Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
ево и веће невоље, још је већи зулум наметнуо: на ноћ иште младу и девојку, па девојку Арапине љуби, а невесту слуге Арапове.
Већ ми кажи Арапове дворе, гди су двори Арапина црна? Имам речи беседити с њиме“. Девојка му поче беседити: „Драги брато, незнана
Имам речи беседити с њиме“. Девојка му поче беседити: „Драги брато, незнана делијо, а што питаш Арапове дворе? Што и питаш? остали му пусти!
девојки: „На ти, секо, тридесет дуката, пак ти иди своме белом двору, пак се рани док ти с’ срећа јави; само кажи Арапове дворе, ја ћу платит свадбарину за те.
Испадоше Арапове слуге да под Марком добра коња приме, а кад близу угледаше Марка, не смедоше пред Марка изићи; беже слуге под шатор
Кан’ да није на њему ни била!“ Трже Марко сабљу од појаса, пак зареди Арапове слуге: исече му четрдесет слугу, а четири не кте погубити, већ и Марко остави за правду, кој’ ће сваком право
ј’ не кљују орли и гаврани, па авлију пусту накитио, накити је арапским главама, Арапово благо покупио; а четири слуге Арапове, које није тео погубити, оправи и по Косову Марко, оправи и на четири стране, те телале по Косову слуге: „Гди девојка
убојито, прикова га Солуну за врата; па повади сабљу аламанку, те Арапу одсијече главу, па на сабљи главу дохитио, Арапове очи извадио; очи зави у танка јаглука, баци главу у зелену траву. Па он оде тамо уз чаршију.
Пред двором је дора одсједнуо, па он сједе на меку ложницу, па извади очи Арапове, те их баци својој милој сеји: „Ево, селе, очи Арапове, нека знадеш да их љубит нећеш, селе моја, за живота мога!
је дора одсједнуо, па он сједе на меку ложницу, па извади очи Арапове, те их баци својој милој сеји: „Ево, селе, очи Арапове, нека знадеш да их љубит нећеш, селе моја, за живота мога!