Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Али Арслан главе не обраћа, Само ђога бакрачлијом лаћа. Бежи ђого кâно див из горе, Види Гојко, стићи га не море, Па се пушке са рамена сећа, Пушка цикну, а поможе
Већ Миленко зеленка се лати, Већ га оштро бакрачлијом вати, Већ ти глени љубе несретнице, Она скочи зеку за вођице: „Не дам, не дам!
Али јако дође најстрашније! Боже мили, ко да те не фали? Ал' кад Турад бесна се распали, Бакрачлијом коњица удара; На освету свога господара Лете Турци кâно мрки вуци, Голе ноже у десници руци.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
цару очи чарне, кулаш иде с коњма царевијем; он покупи дизгене кулашу, па ишћера њега из сватова, удара га оштром бакрачлијом: по три копља упријеко скаче, по четири небу у висине, унапредак ни броја се не зна; из уста му живи огањ сипа, а из
се у висину кула, на ћошета сићани чардаци, а сјају му срчали-пенџери; виђе Иван, па се ужелио, ждрала коња фати бакрачлијом, и притегну ђемом од челика, но му ждрале ситно подиграва.
звека, стаде отуд јека, ал̓ ето ти војводе Милоша на његову од мегдана дору: уставља га ђемом од челика, а довата мало бакрачлијом, а доро му ситно подиграва, те весело у дружину дође, на јутру им назва добро јутро; сва дружина једну ријеч
Није оно јелен и кошута, већ је оно Новак и Радивој, а ово је дијете Грујица!“ Пак удари ђога бакрачлијом, скочи ђогат преко поља равна, остадоше младе Сарајлије; али не шће слуга Хусејине, већ повика из грла бијела: „Стани,
Нагна коња низ чаршију млада, удара га десном бакрачлијом: колико ми скаче полагано, испод ногу камен излијеће, на дућане туче базерђане, — докле дође побратиму
Гатњиц су у сењака, а учкури у варошана.“ фајда — корист, добит фалити — хвалити фатити — ухватити фатити бакрачлијом — обости узенгијом ферман — наредба, заповест, диплома турског султана фишек — набој за пушку, кутија за набој