Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
МАРКО МЕДИЋ 127 НА РАМПИ 131 ДОГАЂАЈ У МИЛИЦИЈИ 135 ТРЕБА НАЛОЖИТИ ВАТРУ 139 ПОТОПЉЕНО ДЈЕТИЊСТВО 142 НЕПОСТОЈЕЋА БАКИЦА 145 МАГАРАЦ С ЧЕЉАДЕЋИМ НОГАМА 148 ЗАТОЧНИК 151 БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ Књижевнику ЗИЈИ
НЕПОСТОЈЕЋА БАКИЦА Чиновница општине нити чу нити видје кад су се отворила врата (а канда није дријемала!). Спази само како се у њезину
). Спази само како се у њезину канцеларију нечујно увуља црна бакица у новим жутим опанцима и већ истог трена јој у ушима зажубори добростив мекан глас и знане ријечи, незаборавна пратња
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Мајке ми. ТАСС, АПФ, МЕНА, РОЈТЕР, УПИ, ТАЊУГ плачу за њим. Моја бакица највише воли ТАЊУГА. Она је годинама мислила да је тај ТАЊУГ апсолутно најбољи југословенски новинар.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Шуља се Мјесец, утвара права, кад, гле, на прагу — бакица спава, спустила главу, сребри се коса, на пруту трепти јутарња роса.
Скитница унук лети без крила, низ брдо тутње табани врући, а за њим виче бакица мила: „Не бјежи, душо, нећу те тући!
Кроз грање вири од страха жут и пита: „Бако, носиш ли прут?“ Бакица руке предано шири, унука зове, топло се смјешка, а Мјесец, лукав, опрезно вири и пиргав носић лагано чешка.
“ Бакица приђе за корак ближе и десну руку до звијезда диже: „Кунем се баком, Сунцем и мамом и с краја на крај Кумовом Сламом
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Бога ти, синко — трже ме женски глас — дођидер, да ми скинеш једно буренце са тавана. Једна симпатична, омалена бакица стајала је иза мојих леђа, подбочена рукама. Пристадох, вежем коња за ограду и уђем у двориште...
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
” — Нису је схваћали. Па јасно! Сасвим јасно! Умрла је само једна — ма колико драга, ма колико добра — бакица. Једна јединка. Није умрло сâмō начело постојања! Али, ако умремо ми — е, тад је већ ствар сасвим другачија!
Често сам се у дјетињству расплакао од музике. А бакица би тад узела ударати на клавиру нешто друго, веселије, или би промијенила плочу на старинском фонографу.
Али, на моје олакшање, ускоро за њим изишла би и бакица, дотјерујући на сљепочицама косу што јој је провиривала испод њене бијеле капице.
А међутим је Егидијев мелодрамски тромбон увијао и извијао, грмио и плакао, индигнирао се и молио. Бакица би изишла на прозор.
Ништа није значило, и узалуд сам то сам себи понављао, да ни сам дјед ни ма ко други па ни бакица, од свега тога нису ништа осјетили и да је све то за њих саме савим безболно: то њихово несазнање и та њихова
Питома змија покућарка. Љупка, складна болест. Готово особа из породице. Као нека обазрива бакица или обудовјела тетка што живи с нама, тиха, дискретна као сјена, а има смисла за музику и њежан додир руке, па се
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
»Баш је тешка старост!« — помисли Лепотица, гледајући како се бакица устрашено прибија уз зидове, док су пролазници, журећи, као раздражене осице налетали на њу.
— Хвала ти, кћери! — рече бакица и упита је чиме би јој се могла одужити. Али, Лепотица слеже раменима: све она има! И породицу и дом, шта би још могла
Руља гонилаца се заустави. Високо горе, у ваздуху, заустави се и метла. — Па шта да радимо? — јаукну једна бакица. — Угушићемо се од ђубрета, ако умакне! Зар не видите да једино она чисти ту где све остало отказује.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
баба и дједова наоружана свим и свачим, почевши од љестава дједа Алексе па до куке за чупање сијена коју је једна бакица поносно носила на рамену.