Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
У ауторов је говор, према томе, унесено именовање које упућује на Софку, па се отуда у дугој половини реченице све рачуна са њене
Но пошто је изабрани облик приповедања захтевао од њега да исказ преведе у ауторов говор, јер аутор приповеда, обавио је следеће граматичке операције пребацујући заменичке облике из првог у треће лице:
реченица Нечисте крви изашла „неурауотежена и згужвана” зато што су се у њој укрстили управни (јунакињин) и неуправни (ауторов) говор. Постоји, сем тога, и друга, конкретнија потврда. Сачувани су, наиме, трагови генезе саме реченице.
ту и затим ка оцу који је у Турској, да би на крају дошао до предака (до деде Арсе); у завршној верзији објективни ауторов поглед полази од предака, па иде прво ка оцу (носиоцу породичне лозе), затим ка мајци и, на крају, долази до Софке.
Другачије је, међутим, кад се изнутра осмотри текст: у њему се као у тексту ретко ког српског романа глас ауторов - како би рекао Михаил Бахтин - готово непрестано смењује с гласовима ликова.
”72 Занимљиво је да недостаје повлака на почетку, као сигнал да почиње говор лика, а ипак је ауторов коментар одвојен повлакама.
лику непосредно да говори, он се онда служи заградом као сигналом да ће се ту за тренутак укључити потпуно други - ауторов говор. Тако, рецимо, када ефенди Мита у XИ глави наређује да почне спремање за свадбу, изговара и ову заповест: „- [.
Јер у прози Милоша Црњанског често долази до готово невидљивог прелаза са једног плана приповедања на други; ауторов говор није јасно одељен од говора ликова; нити се опис онога што се лику само привиђа сигурно разликује од онога што
жели сачувати чисто песничка перцепција њеног ока, једнако као и утанчаност неких њених примисли, слутњи - позајмити ауторов говор. Вероватно се и тиме може објаснити доста чудан спој који налазимо у лику Вука Исаковича.
потиснута, ипак је доста важно што су понављања, премда припадају замисливоме монологу лика (први моменат), укључена у ауторов говор (други моменат).
И заиста, ауторов је опис све време посебно усмерен с једне стране на рељеф и пејзаж, с друге на тело човеково у одређеноме положају, с