Црњански, Милош - Сеобе 1
И, сузним очима, о мужу који је више, изгледа, не воли и који је, можда, никад није ни волео. Пред Аранђелом Исаковичем госпожа Дафина стајала је често, уздигнутих груди и руку, очајно, над главом склопљених.
Пред Аранђелом Исаковичем госпожа Дафина није ни викала, ни лењовала, лежећи на ћилиму простртом по патосу, нити је пред њим седела
У збрканој памети непрестано је понављао писма патријарха Шакабенте, молбе које је некад носио у Двор, свађе с братом Аранђелом и све што је он сам, горко и очајно, себи рекао.
Крај свих слугу Аранђелових, који су пуцали бичевима, светина у гомили пође за Аранђелом Исаковичем до кола, и не знајући куда иде.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Онда се брже боље врати опет на дно мора, те узме камен и њим пробије лед, па онда потеци за св. Аранђелом! Онај бјежи, а овај за њим! Таман кад св.
Онда се брже боље врати опет на дно мора, те узме камен и њим пробије лед, па онда потеци за светијем Аранђелом! Онај бјежи, а овај за њим!
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
дат је као прелазак породичнога троугла у љубавни троугао, дакле као упуштање госпоже Дафине у прељубу с девером Аранђелом.
Занимљив је још један детаљ у вези с Дафининим очима, небом и Аранђелом. Постоји слика - у време сахране госпоже Дафине - која је истински језовита: бабе ваде из ковчега мртвачку руку и уз
Ево издвојених почетака неколико реченица из описа Дафининог понашања пред прељубу: „Пред Аранђелом Исаковичем госпожа Дафина стајала је често [. . . ]. Пред Аранђелом Исаковичем госпожа Дафина није ни викала [. . . ].
]. Пред Аранђелом Исаковичем госпожа Дафина није ни викала [. . . ]. За њега није био онај кикот [. . . ]. За њега је она имала и
Брзо као што се и вода над Аранђелом расклапа и склапа. Милош Црњански радњу романа, живот и судбину ликова одвећ често везује за воду да би се то могло
Таква је већина сцена где се описује Дафинина веза с Аранђелом, од часа када је ступила у његову плаво-жуту кућу на Дунаву, па док не издахне на крају осме главе.
вазносећи главног јунака слутњом о једном вишем свету, у исто време је и застрашујући круг који пред престрављеним Аранђелом Исаковичем искрсава заједно са угашеним Дафининим погледом, јер „боја њених очију беше се разлила и он је над њеним