Ћипико, Иво - Пауци
А чаршијом стоји звека затресених сребрних ђердана и бактање тешких закованих постола; зноје се мрка лица, а у сунцу одбљескују се ишаране ђечерме.
— Тешко је, — помисли — док у вароши давају, а кад престану давати, да бог учува! Жене ишчекују жито, па, док чуше бактање, изиђоше пред кућу. — Зар нема ништа у господара? — упита стара својим сухим гласом.