Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
А од свих другова једино се тај Аритон оцу му и мајци свидео. И то зато што је тај Аритон, тада момак, сâм, са села, ипак већ био свој човек, имао нешто,
А од свих другова једино се тај Аритон оцу му и мајци свидео. И то зато што је тај Аритон, тада момак, сâм, са села, ипак већ био свој човек, имао нешто, стекао.
И чак им било мило његово дружење с њиховим Митом, јер су били уверени, да га он неће покварити. Тај је Аритон држао бакалницу на крај вароши, у махалама, далеко од чаршије.
Тамо је Мита и заволео неку баштованову кћер, Мару, плаву, али развијену девојчицу. Аритон је то знао, али Мита није дао Аритону за ту његову љубав никоме да каже, а камо ли још родитељима му.
Чело главе седео је на столици омален, црномањаст човек. То је ваљда био тај његов друг, Аритон. Марике није било. Сигурно је у кујни. И оца му није било.
Зар сте изишли? — Ето, синко, — једва дочека и поче да се тужи мати му. — Говорим ја: назепшће. Али Аритон... — И главом бацајући на њега кривицу, показа на Аритона. Аритон се обрецну на њу. — Шта: назепшће?
— Говорим ја: назепшће. Али Аритон... — И главом бацајући на њега кривицу, показа на Аритона. Аритон се обрецну на њу. — Шта: назепшће? Ништа му неће бити. Све ти... — Па добро, ништа!
Ћутали су. Мајка му је једнако утопљавала ноге, а Аритон је љуштио неке јабуке што му је као понуде био донео. Мита није хтео да једе, али није ни одбијао.
— Како после? Једи! — Некако сурово, али раздрагано, као старији брат млађега, нудио га је Аритон и силом га гонио да једе. — Узми, синко, узми! — додавала је радосно мати му. — Ама, не могу! — правдао се он.
— Зашто, синко? — уплашено и увређено поче да му се одупире она. — Па да гледам... Аритон се досети како му она смета, и подвикну јој: — Иди ти, иди спавај. — Ама не спава ми се!
— Ама не спава ми се! — брањаше се она, а већ поче да се диже. — Иди кад ти се каже! — обрецну се на њу још строже Аритон. Она се диже и оде у собу. Чудо, како су се Аритону сви покоравали, слушали га.
да то они чине због тога, што мисле да што год им он каже, заповеди им, да то њихов Мита хоће, да кроз њега он говори. Аритон је то знао, па је зато био слободан, осоран.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
рукама, заврће рукаве, и Софка чу како он, као увек, високим и развученим гласом наређује: — Нека се иде и доведе Аритон наводаџија. Нека он оде код газда-Марка. Нека му јави да довече дође на „пијење“ Софкино.