Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
На женидбу, наравно, нисам ни мислио, а о аранђелу сам и из раније имао тврдо уверење да је он од те његове афере сама слепа послушност.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Свакако, Аранђелу Исаковичу све то било је досадно. Ничег братског није осећао, нити је схватао зашто би требао баш да осећа, за тај
И он му то и рече. Што се тиче снахе, и она је Аранђелу Исаковичу била сад досадна. То није била она дивна жена са малим дететом, коју је био пољубио сав дрхћући од грешне
У непрекидном сељакању, још за живота очевог, мучећи се са својим обесним братом, Аранђелу Исаковичу чинио се живот његове породице и родбине, па и тог осталог света што се беше са њима доселио из Сербие, и
Код куће је било само блатиште и јад, вечито то трговање тамо‑амо, гурање по прљавим местима која су Аранђелу Исаковичу изгледала вредна пуних кеса, љубазних осмејака и трговачких разговора којима не беше краја.
Јер Аранђелу Исаковичу, заиста, никада још у животу ништа није ишло овако снеруке. То што је све тако непредвиђено дошло, поражавало
Кад би ипак родила дете, место да умре, што напитом Аранђелу Исаковичу, у том тренутку, не изгледаше нимало немогуће, он је веровао да би се сва та њина несрећа добро свршила и да
Оно што је, пре, Аранђелу Исаковичу било најмилије да размишља, о својим наслагама кожа и дувана, о свом сребру, о својим дужницима, чинило му
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Чашу ову оној мајци што је, смежурана и седа, погурена и хрома, дошла и рекла сину: „Чедо моје, како би те нана о Св. Аранђелу оставила без колача?“ Господо, не могу да је опишем, за националисте, јер није личила на царицу Милицу.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
(Није од њих ниједнога жива.) Пуче на нас сваке грдне јаде што у Чеву цркву не градимо Аранђелу, да ни свуд помага. Ондена се мало не покласмо, и сад дрктим од његова страха!
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Госпожа Дафина, опет, има удвојен лик: према Вуку непосредна, страсна и немоћна, она је насупрот томе према Аранђелу лукава, суздржана и власна.
Одмах затим буквализује се преносно (тропично) значење, тј. Аранђелу „се учини као да се појављује високо небо”. И у том магновењу: „Као и његов брат, у сну, и он је над њом видео, ван
О томе се изричито говори у једној тврдњи о Аранђелу као контрастно грађеноме лику: „Из великих хладовина, спуштао се у осунчане равни, много неосетљивији за све те
Гледају и друга два средишња лика - Аранђел и Дафина. Пред најдубљи преокрет који ће се у његовоме животу десити, Аранђелу Исаковичу изненада се, и у магновењу, преокреће слика видљивог света.
И преокреће се тако да се поглед његовог ока - први пут у роману - поклапа с небом. На почетку четврте главе Аранђелу се на Дунаву, недалеко од његове плаво-жуте куће у Земуну, преврће чун.
памћење предводитеља српског пука, очајног и немоћног, са мислима које му је осенчила „горкост смерти”, као и брату му Аранђелу и супрузи, госпожи Дафини.