Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Прије но што ће сјести да једу зачатише сви једногрлице „Оченаш“ и баш изрекли „приђи краљевство твоје“, кадли Бакоњино танко ухо, кроза сву вјетрену хупу, чу коњски бахат, те потече к вратима, пак викну: — Фра-Брне!!
То бјеше најмилије доба Бакоњино. Лијепо га бјеше видјети, онако стасита и окретна, кад узјаше на гола коња, који се под њим малко пропиње, или граби
Гостију је било много и сви се тискаху ко ће први у лађу. Бакоњино оштро око познаде у гомили оца и стричеве: Ркалину, Рдала, Рору, Кљака. С њима бјеше и тутуш фратар зврљевски.
Балеган се, као обично, шетао по дугачкој трпезарији, па склони суд с вином и отвори, а кад видје Бакоњино блиједо лице, устукну престрашен. — Шта се догодило? Да није што стрицу? Да није умра?
поља здрави, збојити дјечко од десет година, у кошуљици, са широком тканицом око паса, па смијући се потрча у наручје Бакоњино, који га слатко ижљуби. Бакоња се чудио колики је Шкембо. Дође и Галица носећи вучију воде.
Најзад, на велико чудо Бакоњино једнога вечера „изуше се“ пред њим. То је Чагљина, разумије се, исказао у једној здравици, у којој привуче пажњу
— Богами, брате, он је прави Срб! — рече један кнез ришћанин. Слава Бакоњино разнесе се надалеко. Фра-Бакоња не само што угоди својим парохијанима, не само што се кршћанлук надалеко поносио њим,