Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— Такав је помало био и фра-Анђело. Гледао сам свијетло лимуново грање и старе грмове расцвалих олеандера у доброј заклоници самостанског тријема.
И, ма каква била та храна, како да му траје толико дуго вријеме? Изланем, сасвим изненада: — Кажите ми, фра Анђело: постоји ли бог? Он се насмјехну. — Хм!...
Човјек је често своја жртва. А ко то није, њему су често жртве други. Видио сам да се фра Анђело, сиромах, труди да изнађе како да ме утјеши, чиме да надокнади „недостатак бога у невољнику“.
Сврнем у лежернији тон. Но можда је прелаз испао малко пренагао. — Реците ма нешто, фра Анђело. Ријешите ми, молим вас, једну „тајну“ која ме намучила у дјетињству.
Нисам се усуђивао ни да те браним. Једини с ким сам могао да говорим о теби био је фра Анђело... Слушао сам појединости о све дубљем срозавању моје породице, о смртима ближих, о теткама које су у дотрајалим
Док је фра Анђело живио, он се старао да се то сачува и за ту собу плаћао најам. С времена на вријеме, у нередовитим размацима,