Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Пошто је био јабанџија, а остале ашчије из мјеста, то су све ашчије ишле својим кућама на конак, а он сам остајао у ашчиници. Да му не би било необично саму по ноћи, набави једну мачку и једно псето, које је добро гледао и миловао.
— А знаш ли гдје ноћива? — Знам, ноћива у ашчиници. — А ноћива ли још ко с њиме? — Јок, нико, само што има штене и мачку. — А знаш ли ти што за овај прстен?
Најпослије цар зовне ону исту баџу, па ће њој све казати, а она ће њему: — Имадеш у ашчиници једнога јабанџију. Он је онај исти што ти је кћеп одвео био, ја сам га одавно познала.
Цар одмах зовне ашчибашу, и нареди му да му доведе јабанџију што је у ашчиници. Када су тога јабанџију пред дара извели, цар без сувала, без џевапа осуди јабанџију на смрт.