Јакшић, Ђура - ПРОЗА
је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Дође увече на крај села пред једну кућу и чује дете гди плаче и бабу гди га страши, говорећи да ако не умукне и не пође спавати да ће га намах дати курјаку.
Ови стане чекати с| великом жељом неће ли баба то учинити. Док се дете утиши, престане плакати и запита бабу хоће ли га дати курјаку?
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Затим се договорише да кмет Пурко, чича Мирко и Рашко Ћебо оду у Овчину, те упитају бабу Мирјану зна ли да је кадгод био у Зарожју какав Сава Савановић. Подне беше увелико превалило.
— Па хајде де, ја ћу... кад није друга! — рече чича Мирко, и сви приђоше ближе пред бабу. Мирко се накашља, па викну: — Мирјана! Баба ћути. — Не чује она! рече Срећко и осмехну се.
— Па озго из села — одговори Пурко и седе. — Идох с људима До Мирјанића — неким послом... — Знам, да питате бабу Мирјану... — рече Живан, па се насмеја и зену.
Ово се изгибе! — Вала, браћо, баш изгибосмо — рече чича Мирко — па још улудо! — Ама, браћо, чусте ли ви добро бабу Мирјану? — упита кмет чисто сумњајући. — Рече ли она баш »у Кривој јарузи под рачвастим брестом«?
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Стој! Право стој! Лазар се укочио као колац. — Сад, кад тамо одеш, поздрави твога бабу, Маринка, па и лепог агу Крушку!... Кажи им да сам те за њима послао! Ороз кврцну... Лазара проби зној...
Станкова мајка са снахама двораше рањенике. Она више не беше немоћна. Гледала је бабу Стоју, па је из њених очију читала заповести. — Ала су им вреле главе! Дајте, наквасите какве крпе...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Онда претрнух кад се сетих шта је ноћас било, и механички прошаптах: „Боже, знаш оно за бабу!” И опет: „Боже, ама убиј оног Зеленбаћа!” Не мислећи ништа, обучем се и изиђем из собе.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
чује ни да види новог учитеља, него да чује своје унуче Савицу, који је ове исте године са две радости већ обрадовао бабу; пре три месеца је први пут понео гаће, и сада ево први пут чита апостол!
А Јула наставља још тужније: »Ој, Бога вам, три млада дротара! Поздрав’те ми мога доброг бабу: Да не коси украј Тисе траву: Покосиће моју косу плаву!
изговорену, па онда опет смех, а перје лети на све стране, и јасан девојачки смех гаси изненада свећу, и буди и љути бабу. — ’Ајде, доста већ једаред! Докле ћете? Кад почнете, а ви не знате шта је доста!... Добро, добро!
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Гледам ја овај орман и видим да се ништа није изменио, а бабу видим јасно и лепо како је велики корак ка гробу опружила.
Признајем: мрзим и бабу и малога, на смрт их мрзим. Јер та смежурана бабетина живела је некад и била млада а овај њен унук тек има да живи.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Ти си, каже, један од онијех, који би зажмурио, пре него што би бабу пољубио! Него нека им право каже шта их чека. Исакович онда пође даље, јер се око њега била начинила смејурија, па оде
Павле је причао да је онда осетио да му се мути у глави, па поче да се каје, што је уопште долазио, да ту бабу види. Таман је, каже, хтео да му се повери и зашто ће у Митровицу ићи. Тргао се, каже, у последњој минути.
Он се, каже, сав покривио, мучећи се да, некако, освоји ону лепу бабу ђенерала Монтенуово – мучи се већ годину дана – а капетан је, сунце му јарко, зачас, код његове ћери, успео.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Још једаред ће покушати срећу код матере. Мати га одбије. Сад Шамика припреме чини. Имао је на своју руку једну бабу, која је у Соколовића кући била добро примљена преко ње је Јуца све дознала шта Шамика ради.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Те куће које је видео само на неколико часака, ноћу, није се уопште сећао више. Запамтио је био само неку крезубу бабу која се тресла од плача, док се он праштао са женом.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
(Павићевић, 1937, с. 214) — Дјетић је кратковид, старац далековид. (ЛМС, 1859, књ. 99, бр. 73) — Ђе си видио лијепу бабу и мирно дијете? (Шаулић, А., ЗНЖОЈС, 1971, с. 688) — Ђеца су као роса (ако их и има много одмах могу помријети).
сликају женску природу: „Све зло долазило је одувек од жене“; „Нема пакости пад женском; „Ђе ђаво не може свршити онђе бабу пошаље“; „Жена вере нема“ итд.
¹⁰ Слично као и мајка, а често још и више, баба је према унуцима блага, нежна и попустљива. Деца изузетно воле бабу и деду зато што су према њима добри, благи и зато што се с њима слободно играју, шале, и од њих се деца „највише
, чека велика срећа, а ако, пак, сретне зеца, попа, бабу, жену са празним судовима, онда га чека несрећа.³ Ово противречно схватање дечје природе можемо донекле објаснити
(„Ђеца се чуде свачему, а људи ничему“; „Ђе си видио лијепу бабу и мирно дијете?“ итд.) Васпитне мере и поступци у традицијској култури срачунати су на то да угледањем на одрасле,
загонеткама дете је представљено као нејако, непослушно, неразумно, слабо, недорасло, незрело биће (Ђе си видио лијепу бабу и мирно дете; Дјеца су нервна дужина).
Ђе си видио лијепу бабу и мирно дете? (Где ты видел красивую старуху и смирного ребенка?); Дјеца су неверна дружина (Дети — неверные товарищи).
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Један вели: „... пушко, кô дојако“ Други вели: „... кано бабу мога“, Трећи опет не збори никако, Гледа пушку, гледа мача свога, Погледује ту десницу руку, Сјају с' очи кâно
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Ко ће први дохаберити дједу о свему томе, није се знало. Сумњало се на неку Микачу, гром-бабу, удовичетину, која је знала и косити барабар с мушкарцима, а иначе није имала узла на језику.
Оптужило нашег кићеног Пантелију да је у по божје ноћи напаствовао бабу Тривуну и њезину снаху Анђу. Позвале га жене, све с образом и с поштењем, да им помогне пећи ракију, а он тако...
— Ма не може бити! — трже се Џакан, па се окрену и ждракну очима на бабу. — Гле ти ње! Видио сам ја одмах да је она некаква ...
Није лако одговарати за толике људе који су нам повјерени, треба то сачувати. — И ону Наполеонову бабу, загрмило у њу? — И њу, богами, Сајо. Те су назвали Џаканом, а знаш ли како су мене крстили?
Шта ће, кукавац, нема га ко тријебити, прекрпљати, нужда наћерала. — Па хоће ли стари довести бабу, шта ли ће? — Хоће, лопов, знаш ти већ ове наше мушкаћине, оченашу мој.
— Па хоће ли стари довести бабу, шта ли ће? — Хоће, лопов, знаш ти већ ове наше мушкаћине, оченашу мој. Довео бабу, избјеглицу од Гламоча, па се разболио од тифуса и умро. — Умро? — Баш умро, намртав, кућо бакина.
Сад је он кадар да штити и себе, и бабу, и сву нејач и слабе на овоме свијету. Па ни милом се богу тај не руга, озбиљан дјечак.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Мати ми скоро за оцем умрла. Зато сам бабу звао увек мајком. Дакле од целе некадашње богате и знане породице само ми бесмо остали.
За њим мој отац, висок, у чоханој колији, погнуо се и придржава своју мајку, моју бабу, која гегуца и спотиче се, за њима ми с мајком.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
И СЕЉАК 217 ГРБИ ЈЕ АГА МЕМЕТ НО КИЈАМЕТ 218 ПАС И КРМАК 219 ЗВАЛИ МАГАРЦА НА СВАДБУ 220 ШИЉАЛИ ВУКА НА БАБУ 221 ЗА НУЖДУ СЕ ЛАЖЕ 222 ЛАЖ ЗА ОПКЛАДУ 225 ЋОСА И УГУРСУЗ 228 ПАМЕТАН КАДИЈА 233 БИСТРА БРАЋА 235 АКО ПРЕВАЛИ — НИШТА!
уплаше се жестоко па умоле царскога зета, те им одобри још једну опкладу, па му онда рекоше да они имају крилату бабу, а царски зет нек нађе у својој дружини једног брзог чоека, па нека он трчи ногама, а баба нека лети, и које прије са
Онда царски зет позове оног што је бацио џилит у небо и три сахата чекао да падне па га још нема, те овај угледа бабу па потегне џилитом у облаке те бабу у прси, баба мртва на земљу падне, а чоек стиже и донесе воду.
је бацио џилит у небо и три сахата чекао да падне па га још нема, те овај угледа бабу па потегне џилитом у облаке те бабу у прси, баба мртва на земљу падне, а чоек стиже и донесе воду.
Онда ђипи и царев син, па повиче: — Шта је то? Кад тамо, али баба под креветом, он зграби бабу, па је извуче испод кревета и сутрадан заповеди те је растргну коњма на репове.
Идући тако задуго по свету, дође једанпут на једно језеро, и онде нађе једне велике и богате дворе, и у њима једну бабу, царицу, и једну девојку, бабину кћер, па запита бабу: — Забога, бако, еда ли ти што знаш за девет златних пауница?
језеро, и онде нађе једне велике и богате дворе, и у њима једну бабу, царицу, и једну девојку, бабину кћер, па запита бабу: — Забога, бако, еда ли ти што знаш за девет златних пауница?
Дође старац кући, тражи новце по свој брашнари, али не може да нађе; пита бабу, а ова му каже шта је урадила. — Е, кад је човек несрећан, он је баш несрећан, — вели старац, па сутрадан хајд опет у
— Ваљада им је нестануло дрва али воде, — одговори магарац. ШИЉАЛИ ВУКА НА БАБУ У некаквом турском селу уфатили жива вука, па га за неколико дана хранили еда би се припитомио, и не би ли попазио
Ћоса ђипи, дохвати секиру, па у ону кладу тант, тант, па у оном страху брже дижи бабу и жену и децу, па напоље, запрече врата, кућу запале, волове упрегну, па са стварима крену у воденицу, и гледајући
Па скочи те по бабином гласу наиђе на крушку, изиђе више ње у брег, па узме камен, те бабу у главу трес. Баба се сруши на земљу, а он се врати у воденицу и каже Ћоси: — Ама, човече божји, оно није кукавица
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
КУМ: Истина за твоју, не знам, оће ли поднети. Али за моју као наменуто. Заклиње ми се човек, да је тиме једну бабу смирио. МАКСИМ: Е, мој куме, лако је бабу: али младу, па јошт ако је много млађа од мужа — ту је невоља.
Али за моју као наменуто. Заклиње ми се човек, да је тиме једну бабу смирио. МАКСИМ: Е, мој куме, лако је бабу: али младу, па јошт ако је много млађа од мужа — ту је невоља. КУМ: Бре не говори; што су старије, све су горе.
Али сто је цвет, видицес; сваком се мора допасти. ЉУБА: Ја сам молила мога бабу да ми наручи један, пак каже добар је и онај стари. Чисто ме је срамота већ да у њему идем.
Видиш да се срди, оће да иде кући. Седи, мајка, да чујеш, како је лепо. СТАНИЈА (седа): Што да чујем, кад унук неће бабу ни у руку да пољуби? ВЕЛИМИР: У Паризу се род не љуби у руку. СТАНИЈА: Ете! Не л’ ја реко да је земља Инђија?
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
АЛЕКСА: Та то и јест, господине, што нас почитанија достојним твори, наипаче... МАРКО: Јест да су моју бабу звали „паче“, Но за то се ја нимало не стидим, нит су јој због каквог рђавог дјела тако издели име, него је то добила
АЛЕКСА: Ако је иначе прилика добра. ЈЕЛИЦА: Знате, мој отац не би толико ни трибулирао, него тује свашта. Моју су бабу његови одржали, удали и потпомогли, пак оће отац да им врати. АЛЕКСА: То је благородно; премда таква жертва.
МИТА: А како си га добио? АЛЕКСА: Зар не знаш? Алат прави занат. Одем његовој кући, ту нађем једну бабу и заиштем прстен, да могу и ја такав начинити.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
листове знане: „Париског Мачка“, „Манчестер Петла“, „Чикаго Патка“, угледа светла, „Варшавског момка“, „Лапонску бабу“, кинески дневник „Же-Ни-Ми Жабу“.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
— Зашто би ми било жао бабе, У мог драга бољег бабу кажу. — Лепа Маро, јел’ ти жао браће? — Зашто би ми било жао браће, У мог драга бољу браћу кажу.
Не узми је, мој по Богу брате! Свему ми је роду омиљела: Моме бабу дворбом и угодбом, Мојој мајци родом и племеном, Мојој браћи стасом и узрастом, Мојим секам’ дугијем косама, Мен’
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Или си ваљад’ бабу дужан надницу? — Дете, све је у руци самога Господа Бога, и као што веле свете књиге, нико се ни чим не може заклети
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
| Свога рођеног деду и бабу једва као кроза сан памти. Бабин лик увек јој је мало јаснији. Вечито је седела доле у соби и то увек леђима подупрта
сигурно онако лепа, бујна, као што она беше, а овако ће и свршити, овако ће за све њих платити главом и њу, | Софку, бабу своју, проклињати и кости јој у гробу на миру не остављати. Тек што је поноћ превалила.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Није ђогат гори од дората, Али бâта доратова нема. Ни по бабу ни по стричевима, Већ по правди бога истинога. Ни хвали Херака, Нит’ куди Петака, — Оба су једнака.
По репу, ко бабино кајање. — Питао свештеник бабу каје ли се за гријехе, а баба му одговори: кајем, синко, ама по репу (тј. касно).
— У име оца и духа светога! — А ђе ти је и син? — Ено га чека с врећом напоље. 8. О БАБИ 1 Питали злуреку бабу: где су јој зуби? — У језику, чедо моје. 2 Питала шаљива ђевојка бабу: — Хоћеш ли, бако, и ти с нама вечерас у коло?
8. О БАБИ 1 Питали злуреку бабу: где су јој зуби? — У језику, чедо моје. 2 Питала шаљива ђевојка бабу: — Хоћеш ли, бако, и ти с нама вечерас у коло?
— Хе, мој синко, кад су се твоји врагови рађали, моји су у колу скакали. 3 Питала унучад бабу: — Зашто, бако, плачеш? — Плачем за некадашњим ђевојачким стидом и за данашњом њиховом слободом.
— Једнога човјека, па не могу да га нађем. — Било је некад и жена и људи, мој синко, али их више нема! 5 Питали бабу, кад су је виђели по гробљу да плаче: — Бако, што плачеш? — Промишљам колико их овђе без памети и без лијека лежи.
КУЧИ-БАБА И Кучи-бабом страше мајке дјецу, да не иду по мраку. Кучи-бабу представљају као стару женетину, која има двије врећетине, па непослушну дјецу купи и некуд у некакву јамурину баца.
је мјесто погодило: Под кољено у срце јуначко; На ноздрве бубрег изгонило; Туј погибе, а здрав кући дође; Старог бабу у гребен’ма нађе; Стару мати одведоше свати. Ту какоћу варене кокоши; А пјевају печени орози.
Они иду по вароши читав онај дан скачући, грлећи бабу и љубећи њу и дијете, и тако збијајући смијех; за њима пристане сила дјеце, која вичу: „Бу, ђеде! Бу, баба!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
50. Кобила ождријеби кост, а кост ждријебе, па ждријебе воли бабу кобилу, него кост мајку. 51. Која воћка само једном цвати, а у вијек рађа. 52. Ко пјева, кад други људи плачу. 53.
Онда ђипи и царев син па повиче: „Шта је то?” Кад тамо, али баба под креветом, он зграби бабу па је извуче испод кревета и сутрадан заповеди те је растргну коњма на реповима.
тако задуго по свету, дође један пут на једно језеро, и онде нађе једне велике и богате дво- | ре, и у њима једну бабу, царицу, и једну девојку бабину кћер, па запита бабу: „За Бога, бако! еда ли ти што знаш за девет златних пауница?
и онде нађе једне велике и богате дво- | ре, и у њима једну бабу, царицу, и једну девојку бабину кћер, па запита бабу: „За Бога, бако! еда ли ти што знаш за девет златних пауница?
” У тој мисли идући срете једну бабу и упита је има ли ђе такијех ђевојака, а она му одговори да има напријед у оној гори једна кућа без врата а само један
” Он узме крух и крене даље и до мало срете опет другу бабу. Она га упита куда ће, а он јој каже да иде просити ђевојку ту и ту, а баба га стане одвраћати говорећи му исто што и
” Он узевши љешник пође даље, кад опет до мало нађе трећу бабу ђе сједи украј пута, и она га упита куд иде, а он јој каже да иде просити ђевојку ту и ту.
” Он се зачуди овијем даровима, пак упита ову трећу бабу што ће рећи да му је она најпрва дала мало круха, потоња љешник а она орах.
и старијих, почну јој о глави радити и домишљати се како ће је обестрвити, и договоре се те дозову једну вјештицу, бабу из села, која је знала мађијати, и обећају јој све што имају ако што учини да се њихова сестра не уда; те ова баба да
Кад дође у гору, улази једну бабу ђе сједи на једном камену станцу, и држи у једној руци штап, а у другој некакву траву.
Тек што бабу види, упита је што је ова гора овака, а она му | рече да приступи напријед пак ће знати. Он приступи и баба га уведе у
Кад свану, он узјаше на свога коња, припаше сабљу и поведе пса па се упути к оној гори, те кад опази ону бабу, извади сабљу и насрне с коњем, а надршка пса, не говорећи ни ријечи. Баба се препане и повиче да је не посијече.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Накратко, нађем у њему мојега истога бабу Николу. Његово говорење метало ме је у удивљеније; Но познавајући га чистосрдечна и правде љубитеља, нисам мо|гао не
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
из комшилука неке шнајдерске мустре од штофова, па на оном пакету заклиње сељака да је дукат заиста испао пролетос бабу из недара кад је сиј’о на месту званом „Осоје“, и како право говорио тако му Бог помогао овога и онога света, а ако
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Био је то човјек од кратког разговора и крте гесте. Сваки његов долазак значио је за бабу и велику радост и извор живе муке.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Откуда овај пешкир код тебе? — запита он бабу. — Знаш, ваљад', кад ти је Мићо лежао красте ко га је извидао. Онда ми је то Стојка донела.
— Ух, пос' јој женски, ђе ме орезили! Њему сад беше тешко да вређа ову бабу, која му је, како је он тврдо веровао, дете излечила враџбином, али га још више обузе срамота од писара.
После вечере, Радован, још пијанији, оде те леже, а Вујо и Ђурица осташе сами у соби. Бабу послаше да прогледа око куће, па јој рекоше да и она после тога легне. — Шта то дроби овај ?
— Стој ! — викну Станка, осврћући се око себе, као да тражи какво оружје. — Стани де, да ти покажем ко личи на твоју бабу — додаде она, сагињући се да дохвати камен са потока... — Хајде да се измиче!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
И што би длан о длан, сви се наврх јаме обреше. Сада опет укреса па нареди Арапима те одмах донесоше бабу, па онда извадише ону велику стијену што је баба за њим у јаму бацила.
Најприје бацише бабу у јаму — јала, душо, држи се зубима за вјетар! — па за њом закотураше стијену. Лети баба, лети стијена, док одједном
бој се ништа више, — рече јој он — ја сам опет прстен кутарисао, — па јој поче причати шта је све претрпио, и како је бабу убио и до прстена опет дошао.
Онда ђипи и царев син па повиче: — Шта је то? Кад тамо, али баба под креветом. Он зграби бабу па је извуче испод кревета и сутрадан заповеди те је растргну коњма на реповима.
Идући тако задуго по свету, дође једанпут на једно језеро, и онде нађе једне велике и богате дворе и у њима једну бабу, царицу, и једну девојку, бабину кћеп, па запита бабу: — Забога, бако, еда ли ти што знаш за девет златних паyница?
језеро, и онде нађе једне велике и богате дворе и у њима једну бабу, царицу, и једну девојку, бабину кћеп, па запита бабу: — Забога, бако, еда ли ти што знаш за девет златних паyница?
Кад дође у гору, упази једну бабу ђе сједи на једном камену станцу и држи у једној руци штап а у другој некакву траву.
Тек што бабу види, упита је што је ова гора овака, а она му рече да приступи напријед пак ће знати. Он приступи и баба та уведе у
Кад свану, он узјаше на свога коња, припаше сабљу и поведе пса, па се упути к оној гори, те кад опази ону бабу, извади сабљу и насрне с коњем, а надршка пса, не говорећи ни ријечи. Баба се препане и повиче да је не посијече.
Те тако и ураде: поврате се и ухвате бабу, те јој отму ону траву и почну мазати оне људе док сви говорити и мицати се почеше.
Кад тако сви који су онђе затрављени били оживе, убију ону бабу, те ова два брата к царевој кући, а остали сваки својој. И лаж чуо, лаж казао, и бог ми те веселио!
уплаше се жестоко, па умоле царског зета те им одобри још једну опкладу, па му онда рекоше да они имају крилату бабу, а царски зет нек нађе у својој дружини једног брзог чоека, па нека он трчи ногама, а баба нека лети, и које прије са
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
АНКА: Ју!... РАКА (чита дале): „У његову жену, једну одвратну бабу”... (Обзирући се, говори.) Та одвратна баба, то је мајка. – Пази да не наиђе, иначе одосмо у мандарине и ја и ти!
АНКА: Ју, ју, ју, ју!... (Обзире се.) РАКА (чита даље:) „У његову жену, једну одвратну бабу, заљубио се Ни-ни-ко”. АНКА: Ко је то? РАКА: Не знам, неки Кинез... дакле... (Чита.) „...
Он је чак послао и проводаџију у кућу, да проси бабу у исто време кад је један кинески смрдљивац, неки Ка-ра-гуа, долазио да проси њену удату ћерку”. (Говори.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
што доликује сину и првенцу њихове куће, треба да се најбоље учи, а опет да код куће од свих највише се боји, поштује бабу, очеву матер. 34 Приповедање даље тече углавном једнолико.
још једној раније навођеној реченици, оној са почетка Газда-Младена: „[…] да код куће од свих највише се боји, поштује бабу,очеву матер“.
70 Неусаглашеност је овај пут у рекцији: уз поштовати иде акузатив бабу, али не може у исти мах бојати се, јер уз њега мора ићи генитив највише се боји бабе.
сигурно онако лепа, бујна, као што она беше, а овако ће и свршити, овако ће за све њих платити главом и њу, Софку, бабу своју, проклињати и кости јој у гробу на миру не остављати”.
Нешто слично налазимо и у газда-Младеновој везаности за бабу; веома јакој, али и веома двосмисленој. Као књижевни поступак, сложеније мотивисање понашања помоћу разнородних,
175 Мајком он назива бабу, пошто је тачно као и писац рано изгубио родитеље, али зато писац није био ни тако знатнога, ни тако богатог рода.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
— Нек’ јој буде! Виће царица. А ти иди па је види како царује.“ Оде старац. Нађе бабу. Баба царица. Она седи за трпезом, — пир, благовање, А велмуже и бољари стоје око ње Па јој точе старо вино, оно
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
стаде да запева и јала (полети) да закута (завије, заклони) два ми унучета, а они силдисаше проклетници и исекоше ми и бабу и унучета.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
А ти не бирају. Кад сам био арслан од двадесет година, ја сам прво налетео на једну бабу. — А то ли тебе мучи! — заграјаше остали и почеше да задиркују чича Данила. Било је прошло подне те се дигох.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
а слуша своју мајку Јевросиму, чији часни савети добијају пословичну функцију ("Немој, сине, говорити криво,( Ни по бабу, ни по стричевима,/ Већ по правди Бога истинога!
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
што доликује сину и првенцу њихове куће, треба да се најбоље учи, а опет да код куће од свих највише се боји, поштује бабу, очеву матер. Баба је била у кући све и сва, сви су се ње највише бојали и поштовали је.
И Младен је тако и радио. Кад би из школе долазио кући, ишао би право онамо где је знао да ће наћи бабу. Прво њој да се јави, прво њој да пољуби руку, па и кад је пољуби, да, опет, од ње не иде, већ да остане тако стојећи
И тек тад би се нана одзивала: — Сад, сад!... Ево ме! — И долазила би свлачећи заврнуте рукаве. Мајка би и бабу дочекивала, поливала, додавала јој пешкир.
Али зато мати је морала бабу једнако да слуша. Исто онако као у почетку, када је била доведена, што није знала ништа по кући па морала свашта њу да
Ништа је не бринуло, не једило, још мање да у томе што мора за свашта бабу да пита, од ње да иште да јој дâ сматрала као неку увреду, понижење.
јер ни комшинице или ма ко који би дошао да шта код њих поиште, обично какав суд да се послужи и врати, па не нашав бабу, пре би се њему, Младену, обраћао него матери: — Младене, треба ми (то и то). Ако ли да узмем?
Остави матер, бабу и целу родбину да наричу за оцем, оплакују га, иду му на гроб, а он, престрашен и највише уплашен бабиним страхом да
У трему, до степеница за горњи бој, сусрео би бабу. — Оде ли, сине? — оглашавала би му се и она. Пошто њој одговори, одлазио би.
својих вршњака и другова, већ што је знао колика ће то бити утеха, радост и као нека мала срећа за њихову кућу: за бабу, за матер, за стричеве и целу родбину.
Мислио је да ће и тиме, тим својим не детињастим већ старим изгледом, сувим, бабу јаче убедити да он неће бити као други: бесан, луд!
— вели, и као некад, тако исто и сад, узима леген, ибрик воде, пешкир и пред бабу носи и посипа је. Почињу да вечерају.
— А ја бабу не видим! — говори љубећи је у руку, али као једнако гледајући у Младена весело, сјајно, што зна како је лепа, допада
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
је пролетњи цвет пар еxцелленце, а Баба је божанство које се нарочито у пролеће манифестује (упор. »Бабу с јарцима«, из фебруара, Бабу Коризму, бабу из карневалских дана, в. ГНЧ <42, 1932, 189, 222>).
»Бабу с јарцима«, из фебруара, Бабу Коризму, бабу из карневалских дана, в. ГНЧ <42, 1932, 189, 222>). Бере се ритуално на Ђурђевдан (СЕЗ, 16, 134).
»Бабу с јарцима«, из фебруара, Бабу Коризму, бабу из карневалских дана, в. ГНЧ <42, 1932, 189, 222>). Бере се ритуално на Ђурђевдан (СЕЗ, 16, 134).
као да пјева: ,Кисни, горо, поткисни, Сви ти коњи корисни, Мајка ти је јалова, Окотила блавора И плетена ђавола, Ђаво бабу ваља...̓« Верујући у моћ ових речи, »тако пјева и понавља све дотле док кору с прута не сврне« (СЕЗ, 65, 1952, 161).
Приповиједа се у Земуну да је ондашњи један трговац, желећи такову траву наћи, некакву бабу метнуо у букагије, па је пустио ноћу да иде по ливади: па као гдје би се букагије саме од себе отвориле, ондје мора
Ћипико, Иво - Пауци
Је ли поштено? Сјутрадан пошао је Петар у друго село да походи старце: дједа и бабу; истога дана пошао је и сестри.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Бранко се запрепастио: како се отац његов променио. А и Бабе се сетио. Сео, и очима тражи Бабу. Госпођа Лепосава окрете тужно на весело: — Оде нам Баба, сине, окрњи се наш весели фронт.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Ипак не слиним као ти: ко ће да ми огреје нану, ко бабу... сивоњу... рогоњу — говорио је Лука плачевним гласом, подражавајући Исајла. — Срам те било!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
птице које лете од нараштаја нараштају обасјавајући путеве кроз таму векова: Немој, сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима. Страхин-бане, ти соколе српски, твоме ђогу и твоме јунаштву свуд су броди ђе гођ дођеш води.
оваквог Марковог лика народни певач нарочити удео приписује мајци Јевросими, која клетвом гони сина да суди „ни по бабу ни по стричевима“ и да по цену живота спасе невољника.
моли Јевросима мајка: „Марко сине, једини у мајке, не била ти моја рана клета, немој, сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди бога истинога! Немој, сине, изгубити душе!
ћу лице нагрдити — док покапље крвца од образа, по листу ћу писати јазију, додаћу је сивоме соколу: нека носи стару бабу моме, нека купи сву латинску силу, нек ти хара бијела Жабљака, нек ти враћа жалост за срамоту“.
њима дели-Татомире; служи вино Новаковић Грујо: како коме чашу додаваше, тако њему дослужује вином, а кад бабу чашу додаваше, тако чашу вином преслужује, са чаше се вино просипаше, посипаше свилу и кадиву.
Ко л’ ће бабу лебом доранити? Ко л’ по смрти стара саранити?“ Ал’ говори Сенковићу Иво: „Што б’ се, бабо, рува поплашио?
А кад Иван примио благослов, љуби бабу у скут и у руку, и у земљу где он чизмом стаје, стару мајку целива у руку: „Простите ми, моји родитељи!
Глас допаде у село Заљути, милу бабу Перовић-Батрића. Тад закука сиња кукавица усред зиме, кад јој рока није, у Заљути, селу маленоме; то не била сиња
Вук је нашао Стојана 1820. године у Брусници, „где је био затворен што је, дошавши из ајдука, убио некакву бабу, за коју је мислио да му је, као вештица, дете изела“.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— А шта ћемо ја и Жуја? — одједном се из прикрајка јави Николица. — Ми ћемо, ваљда, ложити ватру за моју покојну бабу. — Ехе, па ја умало не заборавих! — викну Јованче.