Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Велика радост од армицијаша, зна да Чамча вина има. Сад армицијаш понуди Чамчу да остане преко ноћи, с колима заједно, и да друштво позове к њему.
— Зато ослови армицијаша: — Господине, шта ћемо платити армицији за то вино? — Но за овакво вино сто форинти од акова, то није млого, а
Чамча унесе „провијант” и једно половаче. Место да армицијаш њих части, они часте армицијаша. Армицијаш добро пије, већ се помало угрејао. Чамча му приповеда шта им се догодило у чарди.
Није шала, хиљада форинти. Сад Чамча гурне армицијаша. дâ му знак да је време уталожити господара Софру. Армицијаш извади новце, хиљаду форинти, и пружи господару Софри.
Сад још донесу једну боцу „ауспруха”, те часте армицијаша. Кад је језиком овлажио уста, чашу нагне, па се прекрсти, па тако испије. — То је токајско вино, то морам пити.
Он ће се већ за то са друштвом поревенити. Па онда још једно половаче вина и једну боцу „ауспруха”, у дар за армицијаша. Већ зора руди, време је одлазити. Чамча наложи кочијашима да прежу.
Већ зора руди, време је одлазити. Чамча наложи кочијашима да прежу. Чамча зове на страну армицијаша, нешто прошушка с њиме, и руку му нешто склопи, а покаже му прстом на вино и „ауспрух”. Разумели се.
— А познајеш ли ти грофа? — Познајем. — Ал’ ако и овде наседнемо, Чамчо, тешко теби. Колико си ме само наједио код армицијаша! — рече господар Софра. — То је зато било, што ми ниси дао спавати, кад смо из чарде отишли, — да ти се осветим.