Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Богами, пријо, није добро! — вели јој Анђа. — Ја сам, истина, запамтила доста чуда, али дивљака није амо долазило!
— Бог зна шта ће и од Радоша бити? — рече Смиља и чисто се охлади од страха. — А шта ради, пријо? — упита Анђа. — Лежи, ништа за се не зна; све бунца, бог овде био, као луд. — И откуд баш он да наиђе на дивљака?
— Јао мени, кукавици! Шта ћу са оним човеком сад? — учини Смиља забринуто. — Е, е, јаднице моја! — жали је Анђа. — А не знаш ли му ти што, пријо? — Оно ја не знам, већ ако да му салијем страву.
— Оно ја не знам, већ ако да му салијем страву. — Па дела, богати, ради што знаш, а ја ти нећу заборавити. Анђа устаде и донесе из вајата некаке замотуљке. Извади из једног два-три летећа куршума.
нека као иглице, а једно повеће изиђе доста налик на дете: лепо се беше излила као глава и неке шапице тамо и амо. Анђа узе то парче, загледа отуд и одовуд, па рече неким необичним, врачарским гласом: — Богами, пријо, ево му страве од
Кад се мало, веселник, разбере, одмах јауче да га боли глава и све кости! — рече Смиља. — Видиш пријо — настави Анђа — ја ћу му загасити овде и мало угљевља, па ти ово понеси кући.
Добро утуви што ти рекох! — Хоћу, пријо. Е, бог ти дао! — учини Смиља с пуно наде да ће му то помоћи. Анђа узе машице, па стаде једну по једну жишку турати у ону воду, а све миче уснама као да нешто шапуће.
Загаси тако девет жишака, па даде Смиљи чанак. Смиља брже-боље похита кући. — Пријо! — викну за њом Анђа. — Ако му не буде од тог лакше, дођи опет у млади петак да гледамо шта ћемо. — Хоћу, пријо, хоћу!
Црњански, Милош - Сеобе 2
Обема име беше Анђа. Тада дође и деда, а обе му приђоше руци. А кад деда виде њега, на ујниној руци, повика: Шта ти је, Анђо?
Таквог бора није било у Срему. Имао је неки румени цвет, као коврџе, дугих коса, а пресадила га је била госпожа Анђа. Био је донет из Беча, кад се Кумрија родила. Павлу се прво причини као да је врба.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Уз Кићуна ступаху Милица и Анђа, прва кнежева, а друга Ракова кћер, па остале женске редом, оне с лакшим бременима предње, а оне с тежим задње.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Другарице, то је војна тајна. У шта ми нареде, у то ћу пуцати, па таман да је тамо моја матер Анђа. Артиљерац отпухну, искоса омјери стару муслиманку и обрати се својима. — Убио је лед, ова стара иста моја матер.
— опет ће онај радознали војник. — Није вајде крити, пустише. Добри неки људи. Изгоре стара Анђа заједно са својом шталицом и својим разговорима.
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Гледај да се мало налицкаш, да ми правиш параду. СУЛТАНА: Шта, ја на бал са слепицама? СРЕТА: Ту ће бити и снаш Анђа. Данас пере капу. Знаш, неће бити прави бал, него наше друштво.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ 190. Високо се соко вије, Још су виша граду врата; Анђа им је капиџија: Сунцем главу повезала, Месецом се опасала, А звездама накитила. 191.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— О Аго, викну Анђа. — Ој, одзива се ч'а Марко. — Ја велим да припевамо, а ови моји ђаволи нећеју. — Е јес', неће мачка рибе.
— Та оне баш и нису с раскида, но, знаш, не можемо да се погодимо. Ова неће овога, она онога, па мука.... Још Анђа у речи, а Јово Перов допузи побауљке до мене, па ме ћушка. Ја се сагох и једва га познадох. — Јес' ти, Јово?
Ето, припевајте Јова и Милицу! — Куку мене, немој очију ти, стаде молити Милица, ал' Анђа започе, а дружина је подухвати и разлеже се песма припевалица: Јоване бећаре, ђе си синоћ био?
!... Славне наше припевалице!.... — Је л' ти драго, Јово? дирка га Анђа. Јово ћути, па само ломи кукурузе. — Очију ми, он се љути на ме!...
— Припевајте је за Зука, вели њен Гајо. — Нека, нека, прво ћемо тебе за Сандулину Ђуку, одговори му Анђа и припева га за њу, па му се после стадоше смејати, но и он не ћути: — Па што, лепша је од тебе.
— Би' ја, и вари и помагај, но се бојим Сандуле Циганина. Ал' истина ми ћемо се мењати. Е ту се Анђа баш истински наљути, ал' девојке је брзо припеваше за Јована ч'а Марковог, те је тако одобровољише.
подсећа их ч'а Марко гласно. — Па нисмо, Аго, заборавиле, али сад..... не знамо.... па како ћемо, муца Анђа. Ми саме нећемо док нам он не каже. — Па 'ајде, 'ајд', и мене, велим ја, јер видим да о мени говоре.
Па'ајде и то ништа, но та брука, што рече Анђа, брате мој, то ти је грдило над грдилима... Ама што гради друкчије, но што га је Создатељ начинио, по Богу си брате?!..
— Здрав ти! викнуше готово сви комишаоци у глас. — Ја сам први! — Јок, ја сам! — Нисте ниједан, ја сам. — Анђа је прва, викну неко из помрчине. — Анђа и нек пије, вели ч'а Марко. И Анђа однесе победу.
— Ја сам први! — Јок, ја сам! — Нисте ниједан, ја сам. — Анђа је прва, викну неко из помрчине. — Анђа и нек пије, вели ч'а Марко. И Анђа однесе победу. Наточише јој чашу — ђоровачу и поднеше њих троје...
— Нисте ниједан, ја сам. — Анђа је прва, викну неко из помрчине. — Анђа и нек пије, вели ч'а Марко. И Анђа однесе победу. Наточише јој чашу — ђоровачу и поднеше њих троје... Таки ти је код нас адет.
Налише му пуну ћасу варенике, он је мету на крила да се хлади, па се обрте да слуша, како се претерују Анђа и Гајо. А Перо се привук'о полако, па сркуће из ћасе, а своју чашу са ракијом држи поред себе.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
у кући Јовчиној уз Васку ЈОВАН, слуга СЛУГА (коњушар) СТОЈМЕН, чивчија ПРИЈАТЕЉИ из Призрена, први, други, трећи АНЂА, Јовчина сестра од стрица МАРИЈА, жена Јовчина, трећа ВАСКА, кћи Јовчина и Маријина ВЕЛА, снаха Јовчина, за
(Љутито): Хајд, сада иди! МАРИЈА (одлази; силази у кујну у којој настане потмуо жагор кад она уђе). Пауза. МИТА и АНЂА (излазе из кујне.
МИТА и АНЂА (излазе из кујне. Мита готово силом вуче Анђу за собом; пење се, чистећи успут одело и загледајући се; Анђа за њим скрушена). ЈОВЧА (кад их смотри, палећи цигару показује им да приђу и седну).
ЈОВЧА (кад их смотри, палећи цигару показује им да приђу и седну). МИТА (поклони се, седне ближе). АНЂА (оборена погледа, спусти се подаље). ЈОВЧА (Анђи): А шта ти? Како твоји? Где си ти? Што си чак тамо села, у крај?
ЈОВЧА (Анђи): А шта ти? Како твоји? Где си ти? Што си чак тамо села, у крај? Јеси здрава? Како твоји? АНЂА (подиже се, понизно): Здрава сам, здрава. МИТА Није хтела да дође. Једва је доведох. Неће. Вели: што ћу и ја тамо?
Једва је доведох. Неће. Вели: што ћу и ја тамо? Неће, ја; неће, јер зна да мора за њенога онога сина, красника... АНЂА Немој Мито, немој одмах на њега. ЈОВЧА Како он, како »красник«, шта он ради?
АНЂА Немој Мито, немој одмах на њега. ЈОВЧА Како он, како »красник«, шта он ради? АНЂА (моли мимиком Миту да не говори). МИТА Што ме гледаш, што ме молиш? Не може више, сестро.
Мора да се говори, мора да се зна. Не могу (показује на Јовчу), па после на мене све да баци, да сам ја за све крив. АНЂА Ниси, ниси крив. МИТА Нисам крив, и нећу да сам крив.
»свој господар«, али, ено, већ виноград на Ћошци оде, и ону њиву већ је начео, преполовио... АНЂА Ако, од оца му је остало и очево а не туђе једе и троши. МИТА А, тако! Тако ти! Баш ми је мило. Тако.
А сада чујем: и пропио се, па не само то него, што је најгоре, поче и са кафанским женама... АНЂА Не чак и то... МИТА И то, и то, ја!
женама почео, па ће какву болест да навуче, па ће то у кућу да донесе и ево, и кућу, и нас, фамилију, да упропасти. АНЂА (очајна и погледом моли га, пориче). МИТА То је, ја! Кад није, а зашто је зимус боловао, лежао?...
АНЂА (очајна и погледом моли га, пориче). МИТА То је, ја! Кад није, а зашто је зимус боловао, лежао?... АНЂА Није, није од тога. Него назебе, прозебао и зато је боловао, а не то, не... ох! ЈОВЧА (Мити): Хајд ти!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Нисам ни годину дана проживела као жена, ни као Анђа Толина што ни хлеба у кући нема, ни као она нисам проживела, и она је срећнија од мене.
Па кад се Анђа, уморена батргањем и виком, смири у отегнутом јечању, које га је подсећало на неку зверку што се чује само ноћу и коју
— Вепар гори, не дај децу, не дај левог, он је први, мој отац ће да дође, ух! Свиња проклета! — Анђа се придиже, виче, бацака по слепљеној, поцепаној сламарици на поду и млатара рукама бранећи се од све црњих сенки.
— Што си мањи од брата? — рече. Дете, повијено у очеву изношену пртену кошуљу, поче ситно да плаче. Анђа га принесе тамној, набреклој дојци, а дете узе врцаво да цокће мајчину брадавицу.
да се кожа одране свиње разапета на зиду грчи и савија патрљке ногу да скочи и јурне кроз оџак, напоље, у мрак, јер и Анђа виче, очајнички: — Јури, јури, јури вепар... Тола се стресе. У радикалској буни стају и сено је запалио.
— Анђо, Бог нам узе „левог“ — рече мирно и укочено се загледа у њу, с мртвим дететом на рукама. Анђа поче отегнуто и једва чујно, као по дужности и неком морању, да нариче, мучећи се што не може мртвог именом да ослови:
— Мачке једе Роза. Не видела децу ако не једе. Ђорђе јој сваки трећи дан доноси из Паланке — говори Анђа, Толина жена. — Лажеш. Зар би бабица што је лично краљицу Наталију порађала јела мачке?
И чим се Симка породи, иде у Пешту некој грофици да се нађе. — Једна као Симка родила је дете с две главе шапуће Анђа. — Ево, скоро ће поноћ, у бакрач воду опет морам да долијем, а још ништа. — Биће женско.
— Ако би Симка ноћас умрла, шта мислиш: да ли би се Ђорђе поново оженио? — приближи му се и шапну Анђа. — Такве као Симка не умиру. А ти не би морала то сада да збориш. — У њеним годинама није једна умрла на порођају.
Умукни, док те нисам бацио у мрак! — Ти, гуслар... Ућуташе. У бакрачу поново прокључа вода. Анђа узе тестију и доли хладну. ... — Јечи. Само се то чује. — Ћорђе се спотаче о Толине ноге и седе.
Он је сео на троножац изговарајући се пред собом да ради сутрашњих послова чека Толу. Анђа је дојила преживелог близнака Алексу и жалила се да јој је мала гладница почупала груди. Шта би Аћим рекао?
Мој Алекса је годину дана старији, јесте да је близнак, али је Адам за капу виши“, рекла му је Анђа као забринуто. Уздрхтао је, а немир се засвагда уселио у њега, јер је Анђа о томе причала по селу, а њене приче су
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— онда он пева тако као да је она Анђа његова рођена, и као да ће он за њу да погине; онда се његове плаве очи, дивне и детињске, у којима се види сва она
Ћипико, Иво - Приповетке
И око голокрака, везана Павла води се наизменце разговор. Али наједном, изнебуха, бане у кућу жена му Анђа. — Што не заулариш свога човјека, па га држиш везана код куће, а не да тражи туђих жена?
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Песма на којој ћемо се задржати, „Анђа капиџија“, постала је познатија тек кад ју је Васко Попа уврстио у своју пробрану „руковет народних умотворина“, коју
друга девојка, Анђа] је успела да главу повеже сунцем, да се опаше месецом и да се накити звездама.“17 Наиме, наша песма има шест стихова
у средишњем су делу сунце, месец и звезде у које је девојка одевена: Високо се соко вије, Још су виша граду врата; Анђа им је капиџија: Сунцем главу повезала, Месецом се опасала, А звездама накитила.
Караџића. Књига прва. Различне женске пјесме. Наводимо и њих: „Песму Анђа капиџија (И, 468), коју је први пут објавио 1824. г.
Али изгледа да он то што је Анђа одевена у сунце, месец и звезде схвата као украсне мотиве, који служе „да се живот улепша“, па су нам онда, закључује
У другом издању прва књига песама, из 1841. године, „Анђа капиџија“ налази се под бројем 468, а одмах иза ње, под бројем 469, долази песма „Краљ и бан код кола“.
У овој другој бановица је такође као и Анђа одевена у небеска тела: Лијепо је ођевена: У сунце је обучена, А мјесецем опасана, Звијездама запучена.
на атрибутивни део, или на средства (дакле инструментално) која неко може употребити, која му могу служити, као што се Анђа њима служи као одеждом.
полако се затвара и наш круг трагања за пореклом слика које су нас први пут магичном снагом привукле у народној песми „Анђа капиџија“. Њихово порекло није древно фолклорно, нити је митолошко, многобожачко словенско.
поглед могло да изненади, јер нам управо то памћење потура огледало у коме се исти однос на обрнут начин одражава: Анђа на градској капији, Анђа капиџија из истоимене народне песме.
јер нам управо то памћење потура огледало у коме се исти однос на обрнут начин одражава: Анђа на градској капији, Анђа капиџија из истоимене народне песме. Сунцем главу повезала, Месецом се опасала, А звездама накитила.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
стиховима: Ружа, Милица, Елиза, Раша, Лина, Терезија, Евица, Милка, Анче, Персида, Роза, Фани, Мими, Јулча, Лула, Анђа, Савка, Злата, Наја, Стана, Рокса, Илка, Вилхелмина, Маца, Теза, Марта, Жана, Анча, Елка, Сара, Перка, Алка, Соса — и
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
ПРВИ 3 ЧИН ДРУГИ 31 СУМЊИВО ЛИЦЕ КОМЕДИЈА У ДВА ЧИНА ЛИЦА Јеротије Пантић, срески капетан Анђа, његова жена Марица, њихова кћи Вића Жика срески писари Милисав Таса, практикант Ђока Алекса Жуњић, срески
ЧИН ПРВИ Соба паланачки намештена. Врата са стране и у дну. И ЈЕРОТИЈЕ, АНЂА ЈЕРОТИЈЕ (шета узбуђено с рукама позади и држећи једно писамце). АНЂА (долази из леве собе): Шта си ме звао?
Врата са стране и у дну. И ЈЕРОТИЈЕ, АНЂА ЈЕРОТИЈЕ (шета узбуђено с рукама позади и држећи једно писамце). АНЂА (долази из леве собе): Шта си ме звао? ЈЕРОТИЈЕ (подмеће јој писмо под нос): Помириши! АНЂА: Ала лепо мирише!
АНЂА (долази из леве собе): Шта си ме звао? ЈЕРОТИЈЕ (подмеће јој писмо под нос): Помириши! АНЂА: Ала лепо мирише! ЈЕРОТИЈЕ: На шта? АНЂА (досећа се): Чекај!... Мирише на проминцле. ЈЕРОТИЈЕ: Баш си погодила!
ЈЕРОТИЈЕ (подмеће јој писмо под нос): Помириши! АНЂА: Ала лепо мирише! ЈЕРОТИЈЕ: На шта? АНЂА (досећа се): Чекај!... Мирише на проминцле. ЈЕРОТИЈЕ: Баш си погодила! АНЂА: Него? ЈЕРОТИЈЕ: Мирише на Ђоку.
ЈЕРОТИЈЕ: На шта? АНЂА (досећа се): Чекај!... Мирише на проминцле. ЈЕРОТИЈЕ: Баш си погодила! АНЂА: Него? ЈЕРОТИЈЕ: Мирише на Ђоку. АНЂА: Каквог Ђоку, бога ти? ЈЕРОТИЈЕ: Ето, таквог!
Мирише на проминцле. ЈЕРОТИЈЕ: Баш си погодила! АНЂА: Него? ЈЕРОТИЈЕ: Мирише на Ђоку. АНЂА: Каквог Ђоку, бога ти? ЈЕРОТИЈЕ: Ето, таквог! АНЂА: Говори, човече, шта је: ништа те не разумем.
АНЂА: Него? ЈЕРОТИЈЕ: Мирише на Ђоку. АНЂА: Каквог Ђоку, бога ти? ЈЕРОТИЈЕ: Ето, таквог! АНЂА: Говори, човече, шта је: ништа те не разумем. ЈЕРОТИЈЕ: Имаш ли ти каквог Ђоку у фамилији?
АНЂА: Говори, човече, шта је: ништа те не разумем. ЈЕРОТИЈЕ: Имаш ли ти каквог Ђоку у фамилији? АНЂА (домишљајући се): Немам! ЈЕРОТИЈЕ: Е, ако ти немаш, твоја ћерка има. АНЂА: Ама, шта говориш, бога ти?
АНЂА (домишљајући се): Немам! ЈЕРОТИЈЕ: Е, ако ти немаш, твоја ћерка има. АНЂА: Ама, шта говориш, бога ти? ЈЕРОТИЈЕ: Не говорим ја, Анђо, он говори, он! АНЂА: Ама, ко? ЈЕРОТИЈЕ: Па Ђока!
АНЂА: Ама, шта говориш, бога ти? ЈЕРОТИЈЕ: Не говорим ја, Анђо, он говори, он! АНЂА: Ама, ко? ЈЕРОТИЈЕ: Па Ђока! АНЂА: Опет! Говори једанпут, човече, да те разумем? ЈЕРОТИЈЕ: Је л' хоћеш да разумеш?
АНЂА: Ама, шта говориш, бога ти? ЈЕРОТИЈЕ: Не говорим ја, Анђо, он говори, он! АНЂА: Ама, ко? ЈЕРОТИЈЕ: Па Ђока! АНЂА: Опет! Говори једанпут, човече, да те разумем? ЈЕРОТИЈЕ: Је л' хоћеш да разумеш?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Вели њојзи болани Дојчине: „Анђелија, моја вјерна љубо, је л' ми побро дора потковао?“ Писну Анђа како лута гуја: „Господару, болани Дојчине, бог убио твога побратима!
авлију, па сагледа лијепа јунака, бијаше се много зачудила његовоме стасу и образу, јер га таког ни виђела није; једва Анђа сама себи дође, па се врати на бијелу кулу, па матери својој казиваше: „Какав јунак у авлију дође, таквог, мајко, ни
Кад Илија дође у авлију, пред њега је Анђа истрчала, не пита га: „Како си ми, брате?“ већ му одмах ријеч проговара: „А чу ли ме, мој брате Илија!