Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Мало који дан да не дође господин-попи, једноме или другоме, Аркадија црквењак, па не отпочне отприлике овако: — Господине... моле вас да дођете...
моле вас да дођете... чекају вас у порти пред црквом, да крстите новорожденог младенца мужеског пола Неци Прекајцу. (Аркадија је, као и поп Ћира, мрзио на Вука и његове реформе, по којима се човек не може разликовати од паора).
« Понекад се господин попа помало, бога ми, и зачуди кад му тако дође Аркадија црквењак па га позове да крсти. — За кога оно рече? — запита неки пут господин попа црквењака.
— За кога оно рече? — запита неки пут господин попа црквењака. А Аркадија увија понизно главом, смеши се, а све полако трља руку о руку, као да пере руке од нечега, па вели: — Хе... та...
Једно чудо... — О мај! И јесте чудо! А кад брж’? — чуди се попа. — Па већ неколико дана има како је, — ублажава Аркадија. — Та знам, знам, ал’ опет... Кад је оно било? У јануару... е, а сад имамо јулиј месец. Х-е-е-е!
— извињава господин попа своје овчице. — Хе, хе... деца... врагови. Шта знате!? Џак бува, хе, хе! — вели Аркадија и додаје му услужно и понизно шешир и штап, који је био онакве форме какви су обично протојерејски штапови, а донео му
Никола и наредио му да каже Јањи грку да купи цркви трећи полијелеј и да повиси црквењаку плату. Аркадија је баш свакојаких чуда видео: с покојнима се разговарао, познавао неколико вештица у том и околним мест а, био
Орестија, који је ванредно певао и китио и дизао обрве при појању чак и на теме, радо се прими тога, а Аркадија полети к’о без душе поп-Спириној кући, која није далеко била, па се раздерао још с авлијских врата.
— излети поп Спира. — Како, како? Да се није откинуло клатно, па поубијало јадну дечицу? — Није, — виче Аркадија сав задуван, — него нешто још горе! Дошли су Његова Екселенција Господин Владика...
Гром, прави, формални гром из ведра неба. — Брзо, господине, брзо! — жури га Аркадија и полети на врата натраг цркви, а поп Спира за њим. Обојица лете право цркви.
— Даће бог, па ће ваљда добро бити! — теши га Аркадија. — Е, лако је теби, ти не зависиш од њега. Него, реци-дер, бога ти, шта да радим, јао, шта да радим?!
! Ти си сад паметнији од мене! — Не знам ништа! Од стрâ, господине, не знам, ни како ми је име, — вели Аркадија. — Али ваљда ће ми успут што пасти на памет! — вели, а измакао испред попа. — Па шта сад да радимо, брат-Аркадија?
Црњански, Милош - Сеобе 1
Последњег, Исаковичевог слугу Аркадија, ухватише тек усред бела дана, већ у близини логора. Био је потерао крмачу, везавши је за ногу.
Тек када и ветеране из турских ратова почеше сељаци доносити мртве пијане, и кад и његове слуге Аркадија, једне ноћи неста, те га нађоше тек трећи дан, обученог у безброј сукања, Исакович се опет предомисли.
У том тренутку Французи припуцаше на њих и они сви ободоше коње, сем Аркадија, који чу звиждање метака, али се загледа, са коња који је дрхтао, у сунчан, широк видик с оне стране воде.
са оном матором Принцезом гризао га је у мозгу као неки црв, а неколико дана било му је неизмерно жао свога слуге Аркадија, чије мртво тело није нађено, као ни она његова два коња.
та округла, иначе увек чиста, насмејана, омалена сељанка, са црним курјуцима, осети сав ужас смрти и, збиља, виде Аркадија, у води, пред собом, како лежи раскречен, раширених руку, мртав, под биљем и муљем, онакав какав је био оне вечери,
Село је спавало, крај све дреке и вриска, те ноћи, и нико није видео ни Аркадија, ни све те вукодлаке, о којима је Ананија, сутрадан, толико причао.
ропац самртника, дреку оних које су батинали, лица оних које беху обесили, шибање свога човека Секуле и смрт драгог му Аркадија. Занемео и поспан, као оглувео, он је у себи чуо, и те како, плач и шапутања.
Над гробом госпоже Дафине подигнут је кров. Црква се већ зида. Покојни Аркадија пак јавља се ноћу, у селу. Већ неколико њих видели су га како се гега, и чули су га, како певуши, кроз нос.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
против Деда-Мраза, али није ми некако импоновао: мислим, није се уопште излагао опасностима док нам је делио књижицу Аркадија Гајдара Тимур и његова чета (издање НОПОК — Ново поколење, 1946), у црвеном кутићу где смо учили напамет да је
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
»Што се мисли толико, — рече он у себи, — кад знам шта ме мора питати... Почећу овако: После Аркадија«... — Који је најзнатнији владалац из Луксембуршке династије? — проговори професор и управи очи на њега.
Он усвоји последње речи, те на основу њих поче мислити даље. »После Аркадија... нема Луксембуршке династије. Каква Луксембуршка династија? Ње нема у Византији; она је тамо негде...
Ње нема у Византији; она је тамо негде... та, ко ће то знати, и шта ме се то тиче... Главно је: после Аркадија«... — Дакле? — запита професор очекујући одговор.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
наравно, Пишчевића није погодио метак, али зато јесте мађарског хусарског пуковника Венцела, што је Црњански пренео на Аркадија.