змрзли; веру, треба бит весели.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Сирота моја Анчица се приказала овим згранутим тикванима као ала којој на мегдан ваља извести достојног противника. Избор је одмах пао
Подозрив? Збиља: да ли је Мијат довољно подозрив ако је већ тако безнадежно глуп? Да ли ће га временом Анчица, та мазна кујица, начинити својом великом медведином, турити му алку у ноздрве и вући га за собом куд хоће?
Тада Анчица уздише као да је неко тера узбрдо, руменило јој попадне по јагодицама а наусницу јој ороси зној. Њих двојица се церека
Тамо: рат, крв, јауци, смрт. Овде: тишина, шуморење Белог потока, вуге у жбуњу. Тамо: здепаста Анчица, аљуша-траљуша у оштром воњу зноја, неопера, ужеглог овчјег лоја и јовових пупољака.