Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Наскоро после тога поручи мени из Бољеваца неки Арса Андрејевић, мој стари познаник (он је рођен у Ваљеву, па убио Турчина и утекао у Срем) да идем да видим цара.
Ја му нисам казао да је мени Арса поручио да идем. Мијушко не смеде никако сам да остане, и кад види да сам навалио да идем, пође и он, изговарајући се
И ја се зачудим — прича ми мој отац — кад ме Арса запита: ,Видиш ли, Алекса, цара?’ — ,Како ћу га видити, кад га ту нема?
,Оно је цар Јосиф! — вели Арса — што стоји код оног кочијаша, што маже интов, и штапићем показује куда кочијаш треба да намаже.
’ Насмеја се Арса и каже: ,Тако носе сви крштени цареви, а не као ваши Турци!’ и проче. Ми смо одатле гледали цара догод није у собу
” „Доцније дође један официр к нама и запита: ,Ко је ту кнез Алекса?’ и Арса му одговори: ,Ово је’ и пружи руку на мене. ,Хајде’ вели, ,зове те цар!
Хајде, па што Бог да. Каза ми Арса, да не ваља у скут љубити као везира, но само се гологлав поклонити. Кад уђем к цару, ја тако и учиним.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Ено како ружно стоји кад Арса грк пође кудгод са женом, па она дугачка к’о торањ, а он мали и снизак к’о патак. Па још кад се узму испод руке,
? Еј Лало, Лало! Како је меника брез тебе, брез свога касти, друга!... Бадава је ту Арса... и пуна кућа! Шта је мени тај Арса? Шогор! Шогор, што кажу, туђа форинта! Еј, Лало, Лало!
Како је меника брез тебе, брез свога касти, друга!... Бадава је ту Арса... и пуна кућа! Шта је мени тај Арса? Шогор! Шогор, што кажу, туђа форинта! Еј, Лало, Лало! Фурт ми твоје речи и твој тестаменат зуји у глави и у ушима.
Црњански, Милош - Сеобе 2
У Чуругу је остао капетан Арса Булинац, болешљив, и обневидео. А у Бечеју, капетан, богати, Петар Зако, који је викао да се он није родио да буде
Сви су пошли са својим војницима и сви са својом фамилијом. Алле мит Фамилиен. Из Старог Ковиља оде лајтнант Арса Станоевич. Као у сватове. Из Мошорина, капетан Максим Зорич.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
око мене скупа, Све ту соко један до другога, Само нема међ вама једнога, Очи вам се грозни суза пуне, Оне веле: Арса нама труне, Ох без збогом и без опроштаја Он се од нас сирома утаја, Лоша срећа нама га отрже Па у црну земљицу га
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
чакширама, с благим очима, белим, мало као поднадулим лицем, гласом облим и оштрим, више кроз нос; па чича Масе, Пера, Арса — сви остали. Све је то било своје, блиско, рођено... Један другога пецка, нуде се дуваном.
— Жене, песму, бре! — Викну са чела софре стари чича Арса, а минтан већ извукао из појаса и разголитио своје космате груди. Жене не могу. Још их стид.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
у кући, засветли и како отуда, са лојаном свећом у чираку, огрнут гуњом и гологлав, поче да се приближава његов слуга, Арса. — Ко је? Ко је? — чу како овај виче трчећи и заклањајући свећу, да му се не угаси.
Ја, алат! — Живи ли сте? — чу како газда само ослови и брзо поред њега на капију промину. Арса трчећи за коњем, једва успе да испред куће, кућњег прага, стигне газду, узме алата за узду и за узенгије придржи, како
Кад виде да је све у реду, он онда остаде тако стојећи, насред собе, чекајући да ко из куће, било Арса било жена, дођу, донесу свећу и почну га свлачити. Међутим дан је већ био почео.
Чули су се тихи, уплашени кораци, бат ногу из оне друге собе у кујну и обратно. Арса, пошто алата распремио у штали, из које се јасно одвајао, допирао онај топао воњ и шум од већ пробуђене стоке, уђе
Поче обигравајући да га, и то одозго, са рамена, свлачи. Марко, једнако стојећи, подавајући се, да би га Арса што лакше скинуо, само га запита: — Јесу устали? — Јесу, јесу, газдо. Ено газдарице по кујни, спрема.
А Томча (син) тек што се није обукао. Марко није хтео, као обично, на савијене јастуке, које му Арса подметну, да седне, извали се и тако лежећи чека да га Арса изује, већ седе на онај сандук и поднимљен оном својом
Марко није хтео, као обично, на савијене јастуке, које му Арса подметну, да седне, извали се и тако лежећи чека да га Арса изује, већ седе на онај сандук и поднимљен оном својом малом али рутавом руком, са доста кратким и нежним прстима,
седе на онај сандук и поднимљен оном својом малом али рутавом руком, са доста кратким и нежним прстима, чекао је да га Арса сасвим скине.
Појас, силав са пиштољем, јатаганом и арбијом, све то сам Арса са њега скину и изнесе, да се ветри и чисти. Марко остаде и даље тако да седи, погнуте главе, у папучама, распасан.
Могу и они тамо сами за неколико дана! Заврши као сам за себе. Она оде. Убрзо Арса донесе постељу. Али већ беше дан. Свануло се сасвим. Марко показа слуги главом да прозоре застре каквим покровцем.
која је, као увек кад би он био у вароши, а не био код куће, некуд ноћу отишао, морала целе ноћи отворена да стоји. Арса га први виде, и преплашен одјури унутра, у кујну, код газдарице, да је пробуди: — Газдарице, газда!
Што год има, све да се донесе. Све да се скине с тавана. Арса поче као без душе, од страха, да доноси и уз помоћ Станину да намешта.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
слици око 50 година, у 4. око 60, у 5. До 70) ТОМА, син му од прве жене АРСА, син му од друге жене ДЕДА-ВЛАДИКА МИТА, Јовчин брат од стрица МЛАДЕН, слуга, одрастао у кући Јовчиној уз Васку ЈОВАН,
Док се топот узнемиреног коња губи улицом, слуга трчи до кујнских врата и виче у мрак): Оде газда! МАРИЈА, ТОМА и АРСА (излазе из мрачне кујне, одахнувши али још преплашени). ТОМА (приметивши слугу у мраку крај степеница): Бежи, ти!
ТОМА Добро се ти сети да је не шаљемо тамо, него сакријемо чак код тетка-Пасе. Ту је неће тражити. АРСА А шта ћемо сад? МАРИЈА (Томи): Ти, сине, по Богу син да си ми, одмах сутра деда-владики.
Хајде, кћери, угасите горе, затворите! ВЕЛА и СОФИЈА (одлазе горе, гасе, враћају се опет у мрак кујнски). АРСА А где ћемо их после? ТОМА Горе, у ону кућицу, на крају вароши. Ето им ту, кућа, башта, њивче, па како им Бог да!
ГЛАС ОЗДО (опоро): Отвори ваздан! СТОЈНА (затвори прозор): Сад, сад ћу. (Силази лево.) Пауза. ТОМА и АРСА (с подигнутим оковратницама, трљајући руке седају уз огњиште да се греју.
И целу ноћ седи. Чим уђе он одмах: где је та Циганка, што тобож има њене, Васкине очи... АРСА А где је она? Ту ли је? (Гледа у брата питајући.) СТОЈНА Ту је, доле, код мене, спава, одмара се.
да га неће нико видети, плаче тада, и отуда свако јутро нађем ја онако јастук, где су му очи биле, влажан од суза... АРСА (нестрпљив, ослушкујући): Али, бато, да не рупи,... да пожуримо! ТОМА (Стојни, оштро): Чуј.
Ништа друго, не бој се. Нећемо да прљамо руке. СТОЈНА (престрављена): Ох, а шта ће са мном бити? АРСА Бут. Ништа он неће знати. Казаћеш: одвукли је, ваљда, други Цигани, арнаутски. И нико не сме знати.
С њим ћемо заједно. СТОЈНА (крши руке): Ох, аман! АРСА Бут! Ако нас издаш, ако он нешто примети, Ни ти ни Стојмен овде више! ТОМА Слушај. Кад дође, ти се чини невешта.
ТОМА Слушај. Кад дође, ти се чини невешта. Ради све као увек. Па кад он клоне већ и Циганке изиђу, наша брига. АРСА Не може се овако више, не може! СТОЈНА Не може, газда, ама...
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Умро је Арса далеко пре времена, али неочекивано блажено, на некој манастирској слави, на бденију, у свечаном појању и великом
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Нико други није могао написати министру оно анонимно писмо о набавци дрва за огрев министарства него онај Арса писар из трећег одељења, а тај исти Арса... Баш штета што ми се разбила ова ћилибарска муштикла, а тако сам је волео...
министру оно анонимно писмо о набавци дрва за огрев министарства него онај Арса писар из трећег одељења, а тај исти Арса... Баш штета што ми се разбила ова ћилибарска муштикла, а тако сам је волео...
Станковић, Борисав - КОШТАНА
ЧИН 14 ТРЕЋИ ЧИН 32 ЧЕТВРТИ ЧИН 48 КОШТАНА (КОМАД ИЗ ВРАЊСКОГ ЖИВОТА С ПЕСМАМА) ЛИЦА: ХАЏИ ТОМА СТОЈАН, син му АРСА, председник општине МИТКА, брат Арсин МАРКО, воденичар Томин ПОЛИЦАЈА, старешина над пандурима ПАНДУР КМЕТ
Тамо иди! Иди у циганску махалу. Иди да видиш сина, како Циганке облачи и »бели свет« поји и храни... Долази Арса. АРСА (здравећи се): О, хаџија, Христос воскресе и срећан ти дан! ТОМА (прекида га гневно): Ето ти твоја Србија!
Тамо иди! Иди у циганску махалу. Иди да видиш сина, како Циганке облачи и »бели свет« поји и храни... Долази Арса. АРСА (здравећи се): О, хаџија, Христос воскресе и срећан ти дан! ТОМА (прекида га гневно): Ето ти твоја Србија!
А сад? Циганима царство дошло! — Зар ја ово да дочекам?! АРСА (зачуђено): Шта, за Бога? ТОМА То! Зар да ми на овај благи дан, када се и гора и вода весели, моја кућа плаче!
ТОМА То! Зар да ми на овај благи дан, када се и гора и вода весели, моја кућа плаче! АРСА (досећајући се): А, за то, немој за то толико! Зашто? ТОМА Зато, што ме расплакао мој син — несин!
Нека се зна, да је Хаџи Тома хаџија, а не да храни и чува... (Трза се, Арси): А што ти стојиш? Седи! (Виче): Свећу! АРСА А, не! Какво седење? Знаш да места немам док овај празник не прође, ови — не свети, него, Боже ми опрости — луди дани.
Улази Васка уносећи свећу у златном чираку. АРСА (Васки): Васка, иди ти кући, кћери, и нађи се код мајке, те дочекујте госте.
С Циганкама! Ни оца, ни матер, ни Бога, никога не види и не слуша... Море, што камен не добих, него њега, сина?! АРСА Немој толико, хаџи! То је. Сад, шта ћеш му? ТОМА (уздржавајући се): Ништа! Ти — ништа!
! АРСА Немој толико, хаџи! То је. Сад, шта ћеш му? ТОМА (уздржавајући се): Ништа! Ти — ништа! АРСА (увређено): Па шта могу ја? Занат јој је то? А она то с мајком и оцем ради. Свирају — шта друго и могу они, Цигани?
Сви душу носимо. Али за то... ТОМА Ех, поштена: Сигурно ради њеног поштења толико се бесни и трчи око ње. АРСА Ништа ти још не знаш, хаџи! Они млади, па већ човек и да се не љути. Али што за ове друге, старије, домаћине!
Шта овај, шта онај? Ово, ово ти мени кажи: Зар ја на овај свети и Божји дан, па овакав да сам?! АРСА Ама и мени није лако! Не знаш ти. Поред општине и кућа ми пуна. Те овај, те онај дошао. Механџија дошао.
И вели: »Још су тамо!« А ја кога да пошљем? У кога да се поуздам? Кога имам? ТОМА Никога! Све живо помрло!... АРСА Па кога? Зар Тасу кмета?