Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
А пред нама су биле неке импровизиране, уске степенице. Готово трошне. Испео сам се журно и пружио руку Арлети. Иако је њена рука била у кожној рукавици, осетио сам колико је мала и топла.
Тома је разумео, и нагињући се преко полете, обрати се Арлети: — А ви, Лулу, јесте ли задовољни својим каваљером? Он је, истина, дивљак, долази сада са фронта, али ви ћете утицати
— Тома се диже. — Хоћемо ли у ресторан, на чај. Полета устаде, повлачећи капут наниже. Тома приђе Арлети, обухвати је око појаса и лако је пови преко руке. — Завалићу вас у снег! Она пружи руке према мени.
— Знам да вас Том воли... — Не сумњам. Али сада ја нисам у питању. Најзад, ја сам жена, боже мој!... Али реч је о Арлети. Она не сме да зна где се ја налазим. То је једно. А друго, што је најважније, она треба да остане са вама...
Лука заусти да нешто каже, али ућута. Када смо се идући пут нашли, Тома се обрати Арлети и мени: — Знате шта, моја децо: ви ћете нас извинити. Потребно је да са Полетом купим неке ствари.
Покушавао сам да рашчланим ова два збивања, од којих је једно телесна потреба, а оно друго, осећање према Арлети, као неопходност душевна. Ужасно би било заиста да је све усредсређено на једној личности. Али, де!... Шта сам могао.
Бојао се да не учиним неку глупост. Он је легао на диван, а ја сам писао Арлети... Сетио сам се и Француза. Написао сам старој госпођи, којој сам говорио о дужности, отаџбини...
Нечије снажне руке шчепале су ме и свалиле на седиште. Тома је отворио прозор. Очајно сам испружио руке према Арлети, која је трчала поред вагона. Из очију су јој текле сузе. Махала је рукама говоређи: „Драгіцха, Драгіцха цхéри!
Није отварао очи, и једва проговори: — Ти си... једини трезан. Ако погинем... слушај, јави... мојој малој... Арлети. Утешио сам га да не брине, покрио ћебетом и изишао...