Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Ко не уме разумно мислити, како ће што разумно и паметно делати? „Нема горих људи, — вели Бако Веруламијус — од оних који се просвештенију и науци народа противе; такови, да могу, сунце би угасили.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Све се скамени. Петра му приђе. — Старче?! Он је погледа крвавим очима, али рече притајено мирним гласом: — Иди, бако, донеси ми чибук са чивилука... И старац тога вечера расплете косе и припали дуван... ИИ ДЕО: ОСВЕТНИК 1.
смрт! Ако! Зар зато треба плакати? Или ваљда ти мислиш да ћеш остати овде на земљи? Нема од тога ништа, моја лепа бако!... Наћи ћеш ти мене тамо пре него што се ја и угнездим!... Погледам само, а моја баба преда мном!... — Ти се шалиш!
Хвала и теби и Јови!... — Јова беше код мене кад ми твој дечко дође. — Баш добро!... Седите!... А ти, моја добра бако, донеси штогод да се попије. — Не треба! — рекоше обојица. — Ех, не треба! Живу човеку свакад треба.
Он је тешко рањен — рече Станко. — Је ли још жив? — Жив је!... У тај мах стиже Суреп са баба-Стојом. — Овамо, бако, овамо! Овде су рањеници. Баба приђе носилима. Ишла је погурено, ослањајући се на штап. — Да је мало видела! — рече.
Заврзан отвори очи и гледа око себе. Баба се наже нада њ. — Где си рањен? — Свуда, моја бако. — Онда... А је л̓ привезено? — Јесте! — рече Суреп. — Нека стоји до сутра!... Не видим!...
Шта си се ти уленио!... Деде, деде, снашо!... Тако, жива била!... Добро је!... Дај ону сирочад овде!... Ходи и ти, бако!... Јесте готови ви тамо?... Добро је!... Дај оне четири породиље! Шта, још две?... Дај и њих две!... Тако!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
— Склепташе је: „Баба-Маро, Де нам приповедај!“ Што ће баба, није фајде, Већ је у кут села, Пр „Дела, бако, дела!“ „Два детета, кô ви мала, Мајке своје не слушала, Па зато и Бог покара“, — Тако заче баба Мара.
И тако ти пропаде Кајганица јадна, И деца је осташе И жељна и гладна, Јера није кокица Јаја више снела — Ао, бако злосретна, Вода те однела! (РАДОСТ И ЖАЛОСТ) Деду, деду — Да заведу Лако коло Наоколо.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Добро јутро, пиле бакино. Баш добро што сам погодила собу с цурицом, лакше ћу јој исконтати своју муку. — Шта је, бако, каква је тебе невоља доћерала?
— А око чега је запело, бако? — Ајме, ћери, јадна ти сам и жалосна, то ти од чуда не могу ни казати, помислићеш да је бака сишла с памети.
— Причај, бако, причај. — Јагодо моја, нећеш ми вјеровати, траже ми потврду да сам жива и да сам ово ја. Куку мени, на шта сам
Куку мени, на шта сам ударила под старе дане. — Па то ће бити код матичара, бако. Јеси ли ишла код њега? — Била сам, овчице моја рођена, па не помаже.
Твој Дане још давно је пријавио твоју погибију. — Како сад то, бако? Овако је то било, сунашце моје огријано. У оној бјежанији, у рату, изгубим се ја од свог комшилука, од нашег
Бјежала сам, јадна ти сам, све док ме није дочекала вода. — До мора, бако? — Тако је, кокице моја ћубаста. Па ти ту, крај мора, моју кукавну бакицу спапоњају другови, с њом у лађу, па
— Каквој фабрици? Да то неће бити у Африци, бако, у Ел Шату? — Е-е, баш тамо, кућо моја рођена, у Фабрици. А мој чемерни Дане, не буди лијен, оде у наш одбор и
Умро, сестро, оплакала сам га и сахранила како сам најљепше знала и умјела. — Па како се с том другом расправи, бако? Да није било боја? — Није, мјесече мој, није. Ту ти се онда нас двије загрлимо, пољубимо, заплачемо, па у кућу.
Читаву смо ноћ приповиједале и плакале, а зором одемо на гробље, па се и ту, код нашег Дане, сите наплачемо. — О, бако, бако. — Јест, богами, душо.
— О, бако, бако. — Јест, богами, душо. Онда лијепо подијелимо оно нешто жита и кокошију, поклоним јој енглеску блузу и конзерву
— Па шта си урадила, бако? — Јадна ти сам, сасвим сам се збенавила, па нит више знам јесам ли ово ја, нити сам сигурна јесам ли жива.
Нема, кажете? Онда је најбоље да запнем одавле па право на Уну, да шмрћнем у најдубљи вир. — Ма зар тако, бако? — Баш тако, разговоре мој.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Царев син јој назове бога: — Помози бог, бако! А баба му прихвати: — Бог ти помогао, синко! Онда је запита царев син: — Где је, бако, мој зец?
А баба му прихвати: — Бог ти помогао, синко! Онда је запита царев син: — Где је, бако, мој зец? А она му одговори: — Мој синко, није оно зец, него је оно аждаја. Толики свет помори и затоми.
Баба му одговори: — Јесу богме; али није фајде, него, синко, иди кући, док ниси и ти за њима. Онда јој он рече: — Бако, знаш ли шта је? Ја знам да си и ти рада да се опростиш од те напасти.
Куда тако далеко идеш? Никад нећеш да ми кажеш куда идеш. А аждаја јој одговори: — Е, моја бако, далеко ја идем. Онда јој се баба стане умиљавати: — А зашто тако далеко идеш? Кажи ми где је твоја снага.
једне велике и богате дворе, и у њима једну бабу, царицу, и једну девојку, бабину кћер, па запита бабу: — Забога, бако, еда ли ти што знаш за девет златних пауница?
Онда он отиде у планину к баби, и дошавши к њој, рече јој: — Помози бог, бако! А она му прихвати бога: — Бог ти помогао, синко; а које добро? Он јој рече: — Рад бих у тебе служити.
На то ће војник њој: — Бако моја, ноћас немамо куђ камо, но да останемо овђе или да нас покољу звјерке; па ми је — вели — опет милије да ме и
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Кроз грање вири од страха жут и пита: „Бако, носиш ли прут?“ Бакица руке предано шири, унука зове, топло се смјешка, а Мјесец, лукав, опрезно вири и пиргав
„Зашто ме нећеш да бијеш, бако? То ми је нешто сумњиво јако.“ „Због твога срца, добра и мека, док обноћ идеш небеским путом.
(1954) ПАСТИР И ВОЈНИЦИ Мали Јанко кући стиже, наста трка, поче вика: „Јутрос рано крај мог стада прошла, бако, три војника!“ „Три војника, па шта онда, што се дереш, луда главо?
“ „Три војника, па шта онда, што се дереш, луда главо?“ „Ето бако, од радости, сва три су ми рекла: здраво! Један рече: — Здраво, момче! — Здраво, брко!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Предвече, одлазећи низ пут, оно јој шапуће: „Бако, Буди без бриге, живећеш најмање сто година.” Ваздух мирише по жбуњу и топи се од среће.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ рече неки шалчина. „Чудна ђавола!“ рече баба смијући се. „Није мени већ до тога, а богме...“ „Прекини бако шалу, но казуј што си дошла?“ запита Мијајло. „Богме, дијете, ево девети дан данас да се овуде навраћам.
“ „Не знам му имена, душо, но висок чоек, виђала сам га у чети, давно, биће...“ „А отклен је тај човјек, бако?“ „Из Катунске нахије, душо, виђен чоек и...“ „Па ајде га зови!“ „Нек оде ко млађи, душо; млађи, брже ће.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Што је право и богу је драго. Што су телу добра јела, То су души добра дела. В) ДИЈАЛОШКЕ — Бако, вјерујеш ли бога? — И вјерујем и не вјерујем. — А бојиш ли га се? — Ко се не би зла бојао. — Видиш ли, баба, кулу?
— У зли час се оженио! — Јесам, валај. — Игра мечка пред чичином кућом, — Доћи ће и пред нашу. — Како тамо, бако? — Како коме драго. — Како ти је име? — Ислам. — Тако сам ти и сам. (И мени је тако као и теби).
О БАБИ 1 Питали злуреку бабу: где су јој зуби? — У језику, чедо моје. 2 Питала шаљива ђевојка бабу: — Хоћеш ли, бако, и ти с нама вечерас у коло? — Хе, мој синко, кад су се твоји врагови рађали, моји су у колу скакали.
— Хе, мој синко, кад су се твоји врагови рађали, моји су у колу скакали. 3 Питала унучад бабу: — Зашто, бако, плачеш? — Плачем за некадашњим ђевојачким стидом и за данашњом њиховом слободом.
— Било је некад и жена и људи, мој синко, али их више нема! 5 Питали бабу, кад су је виђели по гробљу да плаче: — Бако, што плачеш? — Промишљам колико их овђе без памети и без лијека лежи. 9.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
једне велике и богате дво- | ре, и у њима једну бабу, царицу, и једну девојку бабину кћер, па запита бабу: „За Бога, бако! еда ли ти што знаш за девет златних пауница?
Онда он отиде у ону планину к баби, и дошавши к њој рече јој: „Помози Бог бако!” А она му прихвати Бога: „Бог ти помогао, синко; а које добро?” Он јој рече: „Рад бих у тебе служити.
Царев син јој назове Бога: „Помози Бог, бако!” А баба му прихвати: „Бог ти помогао, синко!” Онда је запита царев син: ..Где је, бако, мој зец?
” А баба му прихвати: „Бог ти помогао, синко!” Онда је запита царев син: ..Где је, бако, мој зец?” А она му одговори: „Мој синко, није оно зец, него је оно аждаја. Толики свет помори и затоми.
” Баба му одговори: „Јесу | богме; али није фајде, него синко иди кући, док ниси и ти за њима.” Онда јој он рече: „Бако, знаш ли шта је? Ја знам да си и ти рада да се опростиш те напасти.
Куда тако далеко идеш? Никад не ћеш да ми кажеш куда идеш.” А аждаја Јој одговори: „Е моја бако, далеко ја идем.” Онда јој се баба стане умиљавати: „А за што тако далеко идеш? Кажи ми где је твоја снага.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
„Інеѕт“, вели славни и велики | у науци Инглез Бако Веруламиус, „инеѕт інгеніо хумано мотуѕ qуідам арцануѕ ет таціта інцлінатіо ін аморем аліорум, qуі ѕі нон інѕуматур ін
воља, расположење, пријатељство ашче — ако баба — отац багатела — ситница, ништарија бака — нуто, гле, види, пази Бако Веруламијус (Френсис Бекон Веруламски, 1561-1626) — енглески философ банкоцедула — банкнота, новчаница баркаруол —
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
нађе једне велике и богате дворе и у њима једну бабу, царицу, и једну девојку, бабину кћеп, па запита бабу: — Забога, бако, еда ли ти што знаш за девет златних паyница?
Онда он отиде у ону планину к баби, и дошавши к њој рече јој: — Помози бог, бако! А она му прихвати бога: — Бог ти томогао, синко; а које добро? Он јој рече: — Рад бих у тебе служити.
Царев син јој назове бога: — Помози бог, бако! А баба му прихвати: — Бог ти помогао, синко! Онда је запита царев син: — Где је, бако, мој зец?
А баба му прихвати: — Бог ти помогао, синко! Онда је запита царев син: — Где је, бако, мој зец? А она му одговори: — Мој синко, није оно зец, него је оно аждаја. Толики свет помори и затоми.
Баба му одговори: — Јесу богме; али није фајде, него, синко, иди кући, док ниси и ти за њима. Онда јој он рече: — Бако, знаш ли шта је? Ја знам да си и ти рада да се опростиш од те напасти.
Куда тако далеко идеш? Никад нећеш да ми кажеш куда идеш. А аждаја јој одговори: — Е, моја бако, далеко ја идем. Онда јој се баба стане умиљавати: — А зашто тако далеко идеш? Кажи ми где је твоја снага.
и нигђе ништа није имала него три-четири стотине гроша, па пође код једне бабе у селу и упита је: — Што би рекла, бако, кад сам овако сиротна остала, а без ничијега доноса, бих ли купила једно магаре су нешто мало пара те ми је остануло
Дошавши опет са заповиједи, упита баба по својој навади: — Дјецо, каква је заповијед? — Чудновата, бако, дошла заповијед од цара, не смијемо ти ни казат. — Па нека, кажите ви мени слободно, било што било.
— Па нека, кажите ви мени слободно, било што било. — Е, бако, стид нас је, чудна је заповијед. — Па чудна, чудна, сваког чуда за три дана доста; кажите ви слободна својој баки.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Исто место. СТАНА: Помози бог, децо! ГЛАВАШ: добро ти, бако, бог дао! СТАНА: Лутам ли ја, Ил’ ова стаза на пут изводи Откуд ћу скоро старим очима Кроз тихи сутон варош
Погледај, душо!... Само погледај!... СПАСЕНИЈА: дивота! СТАНА: ’Ма шта ће овде таки разговор? ГЛАВАШ: Па ништа, бако, Хвалим вам само моје дворове, Не би л’ у мене дан-два остале. Та ја сам жудан госте примити.
Дете ми пуштај! РАДАК: Богме си, бако, зло удесила, Ал’ таком песмом вук се не плаши. СТАНА: Ал’ ће и лава ово стишати!
Па још какви су страшни мурови, Да у свет бежи ко се уплаши!... ГЛАВАШ (преврће писмо у рукама): Читати, бако, нисам учио; И не треба ми!... Већ лепо иди, У мојој кући нећ ћеш конака. А када сутра данак осване, Ти путуј даље!
СТАНА: Смејте се, децо!... Мене прођоше Смехова лепих дани весели; Сад плачем само. ПРВИ ТУРЧИН: За киме, бако? СТАНА: И то да кажем!
ТРЕЋИ ТУРЧИН: Опет невољи!.... Па, бако, кажи каква је голема невоља што је уза сваку спомињеш?... Да и ја могнем везиру казати...
Тим више смјеха и шале! Пази, Усо!... (Гласно.) Па, бако, бјеше ли млад?... СТАНА: Младић је још. (Брише сузе.) Узорит младић, дичан, угледан!
Где ми је син? О, каж’те, људи, јадној матери!... ТРЕЋИ ТУРЧИН: Наслони се, бако, мало на прозор па одунда гледај горе, тамо Стамбол-капији!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Но пре Шварца знао је и Бако Рогериј (1295. умр.) како се барут прави, које се из његовог дјела Опус маиус видити може.