Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Тај је Аритон држао бакалницу на крај вароши, у махалама, далеко од чаршије. Тада би тамо Мита бежао, јер се од Аритона није стидео, јер су се њих двојица толико волели, друговали.
А увек би, кад би он тако увече отишао код Аритона, пошто се добро затворе у његов дућан да их Нико не види, пили, пили целе ноћи.
Чак није дао да се ма шта примети. Само, отада је чешће одлазио Аритону и тамо остајао, и, као и пре сакривен, код Аритона дуже, више пио. И увек после такве потајне пијанке враћао би се кући, и бивао још мирнији, послушнији.
Само једном. А то је било, кад му се та, баштованова кћи, удавала. Силом је он Аритона нагнао да јој оду на свадбу. Купио јој и дар, скупу басму, и поручио: да од те басме не прави себи одело, већ кад
— Говорим ја: назепшће. Али Аритон... — И главом бацајући на њега кривицу, показа на Аритона. Аритон се обрецну на њу. — Шта: назепшће? Ништа му неће бити. Све ти... — Па добро, ништа!
Грло му је пуцало. — Ох! — одахну. Ракија га загреја, оснажи. Он се подиже, окрете и поче да гледа у Аритона мило, благодарно: — Тоне мој ... — поче да му тепа. — Пиј, де! — прекиде га Аритон, смућен од тог његова миловања.
Испред нас кола, покривена, рабаџијска, а у колима... — Не то! — уплаши се Мита и окрете од Аритона. Али се видело како би он волео да Аритон, и против његове молбе, и даље продужи, да прича ваљда како је у тим колима
— Па добро, нећу — пристаде Аритон. И опет заћуташе, и то дуго. Мита, потресен и као љут на Аритона, окренут од њега, дисаше тешко, узбуђено. Одједном се окрете Аритону. — Да ли зна да сам болан? — Како да не! Зна!
— И на то жељно, халапљиво загризе крушку. Марика скочи од Аритона. И, уздржавајући се да се не ода, брзо сиђе низ степенице, замаче иза куће стискајући очи палчевима.
Мита виде, примети, би му непријатно, извади из уста кришку, и као да га је за то Аритон наговорио поче да кори Аритона: — Ниси требао. — Шта?