Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
ВАСКРЕСЕ“ 74 НА ЛЕЂИМА ЈЕЖА 89 ПОДНАРЕДНИК ТАНАСИЈЕ 133 ПТИЧИЦЕ НЕБЕСНЕ 141 ФРОНТ И ПОЗАДИНА 158 АРЛЕТА 182 ПРЕКО ТАЛАСА КРВИ 214 ЕПИЛОГ 223 ГОДИНА ХИЉАДУ ДЕВЕТСТО ТРИДЕСЕТ ШЕСТА 225 СТЕВАН ЈАКОВЉЕВИЋ ХРОНОЛОГИЈА 234
А у Греноблу је утисак био још свеж, непомућен, те су нас Французи радо примили. АРЛЕТА По мразном јутру стигао сам у Гренобл.
Свуда около нас осећао се мирис увелога лишћа. Према суром небу и оним тамним оголелим дрветима изгледала је Арлета, са њеним руменим образима од зиме, као неки заостали цвет.
Удахнуо сам дубоко. Ту је одмах био и заравњени плато, готово сакривен гранама, које су се надвиле. Арлета приђе једној клупи. — Хладно је — рекох јој. — Ја често долазим овамо са својом сестром. Она седе.
— Господин не даје такав утисак — бранила ме Арлета. — А зашто вас зову Лулу? — запитао сам. — Из милоште. Она је, знате, најмлађа, и сви је мазимо — говорила је љупко
Она га лагано одгурну и, смејући се, добаци му: — Мéцхант! — Аје л’ те, какви су људи? — запита Арлета. Тома скочи и стаде поред мене. Показујући широким покретом руке на себе и мене, он се поклони пред Арлетом.
Шетали смо уским стазама кроз оголелу шуму, чије су гране биле покривене снегом, као неким паперјем. Арлета је застајкивала да би устима ухватила пахуљицу снега што је лепршаво падала.
Она је потајно увлачила праменове косе испод своје токе. Да бих их извукао, причао сам им како се Арлета уплашила што је остала са мном усамљена. Арлета поклопи моја уста својом руком. Осетио сам миришљаву рукавицу.
Да бих их извукао, причао сам им како се Арлета уплашила што је остала са мном усамљена. Арлета поклопи моја уста својом руком. Осетио сам миришљаву рукавицу. — Љутим се на вас... Пре свега, зашто бих се плашила...
У ресторану запахнула нас је пријатна топлина. Узели смо сто у углу. Ми смо скинули шињеле, а оне капуте. Арлета смаче своју току са главе и златноцрвена коса расу се преко њене главе. Она тресну главом.
Иначе, иностранство их сматра за Белгијанце. — А зашто ви носите црну јаку на блузи, а Том црвену? — питала ме Арлета. Објаснио сам јој. Њој се више допала црна јака. — Природно...
Имам довољно времена да саслушам причање Драгишино. Он настави: — Приликом повратка у варош трамвајем, запита ме Арлета: — Хоћу да вас питам нешто... Имате ли какав ваш талисман? Ја необично волим да то скупљам. — Талисман!