Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Често би добацивали артиљерцима: „Лако је вама“. Било је у тим речима зависти, а помало и нетрпељивости. „Море љубићеш ову цевку!
Вала, да се сретнемо једном, па џа, или бу! — и, вадећи палидрвце, додаде: — Лако је вама, артиљерцима. — Јест, возарима — додаје Рајко пунилац — а ми послужиоци идемо стално пешке. — Ех — ману руком пешак.
Јер у рату се краде. Врло често из нужде, а некад по навици. Често из ината и пакости. Пешаци завиде артиљерцима, а ови не трпе коњанике. Никад артиљерац неће од пешака да нешто дигне.
Требало је само једна пушка да плане, па да се одмах вратим. Али стид ме од војника. Воле пешаци да се подсмехну артиљерцима. Код онога дрвета задрхтах — завукох главу међу рамена и потрчах што брже могу. И тада се сетих пробушенога казана.
— А, јест! — ману јетко главом. — Сигурно би то артиљерцима било први пут. Ко, бре, од вас оде у апсу? — Е, бато — упаде Алекса — друго је када је ситуација критична...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Артиљерија наша све је жешће тукла и разносила њихове ровове. Неколико граната падоше испред нас. Марамицама дајемо артиљерцима знак. Ах, да ми је онда пао шака тај наш командир батерије...
Командир ме је поучавао као ђака, али без ироније, која је иначе својствена пешацима кад разговарају с артиљерцима. Ишао сам послушно за њим. Следовао сам му са пуним поверењем.