Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Ико, кувај два бакрача вруће.“ „Ти се, газда-Аћиме, удаде у либерале“, добацио је један са шеширом. Кроз маглу Аћимове ошамућености блеснула је једна мисао, зарила се у све жиле, и остала у њему — заривен нож.
„Доста сам и био. Сад ме старост стигла, ти си млађи, па нека Ти је са срећом.“ Људи су занемело слушали. Аћимове речи су тупо одјекивале у ТИШИНИ прљавој од дуванског дима и испаравања снега што се топио на опанцима и гуњевима.
Ја, учитељ народни, апсанџији морам да се покорим. Зар сам за ово цео живот утрошио? — говори увређено, спотиче се о Аћимове ноге и излази у ходник. — Такав ти је закон. Ви школовани сте га написали да га ја извршавам. — Рака затвори врата.
— прети и лако, свикло корача ходником по мраку. Онда се на прстима поново дошуња до врата Аћимове ћелије и ослушну. Чује само два гласна дисања. ...