Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
да кажем: онда све нестаје без трага и ја се будим— Сарајево је, дакле, било ту, надохват руке: боја његовог мокрог асфалта, позната лица под влажним сунцобранима кафане »Парк«, Сарајево у пет по подне...
О кући! Пуфко претражује комад по комад врелог асфалта али не проналази кућу. Разгрне јару и јата птица, али куће и даље нема па нема. – Тамо нема никакве куће ...
Онда је замишљени Бел Ами приметио како тамна боја асфалта постаје бледа, а мало доцније готово сасвим бела. Сунце је изишло иза биоскопа »Империјал« и учинило да сваки поглед
Лепо вам је док тако кружите не додирујући грешну земљу, ви котрљајуће кћери асфалта што веслате рукама кроз ваздух.« »За сељаке асфалт је свугде исти. Али ви осећате врло фине разлике под точковима.
Зујите, изнад гробова и затрпаних костију устаника, бегова и дервиша и жваћете жваку, а они вас гледају одоздо, испод асфалта, мртви ратници — баш вас брига!
Стопала су им несигурна у разбуђеној земљи, тако различитој од њиховог родног асфалта. Заслепљени сунцем, стоје као опчињени, ошамућени и сапети у своја градска одела, у пределу где им је познат једино
настављао је разговорљиви таксиста, возећи кривудавим турским друмом, преко чије је калдрме била превучена танка опна асфалта — да опростите на изразу, код нас у граду се не гледа баш најбоље кад жена вечера сама у кафани.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Ципелишке никако нису хтеле да се држе асфалта, осетих се одједанпут лаком и шашавом — све је било могуће, зашто да не?
комада, боја разливене нафте по реци Сави, крцкање печених кокица, линија џоњања на некој тараби, боја београдског асфалта у августу, када се летњи ветар лудира и игра шуге са старим новинама; оћу да кажем (ако можете да ме пратите), уколико
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
зору кад су улице пусте и још замрле од ноћи и чека онај тренутак кад јутарња измаглица пређе и преко облака и преко асфалта па склизне ко зна где.