Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
3. БАТИЋ, ПРЕЂАШЊИ МАРКО; Баш како ваља! Јес чуо, Батићу, ја сам теби Јелицу обећао, и она је твоја. Али ако желиш да добро живите, не дај јој нипошто да ове врашке књиге чита.
Јер трбу не зна за шалу, макар да си усред Беча и прва помодарка. Он оће своје, те оће. Је л тако, Батићу? БАТИЋ: Ви истину говорите. МАРКО: Јест, ал питај њу, да видиш како она мудрује!
МАРКО: Тако, што пре, то боље. Треба ову помодарку забављати послом, док јој нису ти румани сасвим мозак обрнули. Батићу, сад све знаш; ако ти је итно, можеш ићи. БАТИЋ (пољуби га у руку): Ја ћу се трудити да љубов тако доброг оца задржим.
МАРКО: Знам, само да има ко да шиље за трошак. ЈЕЛИЦА: Ја ћу Батићу довече казати, па макар ми шта радили. МАРКО: А ја теби кажем: гледај твоју кућу и економију, па кад стечеш, и твој
Но ништа. А шта ћемо с прстеном? ЈЕЛИЦА: Ја не знам, татице. МАРКО: Морамо га натраг искати. Биће Батићу жао, али шта ћу му. Свет је широк — господин барон, учините ми љубов и позабавите се код моје Јелице, док се не вратим.
Чисто би волила да га никада не вратим. МИТА: Пак сад шта мислиш? АЛЕКСА: да изварам прстен од ови, пак да га дам Батићу. МИТА: То ће рећи: гди си био, нигди; шта си радио, ништа. АЛЕКСА: О, глупоумне! То није тако.
МАРКО: Ја не знам шта ти говориш, Батићу. Прстен је код мене. БАТИЋ: Код вас?... АЛЕКСА: Да, ту је прстен. БАТИЋ: Но, фала богу, фала богу!
ЈЕЛИЦА: Хüлфе! Реттунг! МИТА: Барона за прси! БАТИЋ: Овај је барон? Овај је барон? МАРКО: Шта чиниш ти, Батићу? (Растави ú.) АЛЕКСА: Господична, ово је созакљатије против мене; они су се договорили. БАТИЋ: Шта договорили?
) ЈЕЛИЦА: Не дајте, татице, отеше ми барона! АЛЕКСА: Сапрмент, у име моје привилегије протестирам! МАРКО: Јес’ чуо, Батићу, ја теби лепо кажем да ми не дираш у зета, ил’ ћу ти одма показати врата. БАТИЋ (пусти га, зачуђено): Ваш зет?
МАРИЈА: О, лазљивицо! Вратио си ми и оно што си ми изварао, тек ниси презенте давао! МАРКО: Драги мој Батићу, не што сам бољу прилику нашо, или што сам какво неваљалство за тебе чуо, него случајно пронашло се да смо род, и зато
Шта би било да се није случајно овако догодило? Фала ти, поштени Батићу, ти си заслужио да мој зет будеш. А ви, господо, барони, шта ли сте, уклоните се од нас сместа, јер смо ми људи