Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Једно огромно поглавље посветила бих, наравски, својој бакути, која са осамдесет година краде карте кад игра преферанс, а када је увате, почне да се вади на слаб вид: „Ма зар је то
отмену даму, с пелцом од лисице која је управо мењала длаку јер је био фебруар, изашао је из својих кола и поклонио бакути хемијску оловку од лажног злата, на којој је писало Рицхард Никсон.
отмену даму, с пелцом од лисице која је управо мењала длаку јер је био фебруар, изашао је из својих кола и поклонио бакути хемијску оловку од лажног злата, на којој је писало Рицхард Никсон.
Хоћу да кажем, нема што не знамо о Филипинкама, Рускињама, Данкињама, Францускињама и Лапонкама (на пример, о мојој бакути), док појма немамо о нашим драгим сусеткама, за којима се по најмање стотину пута дневно окренете на улици.
— У реду — казала сам, дакле, бакути — пренеси онима тамо у кујни да, ако треба да се гиља у Лондон, немам ништа против Лондона! Мени допада!
машине за прање веша, стрпа бакуту унутра у амбалажу и читаву ствар попне на гепек-трегер па завеже канапом. Бакути је, мисли, ионако свеједно! Видела море и одапела, тачно по сценарију филма „Види Напуљ и умри“.
у психијатријске лабораторије, где се свако самоиспитује, проверава и хвата партнера у потиснутом либиду, док је мојој бакути, некада, било довољно једно извезено либаде, па да буде лепа и тражена у огромним количинама. Стравично!
— У реду је, нисте нам више потребни... — процеди с висине бакути, која се извуче натрашке из трпезарије рушећи успут пепељаре и свећњаке. Започиње конверзација.
Добацим и бакути један кофи, а она — у костиму оџачара! Прва награда, каже, на костимираном балу Кола српских сестара 1922.