Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
А ватре древне, згашене и сиве, Уздахом шаљу посланице мукле. Мртваце тамо остависмо живе. И кô Ахасфер, кога Господ укле, Тражимо равни до у бескрај пукле. И Васељена њива наша поста За семе части — које сунцу сиже.
ми предстоји, Да лажем себе у ком новом храму Душа се моја сама себе боји, Јер види себе пусту, вечно саму, Као Ахасфер да бесциљно блуди, Клета од оних за којима жуди.