Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Софка из кујне изиђе и уђе у оно сопче, да се тамо као одмори, он се брзо сети и заврћући рукаве појури у кујну код ашчике. — Дај, да окуси штогод. — Ко? — погледа га у чуду ашчика. — Софка! Зар дете да не једе ништа, да ми је гладно.
Једино што се чује ход по кујни, клопарање папуча ашчике и њен тихи шапат са свекрвом. А баш тај шапат њега, Марка, толико пренерази. — Свири!