Црњански, Милош - Сеобе 2
Нашалио се. Не постоји та жена. Жали што се она излаже срамоти, због једног удовца, који не уме да воли, ајлугџија. Не постоје трепавице боје пепела.
Тај припрости, охоли, ајлугџија, навикао на живот међу хусарима, и на коње, у штали, ишао је по свету, после тог преноћишта у Дукљи, осетљив, на сваку
“ „Ти си, дијете, брат Трифуну!“ „Ја нисам! Вас сте, двојица, исту матер сисали, блаженопочившу. Ја нисам! Ја постадох ајлугџија и немам ни куће, ни кућишта, а сахранио сам жену. Немам фамилију! Било па прошло! Што бих се ја Трифуна клонио?