Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Али де је Арсланово драго? Де му сунце — де дивна Ајкуна? Три робиње, заш' ње нема туна? Ох Ајкуна, кано вила бела, Ко је виде, срце му понела; Али слабо очију бијаше Што
Али де је Арсланово драго? Де му сунце — де дивна Ајкуна? Три робиње, заш' ње нема туна? Ох Ајкуна, кано вила бела, Ко је виде, срце му понела; Али слабо очију бијаше Што дивоту ову сагледаше, А међ овим Хаџиманић
Ал' кад Арслан на ограшју паде, Грану срећа и раждену јаде. „Ој Ајкуна“, рече, „сад си моја.“ Дирну коња, утече из боја, Па у око, те још под чадора. Рече Ајци: „Бежати се мора.
Она чула, тамо поитала, Па је Цвету млада огледала: Цвета бела, на свету дивота... Што ће сада Ајкуна сирота? Уједанпут са душека скочи, Небу диже укочене очи. „Аха!“...
Залуд мома отима с' нејака, Кад је пуста снага у јунака. Ох, Тале је штоно видиш туна, Што с' отима, дивна је Ајкуна. Она Талу срце је понела, Ал' га неће ево мома бела, Њено сунце остало одзада. „Пуштај, пуштај!“ виче мома млада.
на пољу је сада... Та шта видим, женска глава млада? Шта је, ко је, и шта тражи туна? Ох, мој Боже, та то је Ајкуна! По ограшју млађана се труди, Срце вели: мора бити туди. Де гомиле стоје понајвеће, Тамо млада Ајкуна се креће.
По ограшју млађана се труди, Срце вели: мора бити туди. Де гомиле стоје понајвеће, Тамо млада Ајкуна се креће. Мало иди, за дуго не било, Срце Ајку није преварило: Тамо она нађе сунце своје, Тамо лежи њезин
вади из мртваца, Те га носи и кроз крвцу гаца; Полаже га на зелену траву, Белу руку меће му под главу, И гледа га Ајкуна сирота, Не би л' нашла бар штогод живота Огледа га са свакоје стране, Али само грдне види ране. „Мртав, мртав...
Ископаше дубоке се раке, Те ми мртве примају јунаке; Јоште једна рака стоји туна, Ту Радивој лежи и Ајкуна, Ајка грли свога Радивоја. Боже вељи, то је воља твоја... Ја се теби и чудим и дивим, Прими мртве, а ја идем живим.