Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Ди је то само, лола једна, до ово доба мог’о бити?!... Ако не бидне код Аћимови?!... Аћим је јуче ујутру, пре света, одвез’о нике Џиде у Темишвар; тек ако приксутра дође натраг. А његова Криста...
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
људи-речи, људи-имена, људи залутали из других књига (сви ликови Џона Питлфокса), личности од папира и текстила (Аћим, и други лутани из серије На слово, на слово), људи-риме (Петроније и члан Београдске филхармоније), нацртана
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Кад год би одаџија Аћим узео ту табакеру у руке, смејао би се слатко; вечно би је разгледао и редовно би рекао: »Е што је ширет! Е несрећник!
Ја сам арнаутска сорта! — вели Јова излазећи и палећи цигару први пут у свом веку у канцеларији. Аћим одаџија само зинуо од чуда кад га је видео да пуши у канцеларији. — Да није аванзовао господин Јова?
— Да није аванзовао господин Јова? — пита одаџија Аћим шефа. — Аванзовао с коња на магарца! — вели шеф. Тако Јова напусти канцеларију и дугогодишњу чиновничку каријеру.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Куд ће куга нег у свој род! С једне стране, о деснују, стоји ми интендант Аћим, иначе мој тетак, а с лијеве интендант Вачкоња, кога у чело и у торбак зна свака крајишка баба.
Десило нам се тако некако, зар. — Видере тенкове, цицвару им божићњу! — скрену нам пажњу тетак Аћим на удаљено зунзарање, а на то Вачкоња само подскочи и престрашено забрза: — Ђе, ђе, ђе су?
— Зар их не чујеш од Приједора? — пита Аћим, а Вачкоња само пухну и с олакшањем издуши: — Уф, бог те убио, што се не изражаваш прецизније: друго је „видере“, а
Ја сам већ помислио да су ту негдје, у шикари. Тетак Аћим пријекорно смаче раменима. — Шта има да се изражавам. Ево ти ту пјесника, то је његов посао.
Охо, велим ја, ево другова. — Хм, другова? — сумњичаво ће тетак Аћим. А куд си то понио ту торбу, а? Сељачак се обазре иза себе као да торба иде отпозади, а није на његовим леђима, па се
Ваљда ми је жена утрапила кад сам полазио. — Давид Штрбац! — одреза му кратко карактеристику тетак Аћим, па истом лукаво намигну показујући главом пут невидљива града. — А ти, рођо, мало у пљачку, а?
На те моје ријечи, сељачак сав просину и погледа ме мило, као свог природног савезника. Тетак Аћим, напротив, зину у мене забезекнуто и без ријечи: зна он добро, као и ја, да се дјед Раде још прије двадесет година
Све ми се чини да тако умује тетак Аћим повраћајући се од првог изненађења, а канда ипак није сасвим увјерен да се и дјед Раде неће одједном приказати у овој
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Људи мога корена ћутањем морају да се бране. Понекад, обично после вечере, зове ме Аћим у своју собу. Кад би неко кроз прозор гледао, могао би само да. види: једна према другој клате се две браде.
добро је што ова будала Тола ћути. Пијан је, па дрема. досадило му да ме уједа за срце. Аћим ће ме надживети. Симки, врата су тесна. Лош им је живот. Опипа недра: дукати му се јавише сипљивим диком.
Није она крива. Она кућу држи, имањем управља, у трговини помаже. Она је домаћин, а не Аћим, који на странку и политику растура његову муку. Па ја сам се поносио њоме.
Мислиш, неће да дође? Аћим очима пита Мијата и стоји пред њим замишљен, бојећи се да слуга не потврди оно у шта и сам мора да верује.
— И јуче сам забадава презао коње — рече Мијат. — Ако си. Прежи их опет. — Па није јавио да долази. Аћим се окрену и, презриво прелетевши погледом по Мијатовом мршавом врату и опипаној шубари, подиже глас: — Рекао сам:
а зрело и, у исти мах, младо се њишући у бедрима, Симка донесе каву, и тако, још брже, али као и пркосније, изиђе. Аћим не стиже да пита да ли је Ђорђе донео неку вест. Она, сигурно, нешто зна чим ћути.
Ти причаш као да шамараш луде. Наш народ воли тешку и спору реч.” Ни једну реч: „Долазим” , мисли Аћим гледајући кроз ледени вез на стаклу у пут поред јасенова, сада још више у белом диму вејавице.
— Санке су спремне! — сада већ љутито понавља, јер Аћим не воли да гледа упрезање коња, и никад не излази из собе да се попне у санке док га не позову.
понавља, јер Аћим не воли да гледа упрезање коња, и никад не излази из собе да се попне у санке док га не позову. Аћим ћути и гледа у колена. Нема црвених вунених рукавица, и очима топлих. Није спреман за пут. Гледа по столу и миндерлуку.
фотографији, па су сељаци сваког јутра и вечери нагртали у Аћимово двориште да је виде и пију стару ракију. Аћим мрси браду, квари њене ракље и клима главом као да слуша праведну пресуду. „Друга је клима тамо.
Мијат усправно стоји у санкама и целу своју тежину и снагу држи дизгинама, коњи савијају вратове и фркћу, Аћим припаљује цигару, немоћан пред неком слутњом. Друкчији је њему овај, сваке године исти дан.
— Нека прошета коње до Мораве. Коњи и санке изјурише на пут и нестадоше у Диму вејавице. Аћим склони главу са прозора. Да лије Вукашина више волео што је последње дете? Или што личи на њега? Не зна.