Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Светац је, не ради се, па дошли људи да мало пробесједе, а као планинцима мило им је гледати и кад се бакови боду. Луји се стеже срце кад угледа Рудоњу. Учини му се страшан, голем; и дебљи и већи од Јаблана.
— Поведите бакове на ову раван ниже плота! Изведоше их. Околи свијет са свију страна. Бакови се почеше њушкати, као да се упознају. — Трке, Јаблан! — Трке, Рудоња!
Околи свијет са свију страна. Бакови се почеше њушкати, као да се упознају. — Трке, Јаблан! — Трке, Рудоња! Бакови стадоше букати, копати предњим ногама, заносити се, ребрити, док силно не грунуше рогови о рогове. Стоји прасак, лом!
Ти мене почестовô овом чашом, а тебе Господини Бог сваким родом и берићетом. Жито ти родило, коло ти возило, и бакови букали кô у Реље Кнежевића!“ И паше су му падале на конак.
Нас је, сељаке, кажем вам, овај славни суд од млого чега ослободио. Не ричу нам више са пландишта задригли бакови нити нам боду чељади; не тару нам више силне волованице плотова и ушјева кô у оно старо, блентаво, турско вријеме.