Црњански, Милош - Сеобе 2
Њен рођени отац, кад би са њом имао муке, јер је била својеглава, рекао би: „Није то женско. Арнаут је то!“ То лице, са ружичастим уснама, насмејано, није будило завист у њених јетрва, иако је било лепо.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Вука Стефановича« и на његов »неслано-мастни-арнаут-турско-херо-шијачки-Ћор-Дилбер-Ђиди чауша Рјечник«. Павле Кенђелац је са пуно презирања говорио о том
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Песник је зато пролазио улицама Београда омрзнут, као Арнаут кога терају из његовог фиса. Али је он, и тада, у знак пркоса, носио на глави бере баскијско.
Ћипико, Иво - Приповетке
А на снежним висовима далеких планина последњи сунчеви зраци сјаје бледом, леденом светлошћу. Заробљени Арнаут, везаних руку позади црвеним широким појасом, пред водом паде ничице и, прилегом, халапљиво сркну неколико гуцаја, па
—Чега се плашиш? —Убићеш ме! —Не бој се... Пиј! Арнаут се приже, и, док журно пије, његово се горње тело у брзој води оцртава и прелама.
Али ко зна шта је од њих!... —затежући одговори заробљеник. —Рат, брате, рат нема душе! — рече Миливој за се. Арнаут, онако пред водом, клечи. Погледа у земљу и затражи хлеба. —Зар си гладан? —Гладан! Миливој седе.
—Зар си гладан? —Гладан! Миливој седе. Скиде торбу са леђа, потражи и извади из ње комад хлеба. Арнаут маче свезаним рукама, али се махом присети, пружи главу као коњ кад му се из руке нешто даје, и зубима прихвати хлеб.
Па приђе с леђа Арануту и одреши му руке. Арнаут, дојевши, заврти се око себе и опаса. — Што се, човече, одметну од наших власти?... Беше ти боље остати код куће!
— Што се, човече, одметну од наших власти?... Беше ти боље остати код куће! Арнаут, искезивши зубе, махну главом: — Кућа!? Где ми је кућа? Растуристе нас!
Устани! —Приђе к њему и поможе му да се дигне. Неко време, у зимњем сутону, стоје сучелице, један према другоме. Арнаут мрк, предљив, са белом капом на глави, у кратким грубим чакширама, укрућеним уз танке ноге, увезаним испод кукова,
—Хајд'мо! —Немој, брате! — замоли одједом Арнаут Миливоја. — Немој! Пусти ме да нађем децу, да им наложти ватру да се огреју као и они срећници тамо! Мајка им је умрла!
Мајка им је умрла! Ко да их прикупи? Зар су они чему криви? —А колико их имаш? —Петоро! —одговори Арнаут и гледа у очи Миливоја. „Троје више од мене”, помисли Миливој.
Рука му се маче као да ће да потражи њихове главе да их помилује. Арнаут гледа у Миливоја и полако одмиче. Па, удаљивши се од њега неколико корачаја, нагло се окрете и потрча ка шумарку.
Миливој се тргну, скиде с рамена пушку и, потрчавши, опали. Арнаут замаче у шумарак. Миливој се устави, домаћин махне за њим руком и врати се к речици.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Не другде но на кули његова стрица арнаут– ски прваци донели другу бесу, тајну а обавезну за све: да ни један Арнаутин не заклони ни једнога Србина, био он
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
капетан БОГДАН ОРЛОВИЋ БОГДАН ОРЛОВИЋ браћа, капетани СТАНОЈЛО ШУЛОВИЋ, капетан АРСЛАН ПАША, вођа турске војске АРНАУТ ВЕШАН [Осман] ЈЕЛИСАВЕТА, кнегиња црногорска МИРА, кћи Радошева, а вереница Станишина МИЛКА, њена другарица МАРТА,
Ако не они што нам дадоше Ђерку, онако дивну госпођу, Оружја, џебане, штампару, Ако не они, неће Арнаут! РАДОШ: И Цигане бих звао у помоћ, Само Латине — не! ВУКСАН: Цигани су дивији, Латини подли и лажљивији.
Ал’ нека тече крв!... Камен ће љут, Тај тврди камен земље очине, Снагом ће својом крепко росити. АРНАУТ-ОСМАН (ударајући на Ђурашка): Нећеш већ дуго! Час ти је смрти данас приспео. — КАП.
(Катуновић, прислонив пушку на камен, пуца. Арнаут-Осман пада. Станиша са потурчеинм Црногорцима долази.) СТАНИША: Ево, и ја сам ту! И твој је овде грех!