Употреба речи баш у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ах!... Живи га не могу више другом називати, он се сад са мртвима дружи... Сахранила сам га баш до најстаријег детета: лепо, гроб до гроба, један мало мањи, други већи...

— говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а

Али ће му сваки залогај загорчати. И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова

Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!... Какви сам качамак кувао у њему! Баш би га и господин прото могао кусати. Једанпут сам опекао уста, ха, ха!

„Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам... Е, баш сам жељан људи и света!... Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?

„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не! Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“.

“ рече отац... Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна. Један прамичак паде му баш на крило.

“ И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу. Осећала сам како нам се сузе уједно слевају. Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола.

„Добарвече, Грлице!...“ протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће... Одавно те нисам видео!...“ Од подне до поноћи!... Та то је читав век заљубљенима!...

Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо! А они који се нису знојили, једу печења!...

Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...

Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога хатара куповао... ти нису заборавили...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

да другима помажемо и добро творимо; а здрави нам разум крепко налаже да се здраво чувамо да нам нико зла не учини, и баш ако би и хотео, да нипошто не може. Ово је најбезбедније и безбрижније.

„Јест, баш! Не знам откад су козе курјачке сестре, и откад |су курјаци тако милосрдни постали! Иди, иди, слуто, овде ти лажи не

Неће ти пробитачно бити”. А лав к њему, смејући се: „Е баш! Зар си је ти с правдом стекао или од пријатеља на дап получио?

А курјак остане јаучући и себи говорећи: „Досад си лагао, а сад си баш долагао!” Наравоученије Овако се најпосле свакому догоди ко се у неправду, лаж и превару узда.

Ето ти нам наше лисице која, сама без репа, хоће да и друге своје одрежу! Може и то гди бити, но овде баш није тај догађај, ибо лисици одрезати реп толико чини колико човеку нос; једно и друго ужасно боли.

тужимо се, а у исто време толико не желимо него да нас други варају, пак ко нам је вешт и ко нас лепо уме варати онако баш како ми желимо преварени бити, то је наш човек!

ли ми црни, а ради би бити бели, може ли он само мајсторски доказати да смо ми и од лабуда бељи, — то је памет, и ако баш нико то неће веровати; хоћемо ми јер нам је то драго; то је нами доста, он нас вара како ми запевамо.

Не иштимо похвале пре него је заслужимо, и баш кад је заслужимо не иштимо је, сама ће доћи ако смо је управ заслужили. Ко је силом хоће, она од њега бежи.

Онда ловац почне укоравати и жалити се на другога пса, говорећи: „То је баш наопако! Ја се мучим и ловим, а ти смрдиш дома, а кад дође до јела, опда: тȁ мени, тȁ теби!

” Но и томе се већ људи домислише, пак почињу баш и овде изискивати млого од онога коме се даје млого. Ко хоће да га зову „свети”, или нек је прави светац, или нек не

Рекли су једном философу при пићу: што ћути, рећи ћеду да ништа не зна. „Баш сте погодили!” — одговори ови. — „При пићу ко најмање зна, највише говори.

По случају пролазећи туда рибари, устреле га. „А, неверно море,” — рече уздишући — „баш ти ли ме издаде од кога сам се ја надао да ће ме сачувати.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

2. Овде гладних нема само пет, него скоро тридесет хиљада! А ми за њих немамо баш ништа: ни две рибе, ни пет хлебова, ни Христа!

Зашто је, у овом угашеном свету, пре него што се угаси и сам, баш оних неколико напуштених кућа, да их за трен обасја, изабрао?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Ја онда помислим: баш су мени добро казивале моје комшинице бабе, да сам ја учен; међер и мој учитељ Сабов не зна више од мене, зато он мени

” Он им каже да је то мучна ствар једном човеку из друге кнежине у туђој кнежини кнезовати, „а кад баш хоћете за кнеза Јоку из Рабаса, онда ето вам узмите заједно с њиме и село Рабас од моје кнежине, а и тако је на међи;

конак, но сутрадан дођу Бега НовљаНин и Ћурт-оглија и убију кнеза Ранка из пушака, пак затворе се у град; то је било баш уз часни пост 1800. године.

Крџлије почну из пушака и топова тући, и баш на наш Велики Четвртак [5. априла 1800. године] запале шабачке куле, а Бега и Ћурт-оглија, прокопавши камени град до

везиру Пазманџи-оглу, једно писмо писати и с њим се помирити, моје војске умалити, а само царски град чувати, и онда баш по хатишерифу царском ниједну аспру више од вас узимати нећу, него онолико, колико хатишериф гласи; а ето вас и ваши̓

Мој отац дође у Ваљево баш на нашу Чисту Среду 1794. године, она четири Турчина оду и заседну сат од Ваљева у шуму крај пута којим се он мора

На то му алај-бег рече: „Ја сам ти казао и с моје душе скидам, а доста смо ̓̓леба и соли заједно појели!” (Баш сам ово све слушао, кад моме оцу говори.

” Кнез му одговори: „Имамо ручка доста, а и тако је петак; али баш кад хоћеш а ти удри”. Турчин запне шишану, пак окрене најпре на отворена врата на петла, а затим је спусти те кнезу

Међутим пукне глас за Црнога Ђорђа, да је баш у нашу Себичну Недељу са дружином дошао и запалио турски хан у Орашцу и почео кавгу с Турцима, и туче где и год нађе.

(О томе казивао ми је доцније неки Лука Марковић из Орашца крагујевачког, да се он — Лука — баш у ту недељу женио, и Црни Ђорђе са сто друга дошао му на свадбу, ручао, пак после запалио хан у Орашцу.

— „Доиста Весо?” — „Баш доиста, прото!” одговори Веса. — Ја се побојим да не чује ова војска и кажем: „Весо, о томе ћути, ником да ниси казао;

Кад саслуша он то, рече ми: „Да ниси, душо, вере задавао, ја сам мислио баш вечерас да ударимо: али кад си на Свилеуву послао војску, и на пет дана одгодио, нека остане док видимо шта ће на

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

ГОДИНА 136 ПРВА БРАЗДА 171 ВУЈИНА ПРОСИДБА 177 СИГУРНА ВЕЋИНА 187 ТУМАЧЕЊА 190 ПРИПОВЕТКЕ РОГА Е, људи, то је баш да бог сачува! Лепо не можеш живети од газда-Раке Радишића! Досадио је већ свакоме у селу М.

Еле, искићено баш како ваља, као оно кад је што по плану. Механџија и момци — Цинцари, као што је и то већ обично у нас по свим механама.

Кмет Стеван сео с одабранијим људима, па срче каву, и уза сваки гутљај тек рекне: — Их, баш сâм јечам!... А они уз њега додаду: — Погани Цинцари!...

— Ама хоће да зановета. Знам ја њега... — рече опет онај други, отпљуцну, па наже полић. — Нека, нека... баш и ја волим, док оде — припоможе четврти. Утом се отворише врата и уђе газда Рака.

— Имам ја још триста послова... Сутра ћемо! — Ама потра је најпреча, Стеване... Реци људима нек изиђу сад. — Е баш да ти не изиђу сад! Неће се до сутра свет преврнути. — Добро, добро, Стеване! — рече газда Рака као претећи.

Газда Рака удари преко сеоских ливада да обиђе узгред и свој забран, а једнако псује ђа Симу, ђа кмета. Баш до његовог забрана кућа је Ђуре и Спасоје Павића. То су вам два отресна, ваљана и вредна момка.

Газда Рака осврте се још једном за њом, махну главом, учини: »хм, хм!« па замаче горе у свој забран. Сутрадан, баш у сами мрак, стаде врева у Ракиној ниви, Газда Рака размлатао се и развикао као да их је десет.

То је срамота — комшије, па се кољете око неколико струкова кукуруза! — поче Стеван да их мири. — Баш, газда-Радоване, биће много дваест врећа — по души реци! — прихвати Илија. — Шта велиш?... Много?

— викну газда Рака, па поче трчати од оборена до оборена струка и дизати их вичући: — Нуто! Нуто! — Вала, Рако, баш да не видиш у твом амбару дваест врећа, па макар ти био дваест пута газда Рака! — одупре се Сима у инат.

Марица изишла у градину, па нешто копа. Док ето ти Раке, наднесе се на плот, па зашкиљи очима и поче, смешећи се: — Баш ти, Маро, копаш, не шалиш се? Она ћути. — А где ти је Спасоје и Ђуро? — Не знам... Иди па их тражи!

Она ћути. — А где ти је Спасоје и Ђуро? — Не знам... Иди па их тражи! — одговори она љутито. — Е баш си ми јутрос нешто љута... Нису ти све козе код куће. Она се чини и не чула, само копа.

Нису ти све козе код куће. Она се чини и не чула, само копа. Он поћута мало, искашља се, па опет поче: — Зар баш остаде у потоку, Маро? — Шта велиш? — упита Марица, па стаде, наслонивши се на мотику, и погледа га попреко.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Томе она отвара своја недра и даје своју милошту... А ко проживи у њој, тај је лако не оставља, или, ако је баш мора оставити, никад је не заборавља. У доба кад се догађај о коме приповедам десио, Мачва је друкчије изгледала.

Ето, таква је била Мачва. На северозападној страни Мачве, баш у самом кључу где се Дрина у Саву улева, лежи Црна Бара. То је старо село. Прича вели да се негда звало „Јордан“.

За њу се у то доба није ни знало. Или ако је ко баш био веома љут, он је псовао „душу”, „паприку”, „врежу нецпећну”, „крв материну” итд.; али то је било врло ретко.

Он беше, може се рећи, више пријатан но непријатан, више благ но суров, више тих но напрасит. Није се туђио од људи, баш је ишао међу њих. О свему је водио рачуна. Ако је неко жалостиван, и Крушка је, само што му не кане суза из очију!...

Па, нешто то, нешто баш и што је Турчин - одби људе од њега. Попа вели: — Ама, ја бих волео да је оп прави Турчин!... Овако је он опаснији.

Два момка а једна девојка! Баш није право!... Морао се ту неки враг излећи!... Било у колу, било да из кола иду, Станко, и Лазар су уз Јелицу.

склањао се од њера; бежао је да на сенку његовy не стане; а кад је баш морао проговорити с њим, говорио је преко срца и љутио се без узрока.

И науми да све каже Лазару. И, баш на Илијиндан, око велике ручанице, срете се с њим у шуми. — Јаране! — рече. Лазару паде мраз на образ, али му не би

— и, као бајаги, шта је он бољи од тебе!... У газдалуку — није, лепши — није, стаситији — није!... Што баш он да је узме?... Лазару се свртеше сузе у очима. Стари лисац смотри то, па као пас кад траг нањуши...

Он је прекорачио мету! — рече злобно. — Нисам, јапане! — рече Станко. — Јеси!... Јеси!... — Нисам!... А да се баш увериш још ћу стопу скочити! — Батали! — рече Лазар. — Браћо!... не дајте ми лагати!... Скачем још стопу!

нуто, како јој се прегиње!... Лакше... лакше!... За онај цер онде!... Баш ће тиком мимо тебе ппоћи... Лазар се — као гуја — вукао од дрвета до дрвета... Он више не беше човек — него звер...

— Е, брате! — рече он тихо, као да је самом себи говорио. Јелица прошапута: — И баш хтеде да те убије? Он слеже раменима. — И то због мене!

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Аждају Свети Ђорђе убио, Сребрним копљем баш у свитање. Крај цркве чемпрес црн загустио, Христово јагње овца родила, И Свети Марко орла пустио, И Свети Тодор

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

И ако бих се ја сам за нешто учињено кајао и кињио, она ме је сама разговарала и доказивала да је баш тако добро како сам урадио. Добро и онда кад ме је, дан пре тога, свом својом речитошћу од тога одвраћала.

Нека је она срећна и ваљана, па куд ћеш већег богатства? Ја се сасвим ослободим: — Ама, богати, теби би било свеједно баш ако бих се ја оженио и без новаца? — Бог с тобом, шта говориш којешта? Нека је само теби драга и нека је честита.

клупче, и тако ми се чинило да би се то све почело снурати и одмотавати чим бих ступио ногом у собу где су болесници. Баш сам ја, шетајући по ходнику, почео о томе размишљати и падати у неки сан из раног детињства, а Јоца у тај пар изиђе из

— Боље, хвала богу! — рече болесник. — Баш осећам кад ме господин помоћник удари на ону телеграфску машину да ми вади ватру, а да ми раде нерви!

Ја дирнем Јоцу за рукав и млатајући рукама и преврћући очима покушах да га упитам: „Зар баш нема никаке наде?” Јоца, познатом маневром, запевши нокат од палца за секутић и одапевши, даде ми знати: „Хич!

Па онај што виче: „Јаој, моја мајко!” Па онај! Бестрага све! Није ни моје срце бачванска равница. Баш нећу више никако о томе да мислим! — Је ли, мамо, како се носио онај златан пушћул што га ти још чуваш у орману?

али не! Нећу баш ништа! Дакле, ватра се брзо опазила у магази. Одатле она дохвати чардак са шишарком, шупу с ветрењачама и с ракијом,

У болницу, ту где сам га ја опазио. — Дакле, ти велиш видео си брат-Ђоку у болници? Баш њега! — Њега! — Куку мени! А шта му је? — Не види ништа! — Помакни се с тог места, дијете!

Молим вас, свеједно, могу ја послеподне! Али, молим вас, мени је сасвим свеједно, ја још волим послеподне. Баш сам већ уморан, а и време је ручку.

Он опет искриви главу и, сасвим поред помоћника гледајући, рече: — Четири! Чини ми се четири! Не видим баш добро!... Е, а што ти сад опет плачеш?

Ја мислим, а, што је главно, и господин Јоца, да сад треба само да сте у зеленилу. — Ех, тамо где ја мислим баш је зеленило! А и воде су у бога дивота! Шума је, трава је, луфтови су! Ја и помоћник се прибрасмо.

кад мислим да ће ми се нешто десити, да ћу се с неким, на пример, састати, некога срести, или тако што, да ми се то баш деси! Ето, на пример, сад с тобом! — Роткве! У хиљаду пута ниједанпут, па — ништа! А једанпут, па — закон!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Но, међутим, није баш ни тако. Напротив. Испред сваке куће има јендек пун воде, који се никад не празни; јер таман да пресуши, а оно по

Било у селу добрих момака на женидбу и лепих девојака на удају, а рогљева у селу доста баш к’о празника у години, па сваког празника или недеље на другом рогљу игра коло, па се све позаљубљивало једно у друго

Већ чисто човек да не верује! За једнога од ове двојице, и то баш, бога ми, биће за поп-Ћиру, приповедају да је у једним сватовима појео пуну једну вешкорпу крофни, и то за оно кратко

— И-ју, господин-попо, баш сте ви враг! А ди су крофне?! — пита га зачуђена домаћица. — Хе, хе, појео их, милостива!

е, а сад имамо јулиј месец. Х-е-е-е! — врти господин попа главом. — Ви’ш, молим те! А-а-а! враг им баби! Ако је Ирош, баш се ирошки и владао! А, обешењаци једни!... Но, ништа, ништа; шта је, ту је! Могло је бити и горе!

« Ето, тако је отприлике живео господин попа у селу, а који баш попа поименце, мислим да није било нужно досад да кажем, јер је давно речено да су сви попови једнаки, један к’о други.

« и што је најстрашније и најневероватније у свој тој приповеци, веле да се и он баш својски гурао кад је кум неколико пута бацио међ свет пуну шаку крајцара, двогрошака, па чак и неколико сексера.

— Хе-хе! »Зашто?« Како: зашто? — одговара му поп Спира — па где да стоји? Његово место и јесте баш ту где га видите.

А то је било овако. Бануо једаред изненада Господин Владика у село, а баш је била недеља. Он право у цркву на јутрење, кад али још нема попе, а звонило већ.

Никола и наредио му да каже Јањи грку да купи цркви трећи полијелеј и да повиси црквењаку плату. Аркадија је баш свакојаких чуда видео: с покојнима се разговарао, познавао неколико вештица у том и околним мест а, био посредник

Кад би се што умесило у једној, слало би се од тога и у другу кућу с примедбом да није баш испало онако као што се желело, и молбом да искрено и беспристрасно оцене како им се допада милихпрот, торта, штрудла,

— Баш ћу вас нешто замолити, слатка госпоја Сидо, па ма се љутили на мене, — рекла би госпоја Перса, поп-Ћирина лепша половин

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

целе горе купи и меће у ограду од камења а у којој огради, жељарнику, и она сама спава; да је можда која од тих жељака баш сада, док је она овде, испустила расковник, а ње нема тамо да види, узме га од жељке...

XИИ ЦОПА Од њега су се деца највише бојала. А он би баш на њих ишао да им се плази, и да се онако у дугој кошуљи, с торбом, штаповима, раскречених, дугих, меснатих ногу,

Па кад би баш тада случајно, који од браће му изишао и видео где га тако крадом, тихо, као мртвог, уносе, он — већ зна шта је!

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Видео је Љуба на светковини у К., па се у њу заљубио. Савка је била сада у гостима код сестре, но баш код куће није била; сестра је сваки час чека.

Ту се сад о трговини почеше надметати. Љуба је једнако својим речима онамо шибао, као да баш није мали трговац, а и господар Пера говорио је као какав „гросхандлер“.

Женске се око ручка журе. Каква радост за Савку! Момак јој се допада. Дође време ручку. Љуби није баш до ручка; он би желео да што пре сазна на чему је. Ручак прође у самим пургерским етикецијама.

— Изгледа као богиња! — Неће ни мираз фалити. — Канда сте ми из уста извукли! Баш сам вас хтео о томе упитати. Кажите ми право шта ће дати господин тата поред фрајле Савке?

желео бар да ми жена толико донесе колико ја имам, ал кад није тако, а оно бар хиљаду форнити морам добити, па не сме баш ни пет пара фалити.

Онда после ручка, али још при софри, Љуба, мало угрејан, скупи све духа присуство те реши се у очи упитати. Баш су сами били. — Јесте л', господине, добили од мене писмо? — Јесам. — Па нисте ми досад ништа на њега одговорили.

ИВ Љуба се мисли на коју ће страну сад. Сад би се баш упркос заљубио. Љуба је имао каталог од свих девојака у околини. У селу С.

господар Зевалић и мало се код Редића заустави. Зевалић је био земљак Чекмеџијићев. Баш је добро дошао. Пита га Редић: — Познајеш ли, брате, неког Љубу Чекмеџијића из О.? — Врло добро. — Шта судиш о њему?

Али, каквог је владања? — То је баш што је најгоре. Лупм и пијанац је прве класе; често у кавани на билијару спава.

Кажите ми где седи овде млада госпођа Перса трговкиња? Има дућан, велику трафику и кућу. — Та ово девојче је баш њена слушкиња! Ако изволите, може вас онамо одвести. Ено онде она велика кућа и дућан — онде седи.

— Ја сам баш зато и дошла, ако ко стран к нама оће, да и' одведем. — Ми не можемо, но иди кући и лепо упитај; па ако можемо доћи,

— Ви сте на добром месту. Ви ћете ту остати и на вечери и на квартиру, а и ја ћу овде спавати. — То нам је баш мило. Сад се почну све дубље и дубље разговарати: сваки хоће све чистије на ствар да удара.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

и овде живо нешто коментарисало, предвиђало, препирало и нагађало о даљем развоју ужасно непријатне ствари, и ако се баш ништа није знало о бесу и смеровима оних слепих и невидљивих сила, од којих је онај развој догађаја даље морао

Познајем га лично и познајем његова кола, свако је прошао поред мене. Баш главом барон Гизел, господо Бога ми, части ми! смешка се, малко блед, гледа нервозно лево и десно.

— Ама каква..... ама јел'те ко сте ви? Ви лажете! Ви уносите забуну! Ко је овај тип? — Ко ти зна ко је! — Зар га баш нико овде не познаје? — Нико. — Јел'те имате ли ви доказа ко сте? — Ама људи, ама ја вам... ама ја сам чуо.

Она група око мршаве маске, коју је привукла најновија новинарска сензација, била је највећа. И ето баш ту, код те шарене и многобројне гомиле, застао је, љутитог и огорченог изгледа, али без трунке оне радозналости, која

Њега је вест о ултиматуму, доле у његовом ђачком стану на Дунаву, прекинула баш у оном тренутку, кад је завршавао своје топло и лепо писмо вереници, шаљући јој на хиљаде пољубаца, после чега је

Али баш у том тренутку неко спусти руку на његово раме. Јуришић се нагло окренуо и кад је угледао жену, уз високог човека војн

„Ето тамо — помисли, он — исто као и овде, баш исто као и овде, окупљају се људи са оваком истом узбуном у души; тамо око тих звоника има срца што куцају опијена

белом рубљу, што пливају у благостању и што у земљи крију чаше са сликама краљевих синова да их изнесу у своје време, баш су дивне душе.

Онда се ова рика, као нека грмљавина, неизмерно ужасније проломи кад воз хукћући наиђе поред савског моста. И баш ту, према мосту, Јуришић, изгажен, изгужван, измрцварен успе да се измигољи и дође до отвореног прозора.

Е па, да ли би онда оно урадио? Дакле, ево у чему је ствар: ја то не знам баш сигурно Али знам ово: да сам у свом животу често сретао многе људе чија ме је бистра и свежа разборитост, једна дивна

Бога ми милога баш никога не кривим; а моја кућа увак ледина и шатор, час Пасуљиште, час Голо Брдо, час Парцански Висови, час Врапче Брдо

И све је отпочело слатко и дивно. А сад шта? Баш онда, кад је нов живот, у једној милој, идеалној верности два бића, започео да тече широко и одмерено као најлепша

Африка

Ми ћемо само до његових плантажа ићи заједно а онда ћу ја продужити сам. Он о тим плантажама баш размишља одређени број сати.

Оно беше ту као једини доказ да тај архипелаг, тако близак а због сутона тако далеко, диван је баш зато што је стваран.

А можда је то и због оне основне упорности човека да не учини никад никоме баш оно за чим тај највише жуди (Пруст). У сваком случају колико је смешан онда напор белих да уведу у хришћански дух црне!

Само неколико бенгалоа за станове чиновника, баш као да је то каква летња бања усред Америке. Посета лабораторијуму за агрикултуру, у коме се издвајају, испитују све

Разговор са једним господином који баш узима свој туш иза заклона. Нико га још није видео али се његов лик и његово тело огледају у његовоме гласу,

Не знамо тачно баш где пређосмо из лагуна у реку Комое, чије су обале обрасле вековном шумом, мрачном, осенченом плаво.

Два младића који знају понешто француски хтели би пошто-пото да посетим баш њихов дом. Седим на троношцу у средини дворишта које се лагано пуни сељанима, децом и сумраком.

подиже га све више, све даље у свод, везујући себе са звездама; али се одједном предомисли, прекинувши своју песму ту, баш када је био са њом највише.

(двеста педесет франака за црног сељанина је огромна свота), враћам им их, решен у себи да им ујутру пре поласка дам баш и своту коју желе. Толико ме нека глупа страст за цењкањем одједном заслепила.

употребљиве су и неопходне чим се о њима не мора да стара сам путник већ његова послуга, и чим ничег другог баш нема на расположењу. Само то што су јуче кашике пале у лагун начинило је пуно досадних, ситних непријатности.

Или сам све то претпостављао и све то за детињу машту баш и давало вредност једној величанственој авантури као што је ово путовање. Диван лет обојених птица.

У ствари, мени је толико чудно што остајем сâм у овој непознатој земљи, да се бојим да то не наступи баш сасвим изненада. Вуије хоће да ме прати још који километар даље од места на коме мора сићи да би стигао на плантажу.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Но овде нека нико не помисли да је моје намјереније хвалити се (премда су гдикоји баш овим поводом то исто напомињали), но из тога највише узрока ово наводим да се види какве је наша литература среће, гди

ЈАЊА: О шкиљи! Не водим брига за тебе! Што ти фали код кир Јања? Имаш доста леба, лепо како земичка? ЈУЦА: (А баш!) ЈАЊА: Мумлиш? Оћиш да мумлиш? Што је ово? (Донесе лебац.) Тон дјаволон! ди је толику лебу? ЈУЦА: Изео се.

ЈУЦА: Јесте, за љубав шешира. ЈАЊА: Ама, море, што ћи тебе шешир? ЈУЦА: Ја оћу да имам. ЈАЊА: Е, кад оћиш баш, оћим да ти купим за једно љубав. Нега да ми даш грација три дана, да си промислим. ЈУЦА: Шта ће...

Ко ће тебе без новаца да узме? Ниси јошт ни оправљена као што ваља. А друго, ниси нигди ни на воспитанију била. Баш трећи дан Ускрса на јутрењу је о том био разговор.

Али која је асна кад неће ни жице да купи, па тако мораш увек последња да останеш у друштву. КАТИЦА: Ја сам баш несрећна на овом свету! Свака се зна штеловати и унтерхалтовати, само ја јадна морам да кукам.

Је л’ истина? ЈУЦА: За шупу? КАТИЦА: Ах, кукавни коњи, тако сам плакала! МИШИЋ: То је баш штета! Ови су коњи први били у вароши. Али како се то баш тако догодило? ЈУЦА: Знате како наша пословица каже.

КАТИЦА: Ах, кукавни коњи, тако сам плакала! МИШИЋ: То је баш штета! Ови су коњи први били у вароши. Али како се то баш тако догодило? ЈУЦА: Знате како наша пословица каже. „Скуп двапут плаћа.

да купим више коњи, па да и гоим и после колим Каква лепа профита! МИШИЋ: (Овај је луд!) Баш зато и јесте тако велика цена тој масти, што је од царства строжајше запрећено да се нико под живу главу не усуди

КАТИЦА: Ви ме с отим обеспокојавате, но ја знам да неће ни он против моје воље баш тако поступати. МИШИЋ: Заиста, шкода би и било, ваша младост, ваша лепота... КАТИЦА: Ја сам несрећна!

Црњански, Милош - Сеобе 2

Што је Енгелсхофена нарочито заболело, било је да је то баш Харах потписао. „И Харах је то потписао“ – понављао је Енгелсхофен, али у себи, немо.

Требало их је повешати још за време рата на Францеза. А, сем тога, па баш и да оду у Росију? Тим боље, остаће овде прост и неук народ, па ће бити лакше са њима.

То је да се бабе лакше исплачу. Људи се множе као и мишеви, и голубови, којих увек има. Ако је Харах баш решио да те подунавске пукове касира, могао је то да сврши одмах после рата, а не сада.

Да децу врате у бабину кућу! Ако баш мора бити, даће им децу, кад пођу у Росију, али дотле, нека буду мало радост, баби, и деди!

Али то је трајало само тренут, два. Хтеде да му каже нешто топло, при растанку, баш кад и он окрете према њој, жалостивно, главу. Са мутним, уморним, воденим, очима.

ретерирајући, комплиментирао госпожу Фемку, и на лепом изгледу, и на скупоценим минђушама, које јој је Трандафил баш био купио. А нарочито, што има тако лепу децу.

Удовац је и нема више намеру да се жени. Жене му и не требају. Кад баш то мора бити – да би задовољио природу, природну потребу – он обично удеси, каже, да нађе неку љубост кратку –

Па се тај процес дуго одуговлачио и није се утврдило, је ли баш, тако, или никако, рекао. Иако су га били денунцирали његови сународници.

Иако су и то биле куће трговачке, нису биле све баш какву је Трандафил имао. Личиле су много више на кућерке, него на кућу.

Кад је дошао дан свадбе, испунила је своју жељу. А та је била, да јој официри јашу око кола, весело. А она је била баш та која је те младе, обесне, сирмијске хусаре подстицала да лудују.

Постајао је, међутим, баш због тога, све стидљивији, све ћутљивији и намргођенији, у друштву. Био је утучен, јер се, после оног сна, о свом

И ноте. Домаћица му је рекла да је њена ћер, баш тог дана, добила, из Ајзенштата, нову музику „Дер Зерстреуте“. Питала је капетана да ли свира у флауту.

Теодосије - ЖИТИЈА

Син поучаваше трудом оца, али се старац изнемогао од старости није могао подвизавати баш као младић. Зато је младић допуњавао недостатак старца, и не престајаше да се труди и пости за себе и за оца.

Христу, ко сам ја да се противим вољи Божјој или да се дрзнем да потресем гроб или свете мошти светога, јер свети није баш ништа завештао о своме преношењу.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

год. намеснику у Београду и молили га да им пошаље српске учитеље и школске књиге. Он их је одбио. Баш у ово доба су дошли бугарски учитељи који су, оснивајући бугарске школе, радили на стварању антагонизма између Словена

Њихов географски положај био је повољан да се ово изведе, пошто су они баш увучени између Срба и Словенаца. Хрватска држава има врло стару прошлост. Године 1102.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

поново наиђе на дубок вир, он се окрене свом џаку, жалостиво климне главом и вели: — Видиш, ни овај ми се не свиђа, а баш бих те бацио. Хајде, опет ћемо даље, разбојниче један!

код кога не долази подне — Од пилеће до слоновске џигерице — Пуна кола лоповлука — Мириси из непознате крчме — О, баш морам да умлатим овога свога крадљивца, овога љенчину, овога неваљалог мачка, кога мишеви већ и за бркове вуку!

Тако се сам са собом разговарао чича Тришо, а баш му је било жао његовог Тоше, крупног бркатог мачка, чичиног јединог друга у усамљеној пустој воденици.

то су и чича и мачак знали по непогрешивом сату — трбуху, старац би само рекао: — Тошо, хајде да ручамо, јер је подне баш сад прошло тамо преко онога брда.

Ауф, сад сам баш заборавио, не знам ко кога треба да баци. Тетурајући, чича дође до кола, упрти џак на леђа и спусти се на обалу, па

завесла репом, а то је на његовом немуштом рибљем језику значило, по прилици ово: — Зар ти, чича, мислиш да смо ми баш толики сомови па да ловимо тамо неког мачка у џаку?

ОГЛАС И ПРОГЛАС Из кога ће сваки човјек који ово буде прочитао сазнати шта је у њему написано, а написано је баш оно што доље пише, а доље пише оно што ћеш прочитати, и ништа друго.

Ако је празан, у њему баш ништа нема. Иако је ишчезао, нема ногу нити му требају. Ко ово двоје пронађе, добиће од чича-Трише пуну боцу брашна, а

Рђа једна пољска, пење се на џак баш уз моја леђа. Ух, ух, како то голица, како то шкакљи, просто бих скочио до неба!

— А пише ли тамо како ће се они извући из те невоље? — забринуто упита мачак Тошо. — То баш не пише, али ја ћу и сам то да прорекнем — рече миш и умири се, а то је био знак да дубоко мисли, толико дубоко да би

— Ум-ум, брр, а гдје је сад Мачак лав?! — сав се стресе Крушкотрес Кукурузовић и стаде се обзирати. — Баш се малоприје попео уз ову крушку заједно с Мишем пророком.

Чувши овај тутањ од презрелих крушака, један стари миш помоли главу из своје рупе, али баш у томе тренутку с гране преда њ стресну мачак Тошо. Миш уплашено стругну натраг у рупу и промуца пун језе: .

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

АЖДАЈУ Ако видите аждају да седи у трави са прстом на слепом оку, знајте да су у њеној глави ове мисли у току: БАШ МЕ УЖАСНО Г БАШ МЕ УЖАСНО ГР БАШ МЕ УЖАСНО ГРИЗЕ, ЗАШТО МЕ ЛУДИ М ЗАШТО МЕ ЉУДИ МР ЗАШТО МЕ ЉУДИ МРЗЕ?

аждају да седи у трави са прстом на слепом оку, знајте да су у њеној глави ове мисли у току: БАШ МЕ УЖАСНО Г БАШ МЕ УЖАСНО ГР БАШ МЕ УЖАСНО ГРИЗЕ, ЗАШТО МЕ ЛУДИ М ЗАШТО МЕ ЉУДИ МР ЗАШТО МЕ ЉУДИ МРЗЕ?

у трави са прстом на слепом оку, знајте да су у њеној глави ове мисли у току: БАШ МЕ УЖАСНО Г БАШ МЕ УЖАСНО ГР БАШ МЕ УЖАСНО ГРИЗЕ, ЗАШТО МЕ ЛУДИ М ЗАШТО МЕ ЉУДИ МР ЗАШТО МЕ ЉУДИ МРЗЕ?

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Зар се за љубав жене која вас је изневерила иде у смрт? Напротив, баш у том случају ваља живети, ваља постојати. Ако јој успавате савест, смејаће се вашој смрти; не, мој Аљоша, не иде се у

ПАВЛЕ: Та останите кад вам кажем. Затекли сте ме у једном тренутку узбућења... Уосталом, можда је то баш добро што сте дошли, ја...

Она неће наћи ништа што би желела, али можда баш због тога неуспеха, у бесу, у срџби, у пакости, а знајући колико ја ценим овај рукопис, може доћи на паклену мисао да

АНА: Не, колико ја знам, ништа. АНТА: Идите, зовите је, реците јој ствар је врло важна, не мора баш сва дугмета закопчати. Идите! АНА (оде).

РИНА: То је моја ствар, господине, и не дозвољавам никоме да улази у оцену... АНТА: Па ипак, погрешили сте. Ето, баш знам један случај са неком Саветом Томић. То је једна честита, али сирота жена. Ради тако по кућама и издржава се.

Мислите ваљда мени је пријатно што сам га видео. А видео сам га, нисам га превидео. Ристић трговац стајао баш пред својом радњом и ужасно се изненадио кад га је видео. Човек је просто пребледео.

Нисам дотле ни сањао зашто ме зовеш. АНТА: И ја сам га видео! НОВАКОВИЋ: Баш видео? АНТА: Овако као што вас гледам. СПАСОЈЕ: Па то значи, господо, не може човек ни у смрт веровати?

ВУКИЦА (одлучно и каприциозно): Не трпим је! СПАСОЈЕ: Не разумем зашто је баш толико не трпиш? Шта ти је нажао учинила? ВУКИЦА: Несносна ми је.

Вукица се зауставља.) Х ЉУБОМИР, ПРЕЂАШЊИ ВУКИЦА: О, какво изненађење! Какво изненађење! СПАСОЈЕ: Баш добро те си наишао; ја већ немам моћи да те браним пред твојом вереницом.

ПАВЛЕ: Не разумем нешто само: ви нудите кћер која је верена? СПАСОЈЕ: У томе баш и можете видети колика је жртва коју ја чиним.

XВИИ ЂУРИЋ, СПАСОЈЕ ЂУРИЋ: Добар дан желим! СПАСОЈЕ (сав блажен): Добар дан, господине Ђурићу! Баш у добар час сте дошли, у добар час! Изволите, молим вас, седите!

Хоће да дигне тужбу, велите? Па добро, нека дигне, али зашто противу мене? То ми реците, зашто баш противу мене? МИЛЕ: Не само противу вас, четири тужбе. СПАСОЈЕ (нуди му цигарету): Какве четири тужбе?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

како сматрам да је ствар завршена: бацио сам књигу, јер сам почео да дремам, а и зато, Господе Боже, зар је потребно баш све објаснити! Бацио сам је, ето! - А, тако?

- чух Маркоту како пита и један, башмебрига глас како одговара даје то Веснин брат. - Полубрат, ако баш хоћете! - спазих у полуокрету једно дечачки витко тело и два зелена ока која као да су сигналисала нешто.

Нешто као љубавна писма с цвећем и телефонским позивима баш онда када она буде питала за оцену. Он би телефонирао и достављао писма. Ја сам био тај који ће да их пише.

Ја сам наишао баш на време. Нисам изгубио ништа и немам права да се љутим. - Мислиш? - рекох, али ме она није слушала, јер је

је раније била црвена, а то је и сада, али само у незнатним отпацима око ушију и потиљка, он се питао зар је то морало баш њему да се деси. - Шта му се десило?

Они су се као деца играли на неком сада напуштеном салашу и мислим да га је волела, али нисам био баш сасвим сигуран да је то био он и нисам рекао ништа, а онда га више нисам видео, иако сам се читаво једно лето пентрао

Митар је из мог разреда, али се не миришемо баш богзна како, јер он за мене на састанцима изјављује да сам проблем, а ја за њега после састанка да је пешкирче од сто

Рашида, јер није била везана, устала и покупила бомбоне испред свих, а онда, стигавши у Сарајево, частила дечурлију по Баш-Чаршији. - Платила си то модром валутом по извесном месту!

Почех да се смејем и смејао сам се као лудак још читавих милион минута. Рашида се увређено одмаче у страну. - Зар сам баш толико дете? - рече окренувши ми леђа. У том питању било је толико усамљености да за тренутак осетих како губим дах.

- Зар ја баш све морам да дам? Зашто се увек све од мене тражи? Људи моји, шта ви мислите да је мој џеп? Шта мислите?

- Зашто ћутиш? Чини се да те је она мала смотала баш сасвим? помакао се и ја сам сео до њега. Он је врхом сандале нешто као шарао по асфалту, а очи су му блескале

Питао сам се зашто је баш њега изабрала? Са својом златном косом, она је могла да изабере кога год је хтела. Неким остатком искрености схватих

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

лепа је варошица, крај Дунава. Господар Софроније Кирић, или да рекнемо господар Софра, имао је кућу и трговину баш код бајира, на најбољем месту.

Госпођа Софија, или Сока Кирићка, више није млада, има велику децу, па је још и сад лепа; као млада, морала је бити баш лепота. Лице оријентално, тако као што је кад ко намалао најлепшу матер божју, а стас и сав створ дивотан.

После службе господар Софра обично би учитеља на ручак позвао. Дође Чамчић господару Софри. Баш је био понедељак. Било је после ручка. — На здравље ручак, Софро! Јеси л’ за разговор?

Јеси л’ за разговор? Господар Софра је још за трпезом седео. — Јесам. Седи, Чамчо. — Сипа му у чашу вино. — Фала, баш сам и ја сад ручао. Јеси л’ јуче имао добра пазара? Та код тебе увек добро иде. — Фала богу, јесам.

Господар Софра слатко се смеје, брише очи. — Ала си ги баш велики ђаво, Чамчо, тебе би требало за ђенерала начинити!

Тако, кад је приметио да ко шта не воли јести, он је баш то дао кувати. Кад је сазнао и приметио да ко не воли жуту репу, он је баш то дао кувати; па и сам није волео жуту

Кад је сазнао и приметио да ко не воли жуту репу, он је баш то дао кувати; па и сам није волео жуту репу, али при трпези ипак је доста јео и хвалио како је добра, јер хоће да

Чула сам како је то тешко бити на „искушенију“, онде јако секирају, не један је од тога већ умро. — Па не мора баш бити ни калуђер, може бити прота, и то није рђаво. — Не би’ волела да носи реверенду, волем сабљу.

Размишља. — Е, па добро, нек буде фишкал; ако баш и не буде терао процесе, он ће бар своје бранити. Добро, нека буде фишкал. Ту је већ судба Шамикина решена.

Тако се сврши „совјет“. Разиђу се. Господар Софра прегледа дућан, па оде Кречару, да се договара. Кречар је баш био код куће. Богат човек. Ту је већ код Кречара. — Добар дан, Јово. Би л’ погодио за што сам к теби дошао?

Сад сâм са мојим чистим новцима радим, посао ми иде добро, напредујем, свет ме већ баш за богатог човека држи; истина, већ сам добро стајао, али ни пола није било истина што је свет говорио.

Но сад баш наканем се женити. И то женити се по својој пуној вољи; хоћу да бирам. Кад човек на вашару купује животиње, он гледи

Црњански, Милош - Сеобе 1

Свуд, међутим, није се баш све добро свршило. Постајали су понегде и опаки, а на два места, тако, без разлога, шуњајући се по мраку, потпалише

Слали су га, баш пред позив на рат, у Беч, на царски двор, са неким калуђерима, и какву ужасну збрку и нискост не затече и тамо!

Зарадивши око хиљаду талира, на продаји сребра, једном своме пријатељу, Грку, Димитрију Копши, није био баш незадовољан, али му је било неизрециво досадно.

Свакако, Аранђелу Исаковичу све то било је досадно. Ничег братског није осећао, нити је схватао зашто би требао баш да осећа, за тај нос, те закрвављене очи, жућкасте, пуне тачкица, за целог тог великог клипана, одевеног као страшило.

Исто ће тако пролазити људи, пролазити лађе, исто ће тако трговати, јести, бројати бројанице. Баш га се ништа није тицао тај брат.

Или да он угаси жижак, док се она свлачи, па да легне крај ње, тек кад она буде заспала. Да се не боји. Но баш кад је хтео да проговори, она се пресамити преко столице, вриснувши грозно.

Изнемоглој од бдења, уморној и бедној, уплашеној и замишљеној, учинило јој се да је заспала, баш када угледа, под прозором како јој иде по води муж, сав обливен крвљу и мокар; необучени и неочешљани Вук Исакович, са

Девер јој није био баш сасвим недорастао, како је испрва мислила. Најпосле, можда је после оног првог, страшног и обесног, и требао да дође

Могла је то учинити исто тако, ма с ким другим, сутра опет, а да јој не изгледа баш нарочито нешто важно. Зато поче да размишља и да се теши богатством у коме ће од сада живети, ако се преуда за девера.

којим га је провео отац и брат, тргујући, он би био најрадије спалио или продао, заједно са оним светом који беше, баш он, лично, населио око Варадина, а који га је обожавао.

То му је била прва, права љубав, баш кад му и отац зажеле да га ожени. Ужаснут ипак, при помисли да је можда никад више неће видети, он је ширио зенице

Зато је једног септембарског дана, у подне, када беше пошла мужу, који је баш исплаћивао неке Грке, вичући толико да се чуло кроз две дворане, видевши Исаковича, застала и вратила се да скине

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

), и то баш на оном месту на свом телу које је његова мајка прво пипнула после крађе. Ако јој се, због велике жеље за храном и сл.

Дешава се, и то не баш ретко, једна загонетна појава: с крштењем се чека и преко месец дана од рођења детета. Никола Беговић, поп из Лике,

детету неко од имена која су мрска, како би га оставиле на миру вештице, бабице и друга зла бића и уроци који нападају баш оно што је лепо, драго и мило.

око ње сакупљају многа невидљива бића која му могу зло нанети, разумљиво је што је велики број заштитиних мера везан баш за ово место. Пре свега, врло је важно од каквог је материјала колевка саздана.

У магијски делотворна средства спада и пљувачка. Дете које је попљувано постаје тиме нечисто, одвратно, али баш зато оно је добро заштићено од урока и нечастивих сила.

“¹⁸ Овде је, очигледно, на делу магијско разбијање чини и одбрана од демонског дејства додира метле. Али, зашто је баш метла табуисана?

) Не мора баш момак да убере такав штап него то може да учини и неко други, али нека женска из рода његова мора тај штап вуном,

(ЛМС, 1860, књ. 102, бр. 1) — Тко се родио за вјешала, од пушке не гине (тј. одашта је човјеку суђено умријети, баш ће од онога умријети, а ни од шта друго). (К-Љ, НБ, бр. 234) — Коме није вијека није му ни лијека. (Вук, бр.

Није случајно то што се жеља за мушким породом исказује баш тада, јер Божић је почетак годишњег, а свадба новог животног циклуса, док је крсна слава као породични празник у славу

Породица је универзални, људски, културни изум, баш као што су то и говор, употреба оруђа или ватра.¹ Патријархални тип породице заснива се на неоспорном и врховном

Власт и моћ домаћина, ипак, није баш тако неограничено суверена и самовољна као што то изгледа. Тачно је да он има право да купује и продаја по својој

Јунак и у нашим народним бајкама јесте по правилу најмлађи, трећи син („Баш Челик“, „Чардак ни на небу ни на земљи“, „Златна јабука и девет пауница“ итд.).

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

такође предратне књижаре »Симон & Катан«, или излизани комплет »Мике Миша«, али ценио сам напор светог Николе да се баш на свој рођендан провуче кроз унакрсну ватру немачких »флакова« од двадесет милиметара, кроз мрежу балона и

рођендан провуче кроз унакрсну ватру немачких »флакова« од двадесет милиметара, кроз мрежу балона и рефлектора, и да баш мени убаци поклоне у чизму.

Каже да су Черкези ипак најгори. Они су улазили са коњима. Е, па, баш сам чекао да Божић-Бата убаци било шта под бадњак (јер, био је Бадњак) кад нам онај рођак са двогледима, бомбама и

и пет обртаја стиже из зрелих поморанџи, оле-бикова и Гранаде у којој цветају гранате; чини им се да она има глас баш за оне ствари у капији, а тај глас је умањен и далек, смештен на површину титраве мембране, па им Империо Аргентина

Ухвати ме паника када се само сетим колико смо времена до тада пропустили нас двоје. Одри и ја. Сећам се свега, баш као да се догодило јуче: управо сам био раскинуо са старом Авом (Гарднер) у филму »Босонога контеса« због неког сасвим

Купио сам карту за филм »Празник у Риму« и сео у други ред партера десно. Сећам се добро, баш те недеље добио сам нов џемпер са извезеним јеленима. Јелени су те године били у моди.

и ухрањени дрипци у твиду, са брзим колима, златним сатовима на длакавим рукама: говорили су вешто стране језике, баш као шеф рецепције у хотелу »Европа«; бацали су тек запаљене цигарете док смо ми мољакали један другога: Остави да

ствар још није зрела, да не знам довољно добро француски, да моја уметност мора да проистекне и да се расцвета — да, баш тако сам казао — из овог тла, из овог поднебља, и штатијазнам; на крају рекох да је страшно лепо од ње што ми је

Па шта? И ја бих се већ некако... Зашто онда не одеш тамо? Зашто баш ја? Мени је и овде добро... А ти? Шта је с тобом? Немам пасош!

Шетамо, а мене хвата страх за Београд. Он, неспретњаковић — ништа! Ни прстом да макне! Ни да се покаже. Ама баш ништа!

Ама баш ништа! Онако јадан и несрећан, погасио и оне две-три бедне светлеће рекламе на Теразијама, и то баш сада кад су успели момци стигли да виде шта је остало од нас. Време суморно. Тако се ваљда потрефило. Излози никакви.

Ништа од свега тога! Само две обичне реке које се уливају једна у другу, баш као у најблесавијим писменим задацима о Београду!

Матавуљ, Симо - УСКОК

Рако шапну попу: — Осим свега, ово је и за ону нашу договорну работу таман како треба, баш по божјој вољи! — Дај боже! — рече поп и кренуше се сви.

Милица, с дјететом у наручју, сједе пред оца и рече: — Зар баш ни једне ријечи немаде, тајко, до сада за твога драгића, а толико си се радовао што ћеш му дати јабуку!

— Чујеш грдова! — рече ђед. — Узеће Милу Ђурову, ону ружељаву! Настаде тобож распра: — Није ружна, но баш згодна! Опака је, па ће га бити! Неће то ђавоље јабуке он појести, но ће му све она грабити!...

тако нам није дојадило ни уз тебе туговати, а ипак се, ево, договорисмо да те молимо да прекинеш коротовање, а то баш највише тебе ради. — Мене ради — рече кнез, чудећи се. — Да, синовче!

Тада проговори први пут, а на чудо свјема, рече то озбиљно и суморно; па, као да га баш то подбоде шта га сви гледаху у чуду, настави: — Био је тај Долћи латински поп и зваху га обат!

Куче, бјеше ми тада око петнаест година; први сам се пут ранио двије године касније, у четовању, у Никшићкој Рудини, баш оне године кад је владика Сава ходио у Русију да прими оне силне паре од царице Јелисавете!

Нâко не каза нам, Јанко, је ли ти ожењен старији брат? — Јест. Оженио се баш онда кад сам ја лежао од ране. Нашли су му врло богату дјевојку. — А ваше је цијело село? — пита Крцун.

Кнез све то зна, а да ти не хтједе да баш од њега чујеш! — А ко бјеше тај писар? — Бјеше, брате, човјек из свијета, њеки веле из Дубровника, латински поп,

Има и пјесма о томе! Елем како бјеху оба ожењена, баш те године роди се Милица, а Радоје већ имађаше мушко дијете од четири године, вјерише ту дјецу, по старинском обичају.

А ја сам опет од достине наших слушао да многима не могоше ништа, него баш добише ране од њих! — Једно је вјештина, а друго је срце — рече Јанко.

Најзад баци палицу и викну: — Ласно је овако, али кад би се баш добро ражљутио, кад бих кидисао, не вјерујем да би му што помогла његова велика вјештина!

— Причали су у нашем племену — настави дијете — да се ноћу пред вратима његове ћелије може чути разговор, баш као да двојица разговарају! А то, веле, дође му у походе свети Василије Острошки, у помоћи нам био!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МАТИ: Ја кажем, немамо пријатеља, па то! Другима се напредује; како тако, тек се скрпи, али код нас баш нико; канда смо се све камењем бацали на људе.

) ОТАЦ: Мени је особито мило. Та молим. (Опет се сви посаде.) ПРОВОДАЏИЈА: Па како сте ми? ОТАЦ: Фала богу! МАТИ: Баш приповедам како смо сами, а толики посао. ОТАЦ: Е, шта ћемо!

) Како се унтерхалтујете овде? ДЕВОЈКА: Доста рђаво. МЛАДОЖЕЊА: Имате ли лепи балова? ДЕВОЈКА: Не баш; знате, музика нам не ваља, а друштво би прилично било.

ПРОВОДАЏИЈА: А ви се разговарате, то јест? МЛАДОЖЕЊА: Мало. ДЕВОЈКА (изиђе напоље). ПРОВОДАЏИЈА: Баш лепу кћер имате, да је Бог живи!

новцима, нешто сам дао и под интерес, а уложио сам и у ракију; него сам добио вољу да начиним једну воденицу, па би ми баш сад требало. ОТАЦ: Е, фала Богу, у нас су новци увек готови! МАТИ: Ви сте наше дете, коме ћемо ако нећемо вама.

Откуд ти тако? КУМАЧА (пољуби је у руку): Ето и ја наканила се да видим шта ради Јулка. МАТИ: Баш си добро дошла, довече је Јулкин прстен. КУМАЧА: Је л истина? А ја сам чула нешто. МАТИ: Од кога си чула?

МАТИ: Кад бр’? КУМАЧА: Е, ви знате какав је свет. - Је л’ добра прилика? МАТИ: Врло добра. Баш сам задовољна. КУМАЧА: Но, то ми је особито мило. МАТИ: А шта ће, доста је и пробирала.

МАТИ: Е - Јулка ти се забунила. Знаш како је. КУМАЧА: Остаћу да јој помогнем. Само да јавимо мами. МАТИ: Богами, баш добро. Ајде, скини ту мараму велику и рукавице, сад ће и Јулка доћи. (Одлази.

(Вуче.) МЛАДОЖЕЊА: Дакле: „Перете ли зубе?“ ДЕВОЈКА (чита): „То мој обичај није“. МЛАДОЖЕЊА: Ово баш није истина. Ваши су зуби бели као снег. (Извуче.) „Милујете ли белило и руменило?

ТЕТКА: То је ништа; кад пођеш на венчање, ако се срећно сврши, ударићемо трипут сикиром о праг, па гледај да баш преко белеге пређеш.

МАТИ: Та лако је за то, само нека је у другом добро. ДЕВОЈКА (подскакује): Баш имам једно лепо име за њега! ОДЈЕЛЕНИЈЕ ТРЕЋЕ ШЕСТ НЕДЕЉА ПОСЛЕ ВЕНЧАЊА УГЛЕД 1.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Као да некима тешко падају захтеви уметности одраслих људи, и то баш оно што је у тим захтевима најсложеније, најзрелије, најудаљеније од детињства.

Има поступака које деца не могу да прихвате — а то су баш они поступци који су несагласни са основном замисли изворног дечјег писца.

Хумор је прирођен сваком голом збивању, а дечја песма хвата баш ту, независну, из система узрока и последица истргнуту акцију, сугеришући произвољна, за дете прихватљива значења.

Онако безбојног, могли су га сваком пришити... Невероватно, да се тај неспоразум деси баш мени; а опет, никоме се не може догодити оно што му не приличи. Зека је, нешто касније, престао излазити.

Наишле су године муке и бруке, године у којима је излазило једино сунце, па ни оно не баш редовно. Wатерсхип Доwн (Брежуљак Вотершип) Ричарда Адамса (1920) појавио се године 1972; ја сам га прочитао 1976, на

Где се диже пирамида покривена чоколадом И мирисне бербернице Која баш на углу чека да наиђе човек с брадом, А пред чијом фирмом мрда Као сунце тањир жут, Улица је ова крива јер је сама,

Оно што се пише за предшколску децу, додуше, неизбежно је поучно и усмерено, па се, баш зато, са аутентичним поетским стваралаштвом само условно додирује; почнемо ли да и старију децу искључујемо из игре,

Песник се довијао и опонашао игру, али се чини да је енергија улудо расута. Можда је поема најтања баш на почетку, јер тешко налази тачку која би дала пуно убрзање радњи.

књижевности, радо говори о детињству као надахњујућем језгру, као нивоу и облику духовног искуства, чини се да би баш на Ћопићевом случају ваљало испитати поетску и књижевну вредност самог тог искуства, и садржај упутстава што их један

на образовање једног талента, те о детињству теми и некој врсти естетског идеала, добро ће бити да се све то испита баш на Ћопићевим причама из завичаја.

Као дете, песник је осетио страшну лепоту баш тих, безнадних призора, те је, део по део, открива у призорима, монолозима, сликама: Зар свака сељачка кућа у овом

Ни будала нема баш на претек, али се за нашег сусједа сваке године нађе по једна (...). Изгледа да је од куће и њезине чељади зависило у

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

МИЛЧИКА: Није. Зашто тако хитно? ШЕРБУЛИЋ: Имамо важна посла. МИЛЧИКА: Ви сте се при цепању протокола баш показали. ШЕРБУЛИЋ: Да, протокола, протокола. Оће ли скоро доћи? МИЛЧИКА: Ја мислим да оће. Изволте сести.

Да мене самог обесе? Лепо ми и ви говорите. МИЛЧИКА: За народност треба да се један жертвује. ШЕРБУЛИЋ: Па баш ја да се жертвујем? Фала вам! МИЛЧИКА: А како сте пређе говорили?

НАНЧИКА: И она ми оће да је нека родољубица, као да људи не знају њене трагове. МИЛЧИКА: Али је баш фад. НАНЧИКА: Као и то ми нешто вреди што чита српске књиге.

У овом шанцу имали су Србљи сакривене топове и из њи су картачи сипали као киша. ГАВРИЛОВИЋ: Богами, ви баш лепо толкујете, не тамо-овамо! ЗЕЛЕНИЋКА: Сад се може лако знати да ће Србљи побједити своје непријатеље.

ЛЕПРШИЋ: Е, новине су нам забранили. ЗЕЛЕНИЋКА: Нек се мири сад с њима ко може. Пређе је баш стајало како су варвари, и сад су дјелом то осведочили. Ко јошт забрањује народу писати и читати?

СМРДИЋ: Како би он био невин кад је целој вароши познато шта је радио? Код нас се баш наопако ради. ЖУТИЛОВ: Ја сам предсједатељ одбора.

Даље, многи носе браде. Кад је Србин носио браду? То је за хонвиде. Дакле, и ове треба привући. НАНЧИКА: Али гдиком баш лепо стоји брада. СМРДИЋ: У војводини стоји лепо што је народно. 4.

ШЕРБУЛИЋ: Реч предсједатеља вреди као и протокол. СМРДИЋ: Ја не знам да л’ је то тако? ШЕРБУЛИЋ: Баш и кад не би било, ко ће распитивати јесам ли био член, кад моје име међу толикима стоји?

СМРДИЋ: Је л’ истина? ШЕРБУЛИЋ: Смемо ли честитати. НАНЧИКА: Јест нешто у ствари, но није баш свршено. ШЕРБУЛИЋ: Но, то ми је мило. СМРДИЋ: Ви сте најбоље профитирали у бежанији. ЛЕПРШИЋ: Је ли прилика добра?

Истина, није Србин... ЛЕПРШИЋ: Шта, шта? ШЕРБУЛИЋ: Како би Српкиња за странога пошла? СМРДИЋ: То баш није лепо. ШЕРБУЛИЋ: Предсједатељ одбора! ЖУТИЛОВ: То су женски послови, у то се не мешам.

И овај јој сад пише како она врло добро чини што мрзи на Маџаре. ШЕРБУЛИЋ: С Маџарима корешпондирати, то баш није лепо! ЛЕПРШИЋ: Госпоја ујна, зар тако треба? ЖУТИЛОВ: Цударшаг! Пак јошт има мени да пребацује!

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

« Али баш у доба када су забрањене ђачке представе у школи, почињу дилетантске представе у позоришту. Прва таква представа била

Аналишући Тугу и опомену, један данашњи критичар поставља питање које је у исти мах и одговор: »Да није Бранку баш шкодио народни правац којега се доцније уз Вука латио?... Да није било Вука, ко зна какво би било певање Бранково?

Поред свих похвала којима су га обасипали, можда баш због тих похвала, он је са скрупулама једног паметног човека који јасно види границе своје способности, готово престао

Милићевић, Вук - Беспуће

„И зашто то баш сада долази?“ питао се. Колико дана гледао ју је, као што је посматрао сваку жену, не правећи велике разлике између

Свјетло је било угашено; ваљда су већ били легли. И он се љутио што је примио ове дошљаке у кућу, што су баш нашли овдје да станују; зар није било за њих стана нигдје на другом мјесту?

Сремац, Стеван - ПРОЗА

« — »Па, пазари се, пазари; крај с крајем, ех, таљига се, таљига!« одговори мајстор или бакалин. »Е баш ми је мило кад ти иде пазар, вели Јова, баш добро те ми нећеш одбити једну малу молбу.« И онда изиће с предлогом.

« одговори мајстор или бакалин. »Е баш ми је мило кад ти иде пазар, вели Јова, баш добро те ми нећеш одбити једну малу молбу.« И онда изиће с предлогом.

Звали су га Ватра, Јова Ватра, на што се Јова није баш ни љутио. »Хе-хе!« трља Јова задовољно руке. »Ватрица, Ватрица!« поправља их Јова и цела варош га тако зна.

Ко ће сад с њим! Премештај по потреби; ала ће да згрне дијурну!«, па заћути тек и замисли се. »Море, ово баш онако, вели Јова, као оно у стиковима: »Сви Шајкаши одоше, лако, лако; само један остаде, лагано!

ГЛАВА ДРУГА Из које ће читатељ лепо видети какав је Јова био као домаћин. Стегла јака зима те 1891. године: баш сасвим онако како стоји у календару.

— Ама, славе ти, из Корита! — чуди се. — Е, па онда смо земљаци. Ја сам ти, земљаче, из Секиришта, баш до твога села. — Е, вјеруј... — вели сељак и гледа га и мери.

— Е, па, рођаче, баш ми је мило. Велим, боље своме да дам паре него неком туђину. Па пошто, велиш, да је то прасенце? — Ама...

јој стајала она три младежа, и то два на десном образу и један на левој страни, или обратно, сад ћу вас слагати, јер баш не знам како беху распоређени, пошто се то мењало приликом сваке тоалете, па вам то прецизно не би могао казати ни сам

— Ама ти баш палиш, прико? — Нема ту, него где погледам, ту погодим! — вели Јова пунећи пиштољ. Затим га остави високо да га жена

А после, држави баш и треба и писмених људи у рату! Није ово сад Карађорђево и Милошево време... — Море, каква администрација!

Запеваше. Најпре домаћин, за њим домаћица, да спасе певање, а за њом полаженик, да изведе певаче на прави пут. Али баш тиме упропастише песму.

С почетка је ишло и којекако; разумело се бар шта хоће да каже »Ћеф ми је, прико, рекао је Јова, што баш теби наздрављам.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ао јада мога, Да на свету баш никога Не имадем свога! Отац, мајка у гроб паде, Брат и сеја драга, А другога не имаде Срце моје блага.

Не дај, мамо, да поије, Не дај, мамо, јао, јао!“ Ето лежи несретница, Баш ни трага од живота: „Моја тица, моја тица! О сирота, о сирота!

Ја је згледа, затресо се лако, Ја је гледа, али се не мако, Плану срце баш у живи пламен, Опет оста као станац камен, Сретном сузом засузило око, Боже вели, о небо високо — Кажу Бога тамо

— Красна мома ка менека дође, Дође красна па ме и мимође, Она дође — ја зборити тедо, Али чуда де баш не умедо, Она прође — ја тедо за њоме, Ал' с' не маче нога пода мноме, Срце врело би тад под облаке — Ао ноге, де

Боже, Боже, дакле баш занаго Да не видим што је срцу драго! Шета тамо, па шета и амо, Шета десно, па шета и лево, Још једанпут, још

свани, Ој зорице, забели, забели — Ал' узалуд моји труди цели, Клону тело, клону цела снага, А од моме нигде баш ни трага, Црна нојца свуда навалила, Гору, долу у црно завила, Тама за мном, тама преда мноме, Ал' највећа у

Када сине луча та сунчана, Дивно место, пуно лепирића, Пуно тица, и пуно цветића, Пуно липа и друге дивоте — Баш ми срце из недара оте.

? Ох путањо, земљо мени света, Којом она синоћке прошета, Зар си ми се баш узалуд, мила, Тако лепо данас окитила, Зар ти неси то просула цвеће Да по њему моје злато шеће?

Тек главате што нестаде куге, Али учас ето тице друге, Једна — друга — баш читаво јато, Али јато, брате, умиљато, Све славуји са Дрине и Саве, Са Неретве воде и Мораве, И са Крке, Лима и

гр'оцу треба, Па намислим у намастир, побро, Те се онде провеселит добро, Наслагат се, добро се налити, Па ондека баш и преноћити.

Он одаше и тамо и амо, Јако даље, јако мени ближе, Једном, брате, баш до стуба стиже, Та до стуба, де сакривен бија, Ао оцо, ујела те змија, Већ помисли е јадан погину, Ни се мако,

ћерку јадну, — — — — — — — — — — — — — — — — — Па се онда секире осетим, И одозго доле у двор слетим, Онде један баш је дрва секô, Ни поздрави, ни му штогод реко, Већ ти њега за секиру брже, А момак је од мене отрже, Он не знаде

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Препирка о бојама баш нас нимало не интересује, лисица је лисица, па ма какве фарбе била. Због дједове тврдоглавости у погледу боја и ја

— Сат жив?! — забезекне се Сава. — Жив, богме, и десет пута мудрији него ти. Иако баш није било тешко испасти мудрији од Саве, старчић увријеђено пуше: — Мудрији од мене? О, види ти њега. — Да, да.

Ђе си ми, Раде, побратиме мој! Дједу стадоше очи. — Па баш твој Раде, а? Е, фала ти, побратиме, на тој части. — Јест, вјере ми — занесено распреда старац не примјећујући да се

! ...Па заиста нема таквог дјечака у читавој нашој долини. Нит сам га видио ни чуо за њега. Та не долази џабе Петрак баш нашој кући. Ја сам ту, ја ...

— Ти само сједи под том твојом колницом и пеци ракију, а нас двојица знамо свој посао. Знамо ли — не знамо, то ми баш није јасно, али, онако узбуђен и преморен од чудесног ноћног доживљаја, брзо сам задријемао међу дједовим кољенима,

Скупљали мјесечину и дјели у стогове, ето шта смо. Могао си и ти с нама да се нијеси наљоскао. Одгунђа стриц како баш ни „мјесечари“ нијесу богзна колико паметнији од пијанаца па се брзо некуд изгуби. (— Оде да спава — примијети Петрак.

се и покоја љубавна тајна између каквог пријашина и неке жене, па се приљежном чтецу и брк насмије, а не мора баш послије сваког записа пљуцкати у страну и псовати оца непознатом калем-ефендији.

Ту ћеш видјети човјека главоњу с раширеним рукама као да баш тебе чека у загрљај, па четвероного живинче (коњче ли је, пашче ли је, канда није зец?!

Та бар тога купуса има на избор, нуде ти га са свих страна. Баш у те чемерне дане дјед се највише насамотавао код нашег поредовничког млина.

само мијењали скоро сваке године, обично о Ђурђевдану, али нам се најчешће дешавало да нам се у службу натандрчи баш неки који се зове Јово. Сваки други — Јово.

с Великим Јовом, те ону снашу, дрварицу, затекли у шуми с Ћопића најмеником, те око млина се мотају младе жене, и то баш недјељом, кад је наш ред и кад Јово млинари.

Како те није срамота на то и помислити? — Аха-ха-ха, баш је Велики Јово, живила му кубура! Мијеси чесницу доље у слами, а одозго, испод жрвња, брашно све пурњави по њему.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Не вреди да пожелиш, ако он није пожелео! Не вреди да кажеш, ако он није казао! ХУСО: И баш разјурио? СУЉО: Ма, као кокоши! А дали смо последње паре, послали у касабу Ибрахима, као, он је највештији!

ХАСАНАГА: Баш си ми бистар! Шта може с похотом самртник? АХМЕД: Зато се ага и љути што се плаши да ништа не може!

А и ти. Ко зна шта би и теби испевали. ХАСАНАГА: Мени? Воло би баш да видим ко би стиснуо, КО би имо три чисте, да мене тури у скаредну песму! Главу би му откино!

Лако је седети у шуми и смејати се законима! ХАСАНАГА: Реко ли ја теби да спремаш коње? ЈУСУФ: Баш не можеш да сачекаш да прво дођеш кући, да с Хасанагиницом поразговараш, да се објасниш?

Још од самог почетка, нисам ја слеп! Е, па, сад је и томе крај! ЈУСУФ: Не можеш да чекаш ни до јутра? То мора баш вечерас да се одлучи? Хасанаго, шта је вечерас? Који је бог вечерас? Што не погледаш мало и последице?

И то ти је све! Квит! Чиста посла! Штета само опаке жене! Ко да се на месечини сунчала... МУСА: Ама баш и није толико квит! Чиста посла? Међ њима никад нису чиста посла, то ти ја кажем, а ти, ако хоћеш, провери!

МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Ништа, мало причамо. Хоћеш да седнеш? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ај да седнем. Ал баш и немам пуно времена. Чекам госта, зато сам и навратио, да вас обавестим.

После оног аге од буковине, кадија, свила и кадифа... ХАСАНАГИНИЦА: Па и то сам тако говорила, баш теби, онда, пре седам година!

Богат, угледан, паметан. Добар домаћин. Кадија се због тебе није женио! То треба да цениш! ХАСАНАГИНИЦА: Како баш ништа, ама баш ништа не разумеш? Па сам кажеш да прође много воде за седам година... Ја сада имам дете...

Добар домаћин. Кадија се због тебе није женио! То треба да цениш! ХАСАНАГИНИЦА: Како баш ништа, ама баш ништа не разумеш? Па сам кажеш да прође много воде за седам година... Ја сада имам дете... У Имотски...

Проћи ће, само да преспавам. Људском организму је потребан сан. А и шта ме испитујеш? МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Баш мало, седам дана! А куд су дарови, па позивнице, па кад ће људи стићи, ако већ зором гласнике не пошаљеш?

Надам се да сам био довољно јасан! ХАСАНАГИНИЦА: Није баш свршено. Има још једна ситница. Седи да чујеш. Хоћу да то рашчистимо одмах.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Усплахирен, растресен, отворених уста и избечених очију, он је трчао, клатио се и батргао. Сунце му грејаше баш у лице, а капа му пала, те се струља, мрка коса осветљена лелуја ше.

Шта је о томе она знала. Она само сањаше некадашње богаство, зидаше своје куле на мени и можда баш јој и то даваше снаге и онолико дугог живота. Даде ме у школу. Учио сам се прилично.

“ И кад би ти осетила да сам ја баш то исто и прочитао, оборила би брзо поглед и зацрвенивши се рекла би: — Можеш да говориш шта хоћеш!

Неки су ме чак и питали. Али као у шали и као сажаљевајући те. — Ама, она, Бога ти, баш тебе и никога, а? — Ех! — одговорио бих ја и окренуо одмах разговор на друго. Мрзело ме је чак о томе и да говорим.

— одговорих туробно. — Па да знам, синко! — Кад будем свршио, знаћеш. — Та не љути се одмах. Ти се од неко време баш... — И застаде. Знао сам куда је циљала. То ме жацну, планух и скочих љутито. — Зар сам ја крив што смо ми сиротиња?

Знао сам куда је циљала. То ме жацну, планух и скочих љутито. — Зар сам ја крив што смо ми сиротиња? Ево, баш кад хоћеш — викнух и бацих табаке. — Баталићу школу. Ето, свршио сам! — Не, не... не бој се ти, чедо. Имамо још.

Ја сам само дрхтао и стрепио. — А јавља ли се који? — упита је мати. — Јавља се. Сваки дан. Ево баш јутрос опет онај Никола послао наводаџику. Вели: само ако хоће, па одмах, до вечер, испит... — Момак добар?...

— А глас ти беше тако обичан, равнодушан. Лице тамно, бледо, суво и, поцрнело од летњег сунца, не издаваше баш никакав осећај. — Да — рекох мрачно. — А зар ти нећеш да је испратиш?

У јелечету од плаве свиле, шалварама од ђизије, боса у нанулама, с благим и милим осмехом, дође и седе баш до моје матере. И отпоче се мантафа. Моја мати прво је изговори на турском језику, па је онда преведе на српски.

— Идем, ево одмах, сад. Истина што кажеш, али ја. Знаш ти мене. Ја само онако... дођох да те видим. А ти, ето, баш кад хоћеш, нећу више, нећу... збогом!

— Цвето! — вели он напослетку. — Хајде да певамо. — Нећу. — А што? Ето, ја те молим! — Па баш и ти. Нећу. — Али кад те ја молим? — пита он слободније и приступа јој. — А што ме љутиш?

И остраг, испод пазуха, хвата је и стиска... Она се отима, извија, брани, али тако мало, малаксало, да му се баш тиме још више подаје и привија уза њ. — Немој. доста је, доста, слатки Стојане... — шапуће она и крије лице. Доста...

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Још и сад кô да чујем то свето „вјечнаја”. а као да ћу га слушат животу до краја. И синоћ баш га чујем, већ доцкан пред зору, а неко кô да куцну на тамном прозору.

Па мора гуја пуста да тражи врућину, завукла се у уста, у своју пећину. дубоко гуја пану, баш усред срца мог, ту гризе грдну рану живота грехотног.

Каква суза, какве боље, какво цвеће — не знам баш, само му је, знадем, поље Косово и Сентомаш. РАЗГОВОР С увученом српском заставом у мађистрату новосадском Заставо

— На плоду рајском трагови гњили гујина зуба. Под златним жигом царева грба сви су се сагли; ал' сви баш нису: једнога само не беше близу, не беше Срба.

” Селим-паша мирно пије жути ћилибар, — све се гушће стаклом вије чудновати шар. ,,Леле мени, жалосници сад је баш одја'о!” Тек што рече, на ложници шкрипну врата — јао!

— Пробудите га! — — Стани! нипошто! Па баш да можеш руком самртном пробудити, оживети и смрт, размакнут међу непромењиву, васељену што цепа надвоје, да мо'ш

па зато имам рекрацију сад до прва кукурика.” — Е гле! па лепо, мило ми је баш, па кад је тако, знаћеш јамачно има ли Ренан право или не? „Званичне тајне”, рећ'е коштани к „не казују се површницима.

те косим, да те косим, да те носим, да покажем твоме лаву што му царску дичиш главу, иако те са ње скосим, да је диван баш и осим!

ређат бреме од љубави преголеме по свом телу и оделу, по покућству женску целу, стриз по стризак, низ по низак; сад баш кипа кити мала што казује бога Бала, Филишћану знак побожја: — паде слика са подножја; делила се грозом стресе, обазре

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА Садржај О НАШОЈ НАРОДНОЈ ПРИПОВЕЦИ И ОВОЈ АНТОЛОГИЈИ 2 ПРИПОВЕТКЕ 9 ТАМНИ ВИЛАЕТ 10 БАШ-ЧЕЛИК 11 АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН 27 У ЛАЖИ СУ КРАТКЕ НОГЕ 33 ДЈЕВОЈКА БРЖА ОД КОЊА 40 СТОЈША И МЛАДЕН 41 ЗЛА

СЕ ПОП ШТО НИЈЕ РУКУ ДАО 248 КУДРОВ И КУСОВ 249 ЂАВОЛУ СВИЈЕЋУ ПАЛИО 250 ВАРКА ПРЕД МАРКА 251 КЛИНЧОРБА 252 НИЈЕСАМ БАШ ИЗ САРАЈЕВА 253 ГЛАВОМ О КАМЕН ДА МУ СЕ ОСВЕТИ 254 ГРАДИЛИ ВОДЕНИЦУ, А ВОДЕ НИЈЕ 255 ПРИПРАВЉАЛИ РАЖАЊ ЗА

Не добивши ореола у свету, српска народна приповетка није могла постати, у првом реду баш због тога, ни драгоценост у свом дому. Истина, тражена је и читана, али не и разглашавана.

било драго камење: онда они који нијесу понијели стану се кајати што нијесу, а они што су понијели, што нијесу више. БАШ-ЧЕЛИК Бијаше један цар, и имађаше три сина и три ћерке. Кад га већ старост обузме, дође вријеме да умре.

Сам у себи помисли: »Баш су то све дивови искоријенили и понијели!« па онда дуго по граду тумарајући, нађе једну кулу здраво високу, и види ђе

неке јеле онако читане из земље извађене па уз бедем прислоњене, а кад дође ближе, има чудо и виђети: девет дивова, баш онијех крвника градскијех а њима свијема главе посјечене.

Онда га царев син пита: — Како се ти зовеш, бога ти, по имену? Овај одговори: — Ја се зовем Баш-Челик. Царевић пође ка вратима а овај га стане молити: — Дај ми и другу маштраву воде, па ћу ти поклонити и други

Царевић пође па почне да врата затвори, а Баш-Челик рече: — О, јуначе, поврати се код мене, кад си већ два добра учинио, учини и треће, даћу ти и трећи живот.

Како му вода поспе главу, у онај мах прснуше алке око врата, и све гвожђе које је Баш-Челика држало. А Баш-Челик скочи као муња, па рашири крила, полети, и у исто вријеме узме под крило цареву ћерку, жену

Како му вода поспе главу, у онај мах прснуше алке око врата, и све гвожђе које је Баш-Челика држало. А Баш-Челик скочи као муња, па рашири крила, полети, и у исто вријеме узме под крило цареву ћерку, жену његова избавитеља, и

Јесам ли ти казао да не отвориш девету собу? Царевић му одговори: — Немој се срдити на мене, ја ћу да идем да Баш-Челика тражим и да повратим моју жену. Они цар га стане од тога одвраћати: — Немој — вели — да идеш нипошто!

Они цар га стане од тога одвраћати: — Немој — вели — да идеш нипошто! Ти не знаш ко је Баш-Челик, мене је много војске и новаца пропало док сам Баш-Челика ухватио, него о стани код мене, ја ћу ти испросити

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: А што се Новци издају? Ја сам баш несрећан човек, куд се год окренем, ту видим штету. Ах, сирота Персо, нисам те знао уважавати.

СВЕТОЗАР: Ја мислим, кад је код своји. МАКСИМ: Најбоље је чувати своју кућу. СВЕТОЗАР: Па баш нећемо имати срећу? СОФИЈА: Та доћи ћемо ми, доћи ћемо. МАКСИМ (неповољно): Гле јако!

СВЕТОЗАР: Како ће се у томе поступити, данас се решава. СОФИЈА: Требало би и мужеве упитати. Ево мој би Макса баш истину казао. МАКСИМ: То би заиста. Тешко би слагао. СОФИЈА: Више се од мужа не може захтевати.

— Мислим, који је то враг, али никако ми се не пита данас. НИКОЛА: Баш би рад знати, на коју ће пасти та коцка. МАКСИМ: Зар може која друга добити осим Маге; ако се баш мора добити.

НИКОЛА: Баш би рад знати, на коју ће пасти та коцка. МАКСИМ: Зар може која друга добити осим Маге; ако се баш мора добити. КУМ: Кума Мага је позната у овој вароши као добра и невина жена. НИКОЛА: Богами, кад је тако, да гледам.

Сто дуката то је лепа закрпа. Да јој кажем, да се обуче, јер се неће ни сетити. Баш добро, вратила се. 5. МАГА, И ПРЕЂАШЊИ МАГА: Ето, заборавила сам, да те питам.

„Ја сам“. О, убиле те силе! чисти, глатки образи. НИКОЛА: Како вам се допада накит моје Маге? СВЕТОЗАР: Баш се онда чешљала. НИКОЛА (на страни): Еј, тешко си га мени! МАКСИМ: Ја л’ свака овако обучена, као моја Сока?

МАКСИМ: О, убио је часни крст, како зна паметно говорити! СОФИЈА: Мислим, да баш тако лудо и не радим. На прилику, ти мрзиш на белило, па се зато и не белим.

Само нека је лепа, пак је сваки фали. СВЕТОЗАР: Видите како неправду чините одбору, а он је баш савесно ствар решио. НИКОЛА: Па ко ће дакле добити.

МАКСИМ: Ево вам ваши новци, мени не требају. СВЕТОЗАР: Пресуда се не може апелирати, а баш кад би и могла, то би се допустило само надлежноме лицу. МАКСИМ: Еј, тешко мени, преварише ме! ЈЕВРЕМ: Ајд’ збогом!

МАНОЈЛО: Каквог ученог човека? ИСАЈЛО: Код доктора. МАНОЈЛО: Та бога ти? Баш добро, и тако ми неке бубуљице досађују. Ајде, да ми да какав лек. ИСАЈЛО: Е, он је доктор философије. МАНОЈЛО: Па?

Само через разумну душу. Дакле, кад човек има душу, а ова није разумна, онда није човек. ДОКТОР: Није. МАНОЈЛО: Баш добро! Један ме луд човек увек задиркује и грди. Бар ћу га моћи убити, кад није као други човек.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

ТРИФИЋ: Па добро, немој је обући. СУЛТАНА: Видиш красног мужа, како би он тео да никад нову аљину не обучем. Баш ћу да је теби успркос обучем! ТРИФИЋ: Добро, обуци је. СУЛТАНА: Добро, обуци је, иди као шљокавица по вароши.

Фала богу, постадо и ја великом госпођом. Да ме нешто види Срета, кад станем пити кафу, како би вртио главом!... Ала баш идем код њега у овим аљинама, да видим оће ли ме познати. Јест! Али ако Срети дође ћуд, па окупи батином?

„Ко је то? То је нека страна.“ О, луда Пело! Токорсе милостива госпођа, а нисам се ни на каруца возала. Баш оћу да истерам у том жељу, и онако ћу извући псовку од Срете. ПОЗОРИЈЕ 2.

ПОЗОРИЈЕ 2. ПЕРСИДА (донесе кафу), ПРЕЂАШНА ПЕРСИДА: Изволите, милостива госпођа, али млеко није баш најбоље. (Сипа.) ПЕЛА: Добро је, добро је, Персо, само кад се има...

Волим пређе цркнути, него да се тај покор учини. Ох, Боже, шта се чини од мене! СРЕТА: И ти баш нећеш? СУЛТАНА: Ако си ти слепчовођа, нисам ја. Море, знаш ли да ћеш за овај поступак у гвожђе доћи?

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Али зашто баш Рим? Еине Wелт біѕт ду, о Ром; доцх охне діе Ліебе Wäре діе Wелт ніцхт діе Wелт, wäре денн Ром ауцх ніцхт Ром, Узвикнуо

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Гина, и теча Дача, и кева, и матори, и још месар казао кеви: „Госпођо, видео сам вам синоћ малу на телевизији, па баш кажем жени: погле, колко је израсла мала из комшилука! Оћете ли од бута или од бубрежњака? Сувих ребара — нестало!

— својој жени која је баш казала да је вече прекрасно, сви они. Теби говорим шашавице, куд зијаш! Дакле, драге моје девојчице, није уопште

Анаволимилована — три речи које се читају једнако са обе стране, или нешто слично уводу у касније догађаје. Баш је лепо од вас што сте ме извели на вечеру у овај клубијановић! Све сâм отмен свет!

Не љутите се што сам вам пришла на улици? Баш сте слатки! У ствари, видела сам вас још на Славији, пратила до Лондона.

Ох, опростите — наш породични израз за вино! Баш се осећам некако луцкасто. Управо је дивно што сам с вама, само кад би наишао неко познат да ме види, неко ко ме не

такве једне сеансе, почињем обично да мислим у огромним количинама на жене типова које одвајам; мислим на то како баш успављују клинце и те системе...

Како га нападам? Баш сте радознали! Али, нека вам буде! Покажите ми, на пример, особу коју желите да оцрним и нећете ме зауставити све до

И сад, шта је вредније по вама? Зимница моје бакуте или песме ове облајхане дропље, које увек почињу нечим што се баш као њој дешава? Као: „Ја одлазим! Ја се пењем у небеско плаветнило! Моји дланови пуни звезда ...

Богами, већ сам помислила да овде немате никаквог угледа код келнера! А шта је ово? Кечуп? Сила је стари кечуп! Баш фино име за збуњивање! Зове се кечуп, а у ствари личи на обичан сос од парадајза! И шта сад?

И шта сад? Прелијем старог кечупа по бифтеку? Овако? Јао, опростите — просух вам старог кечупа по лонама! Баш ми жао! Стварно ми је жао!

Мислим ... Схватате... за вас је важније да се извучете, ако баш желите да знате шта сам тела да вам кажем! ГЛАВА ИИ Ана открива своје тајно скровиште. Сава се гиба — то је због риба!

— Ма немој! — Ипак, допадаш ми се на известан начин... кажем себи у огледало — имаш лепе ноге, и уопште! Ниси баш риба за бацање! Када би набацила који килограм више, можда би се неко и окренуо за тобом на улици. Ко зна?

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Али шта се ја за то бринем? Сљедство је овог изреченија да се не морамо баш тако строго држати совести. Моја Марија, ти си се дала у талијанске песме: „Ах љубови паклена, — слатка туго срца мога.

АЛЕКСА: Ал’ су нам доста и помогли. МИТА: Видим да морам скапати од глади. АЛЕКСА: Знаш шта је, Мито, нисам ни ја баш тако сит, а новаца немам; ајде у ону кућу што је мало угледнија од други. Та шат се наранимо нашим лагањем.

Ајде, стави се у позитуру, пак да им јавиш визиту од барона Голића. МИТА: Али зашто баш Голић? АЛЕКСА: Име не чини ништа, него титула. Одлази!

Кад би само њега читали, слатки татице, коса би вам расла: како је Карл Мор Амалију убио — то је било срце! Пак је баш својим дегном убио. Тако и ова сирота принцеса страдала је и швермовала, а није ни знала да је принцеса.

Зато баци те лакрдије, па гледај преслицу, ако мислиш да будеш честита и срећна. 3. БАТИЋ, ПРЕЂАШЊИ МАРКО; Баш како ваља! Јес чуо, Батићу, ја сам теби Јелицу обећао, и она је твоја.

МАРКО: Бога вам, јесте ли ви Србин? АЛЕКСА: Прави, и прозвишчем и племенем. МАРКО: Хм! А ја би реко да нисте баш прави Србин. АЛЕКСА: И закључавате? МАРКО: Ја вас не закључавам, него само тако мислим да нисте прави Србин.

МАРКО: Богме, господине, ја вас баш ништа не разумем. Алекса: Негли зато, зане... МАРКО: Зане, и шунегли! О њима није била реч.

ЈЕЛИЦА: Тоје врло лепо... Како сте се унтерхалтовали у Месецу? АЛЕКСА: Не може боље бити. Баш се онда догодио хофбал.

Ја сам всјачески држао да му је супруга. ЈЕЛИЦА: То је врло добра госпоја. АЛЕКСА: Дивне лепоте. ЈЕЛИЦА: А, лепа баш тако није, јер су је богиње поквариле. АЛЕКСА: Да!

ЈЕЛИЦА: Мора сила воде бити? АЛЕКСА: Всјачески. Баш кад сам ја тамо био, запали се случајно; те ватре, и тог пожара! То је за удивленије.

МАРКО: Знате, ми смо људи прости, пак нам није до шпацира. АЛЕКСА: Али кад се фрајлица уда? МАРКО: И зет ми није баш од моде. АЛЕКСА (гледи на Јелицу): Сожалујем. МАРКО: Прстен је прошо.

МАРКО: Хм! Хм! Ако је то тако. ЈЕЛИЦА: О, татице! Зар не видите? Пресни род! МАРКО: Али како да је вами баш то тако познато? АЛЕКСА: То су користи путешествија.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Журим се кући, баш ми се дријема, а мама за ме вечеру спрема.“ Тако се Сунце поздрави с другом, у кола скочи, зави се дугом, за гору

Мишу би укор због торбе рекȏ, али је мјесец много далеко. Е, баш је мишић скитара права ... Хајдемо кући, мени се спава.

„Ја морам кући, доста је више. Добро је било, на страну шала, лисице драга, е, баш ти хвала.“ „Моја је кућа чврста ко град, преноћи у њој. Куд ћеш сада?

“ То рече, клисну једном ћувику, а оно троје дигоше вику: „Јеж нема право, на страну шала; а и ти, лијо, баш си будала!“ КРАЈ Шта даље беше, какав је крај? Причаћу и то. Послушај!

ТРН Живели, тако, веома давно, пре триста лета, у доба славно, на крају света један црн трн, свака му част, баш поред пута, а поред њега, уз ноге брега, старина храст.

триста ... хиљаду — поплава права! Кад би све биле перје! Доста ... баш ми се спава ...“ . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Нада ми блиста, весели трачак, баш ће ми данас платити мачак!“ Шуњало тајни главом је Жућа, краде се, гунђа: „Мачак је мој!

Зраком сунца песник море боде, пише песму површином воде. ЧУДАН ВОЗАЧ Баш у луци, на окуци, (ваљда вам је познат Груж?!) ухваћен је чудан баја због опасна прекршаја, ухваћен је један пуж.

Ил сте филозоф ил сасвим луд! Такав сам стекȏ о вама суд.“ * Баш у луци, на окуци (ваљда вам је познат Груж?) ухваћен је чудан баја због опасна прекршаја, ухваћен је један пуж.

Зар неко то да глође? Чак би и прасе казало: — Губи се, смешно мазало!“ Ускоро ево вола, не збори баш ни речи, очурде само бечи, а затим слику лизну и мукну: „Памет јака, наоко — прави купус, на језик — комад џака!

У даљини, на Нептуну, потпалиле пчеле буну, а баш им је у рачуну. Неће више да се труде, оптужују редом људе да им вечно краду мед, а то, кажу, није ред.

Има ли неки трговац глупи који ће мог мачка да купи? Ако се нађе, много му хвала, баш је будала! ОГЛАС ПСА ЖУЋЕ Ево вам једне понуде вруће Тришиног џукца, скитнице Жуће: Већ ми се на врат попео пост,

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Најпре се обзнанило у мени оно што је данас наслов књиге: Људи говоре. Говоре ствари просте, безначајне, али зато баш претоварене оним што је живот људи и универсума уопште.

Пошто сама нема деце, мале су сасвим кћери за њу. — Зар... Допада ми се баш необично ова соба. Волим украсе везене код куће и домаће фотографије. Има ли и слике ваше матере?

— Напротив, биће ми врло пријатно. Немојте тумачити рђаво, али ми је жао да је ваш вереник баш сада овде. Могли бисмо можда прошетати заједно: овако бих имао непријатно осећање да вам сметам.

— Ја сам, кад су још они пре почели против отаџбине, викао; ево овде сам баш викао, доле у кафани; има света који се тога сећа.

— Како вам се допада риба, — обратише се први пут мени, — хоћете ли још? — Не, хвала. Сасвим је изврсна. Изабела баш чврсто спава. — Немогуће је метнути је у постељу док ја нисам с њом. То је кукњава. Она је моја зеница, моја мезимица.

— Откуда онда ратови? — То баш и кажем: рат не долази зато што га један народ воли а други не, што је један у праву а други не, или што је један

Малише синуше од поноса: — Учинићете нам задовољство, господине. — Добра срећа, дакле! А што сте изабрали баш Мање Острво? — Тамо је дивно. Оно не припада никоме. — Како никоме! То је ловиште маркиза.

И сад чак за онаквим ратом чезну, можда с ужасом, баш они који су на претходни бацили највеће проклетство. Само рат и оно што он носи ослободили би их понова од живота у

— О, кад размислим, не! Не верујем. Али има нечега дивног у томе што се живи, и баш зато што то не води ничему. — Шта сте рекли? — Да је живот у много часова диван.

“). Доктор није више ништа могао, и да му мајка није извукла крв, данас га више не би било. — Долазимо баш сад од њега. Прозире се сав као цвет.

— А, Армандо, ти! Господин хоће да обиђе мога Пипа. То је стари пријатељ. Водимо га, видиш. — Баш љубазно. Поздравите Пипа. Жена је моја ишла јутрос код Лоње и донела ми о њему вести. Боље је да много не једе.

Мале ће сада! — Треба ипак да легнете чим одемо. Девојчице ћемо потражити успут. Довиђења, Пипо! — Баш журите! Очи женине су говориле: „Зашто још не останеш; зашто му не кажеш да нисам крива; да треба да ме воли?

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Мој најлепши венац што сам пољем брала, Учитељу своме баш сам јутрос дала — Тим најлепшим цвећем, као даром славе, Да икону кити светитеља Саве.

песмице миле, Залуду га двори сав чаробни свет — Мутно му је око, срце пуно студи, А бледу је главу спустио на груди, Баш к'о бритком косом оборени цвет...

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Неко удара на врата, не баш на врата моје собе у Карејском конаку, нити на врата терасе којом се долази овамо, али неко сву ноћ лупа у врата, бије

као и привиђења што те море апокалипса се лечи лепотама каже једна жена у довратку што те чека у простору не баш јавном нек те не плаши дубока тама ту почиње препород и светлуцање зоре тек на обалама.

*** Немојте баш сада да играте карте еј Срби коцоши до крајње тачке дигните мало главе обришите зној баците даму жандара и остале

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ПРОКА: Не бива, боме! АГАТОН: Ама, закон, знам ја да је то закон, али бар да има некога реда у том закону. Зар је баш он био на реду? ТАНАСИЈЕ: Одиста, такав човек. АГАТОН: Такви се људи не рађају двапут. ТАНАСИЈЕ: Поштен, честит...

а данас?... СИМКА: А данас, ето, одржасмо му седмодневни парастос. ВИДА: Истина, кад већ помену парастос, баш право да вам кажем, није лепо што је данас само један свештеник служио.

Бар док је боловао да позва кога од нас па да му рече реч-две. АГАТОН: Био сам баш пред смрт да га обиђем. Сео ја тако на столицу, а он, кад ме виде, чисто се овесели: „Где си, забога, Агатоне, ја

” ТРИФУН (накашљује се): Овај... неће, канда, бити да си му ти, Агатоне, баш тако близак. МИЋА: Да, то сам и ја хтео приметити. АГАТОН: Па не кажем ја да смо баш рођена браћа, али тек род смо.

МИЋА: Да, то сам и ја хтео приметити. АГАТОН: Па не кажем ја да смо баш рођена браћа, али тек род смо. И могао је, видиш, том приликом да ми каже: „Агатоне, брате, ја имам доста њих у

ТРИФУН: А има жена можда и меко срце. ПРОКА: Па има, дабоме! САРКА: Ако је по томе, Трифуне, ја баш имам меко срце; цео свет зна да ја имам меко срце, па ето ја не плачем.

Ал' ако ти то примаш срцу, ево не морамо ни говорити о Проки. Можемо узети за пример Трифуна. ТРИФУН: 'Ајд' баш да чујемо? АГАТОН: 'Ајд' извол'те дати њему да управља имањем? 'Ајде, дајте му... ТРИФУН: Не знам зашто не?

АГАТОН: Е, видиш, зато баш што си школован, не можеш да управљаш имањем. Друго је школа, а друго имање. У школи можеш научити како се прави

АГАТОН: И неће бити отворен све док не прође четрдесет дана од смрти покојникове. ПРОКА: Молим те, Агатоне, ја сам баш јуче прочитао закон, а питао сам и нашега кмета-правника и још неке адвокате, који долазе у општину, и сви ми они кажу

САРКА: Да ми је само знати шта му је то требало? СИМКА: Баш и ја се то питам. АГАТОН: Е, шта му је требало? Знао је он добро шта му је требало.

ВИДА: Немојте двапут да кажете, али... Кад је човек мало изближе погледа. Мени је баш пао у очи њен нос, исти покојников нос. САРКА: Е, баш си потрефила, прија-Видо, ако је почему другом, а по носу...

Кад је човек мало изближе погледа. Мени је баш пао у очи њен нос, исти покојников нос. САРКА: Е, баш си потрефила, прија-Видо, ако је почему другом, а по носу... Пре свега, покојник није ни имао нос.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Свеједно, наши или њихови, тек људи су. А ми идемо баш тамо... Мучно је стање ишчекивања. Сви су некако сетни, а они што остају и неспокојни, јер не знају шта им доноси

И целу ову масу здравих и снажних људи воде на губилиште. Ево, баш онај мали пешак са забаченом шајкачом, погнуо се грешник и иде можда да погине. Не можда, већ сигурно...

Не можда, већ сигурно... Сутра, можда баш у ово доба, лежаће исколачених очију и крвавих уста. А он сада мисли вероватно на своју жену и дете.

Заборависмо на умор. Батерија је била заустављена на путу и Аустријанци су баш тада хранили коње. А около су стајали, као каква почасна стража, наши војници са пушкама.

Али као да му оспорава довољну окретност у оним операцијама иза фронта, јер му је скоро баш Траило ударио десет батина, што је махао закланом кокошком пред целом батеријом...

Са те баш стране допирали су пуцњи. Не знамо да ли то гађају наши или њихови топови, тек земља је дрхтала. Људи се невољно окрећ

Ишли смо журно баш у томе правцу. Осећали смо да се ближи одсудан час. Можда ујутру, можда сутра. Тамо већ гину. А у некој бари жабе

Некако смо сигурнији када су они поред нас. А пешаци се изгубише баш тада, као да у земљу пропадоше. — Ваљда неко о томе води рачуна — објашњава наредник Милутин.

Непријатно ми је, али ме нешто вуче баш тамо. Идем као у неком бунилу за осталима и, задржавајући дах, гледам са ивице пута у јаругу.

Било их је много. Негде један до другога... на размаку од десет метара, опет двојица... читав ред... И баш ту, испред Текериша, зауставише нас. Командир нареди да војници сјашу.

Беше неко печење. Смучи ми се. Рекох му да нисам гладан, те он једва дочека и седе на лафет, баш према оним мртвима. Слатко је јео. Војници се притајили.

Река је жуборила, као да се жури да умакне из овога крвавога разбојишта. А ми идемо баш на супротну страну. Видик се губио када смо кренули узбрдо. Али коњи су малаксали и не могу даље.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Он и сам не зна зашто му баш ма мисао застаде у глави, он не помишљаше ни на шта друго, али тек осећаше, да би му много пријатније било, кад би и

Гојко се сусрете са њеним јасним светлим погледом и обори очи. Баш је био у памети склопио целу реченицу којом је мислио да јој се обрати, али сад заборави све, па се стаде нервозно

решења у протокол, договорише се да се сутра изврши упис нових ученика у први разред, па се одборници разиђоше. Баш тада уђоше у двориште кола са учитељевим стварима.

И овде смањују додатке, чим опазе да је човек мекши. Али ето и она зло прође, а није баш тако мека, уме добро да говори. Бадава, мора тако да иде, кад смо бачени на милост овим безјацима!...

Како ли ће она... Ах, шта ја све око ње, кад она и не мисли на мене; то сам баш добро видео... Како ме је гледала... као да сам... како ћу рећи... ћорав или сакат.

како ћу рећи... ћорав или сакат. Море, знам ја: да ја нисам само привремени, да ви’ш како би облетала. А овако, баш ми је тешко.

Ал’ ето !... Ал’ опет, зар не би баш она могла навикнути на мене! Навика је велика чињеница, тако учисмо у психологији.

— Бог с тобом, госпођо, што ће нам то! Кажи ти ђацима нек ти донесу по торбицу ораја (сад се баш крљуштају и много су лепи за јело), па рачунај са њима колико год хоћеш.

А за мене што велиш, госпођо, — грешиш се много: ја сам ти једна пука простачина и не знам ти за политику баш ни мало.

За воду те не питам с тога, што знам да је имаш бесплатно. — Е, немој баш тако, братићу. Имамо и Ми по нешто, и ако смо сиротиња. Тако је то.

Гојку засветлеше очи. Он баци поглед на Љубицу, која иђаше напред путањом, па одговори другу шапућући: — Баш сам то јуче и сам мислио... Гледаћу, чим примим плату. Знаш, дужан сам мало...

— Баш красан човек, рече Љубица; — весео, отворен, и тако лепо говори о нашем послу. — А, Веља је и у школи био веома отреси

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Ко ти реза борну сукњу, у скутови разбориту, У појасу сабориту?“ — “Имам брата баш-терзију, Те ми реза борну сукњу, У скутови разбориту, У појасу сабориту.“ 14. Домаћине, коледо!

Кад ја видим драгог у ђечерми, Баш каконо мулу у мешћеми. Кад ја видим драгог у белнуку, Баш каконо пашу у беглуку.

Кад ја видим драгог у ђечерми, Баш каконо мулу у мешћеми. Кад ја видим драгог у белнуку, Баш каконо пашу у беглуку.

148. Вила жени свог сина једина, Баш Латинком лијепом дјевојком. Поручује загоркиња вила: “Сна’о моја, Латинко дјевојко!

је чека до по ноћи, Од по ноћи пођо кући, Срето драгу насред моста, Пољуби је једном доста, Осташе ми медна уста, Баш к’ о да сам шећер јео, Шећер јео, шербе пио. 203. Девојко моја! Напој ми коња.

Узех другу и преслицу, Па отидох, да га тражим; Када дођох на пландиште, Ал’ га козе закопале Баш ногама у пландишту; И ја узех драго моје, Запрегох га у прегачу, Па донесох б’јелу двору.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ПРВА ГРАЂАНКА: Није цвет, него последњи шљам! ДРУГА ГРАЂАНКА: Баш сте ми нашли време за позориште! ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Није вас стид! ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Ужице се црни од црних застава!

МИЛУН: Требало би њима довести Дропца! МАЈЦЕН: Ти ћути! А ти седи ту! ВАСИЛИЈЕ: Кад баш инсистирате... МАЈЦЕН: Ако немате дозволу, значи радите илегално! Човече, ово су ратне прилике!

Пијеш и локмашиш, а не видиш у шта ти Секула срља! БЛАГОЈЕ: У шта срља? ГИНА: Зар је могуће да ти баш ништа не видиш? БЛАГОЈЕ: Ја сам за тебе одувек био слепац! А најслепљи сам био кад сам те узимо!

Тамо је препуно маслачка и камилице! Сигурно живите ко да сте стално на излету! ГИНА: Није баш увек! СОФИЈА: Ја целог лета не бих излазила из воде! Молим вас, хоћете ли да ми обришете леђа, не могу да дохватим!

ВАСИЛИЈЕ: Довијамо се како умемо! ЈЕЛИСАВЕТА: Баш се лепо довијамо, нема шта! Од двадесет лица ти пола штрихујеш!

Прави глумац треба да уме да игра и клупу, и метлу, ако треба! ЈЕЛИСАВЕТА: И не знам зашто играмо баш те Разбојнике! ВАСИЛИЈЕ: Зато што је Шилер немачки писац! Кога би нам другог дозволили да играмо?

ЈЕЛИСАВЕТА: Треба да скинете црнину, госпођо Симка! СИМКА: Шта вам пада на памет, ја сам у жалости! ЈЕЛИСАВЕТА: Баш зато и кажем што сте у жалости! Обуците нешто бело! Што пре! И то бело нагласите нечим црвеним!

ВАСИЛИЈЕ: Са целом представом, са кулисама, перикама, рефлекторима, практикаблима! ЈЕЛИСАВЕТА: Баш ме занима како би то изгледало! СОФИЈА: Не видим зашто се ругате!

СОФИЈА: Проклета коприва! ДРОБАЦ: Није ти коприва крива што идеш боса! СОФИЈА: Баш гадно пече, проклетиња! ДРОБАЦ: Што вређаш травку? Није она крива што те ожарила.

ЈЕЛИСАВЕТА: Је ли то могуће? СОФИЈА: Али зашто баш Електра да му падне на памет? ВАСИЛИЈЕ: Све што се дешавало личило је на сцене из Електре!

ЈЕЛИСАВЕТА: Јесу, то јој је перика! СИМКА: Још вам је лепша него природна коса! СОФИЈА: Баш вам хвала! СИМКА: Кад су Секулу пуштали јутрос из затвора, дали су му овај коверат да вам понесе!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Крити у срцу за све гнушање о како је бедно. Ви нисте криви знамо за оно што ће бити, несрећа је баш част. Дужност је лаж из прикрајка за нас што болно гледамо. Не чини ништа ако сте мајка од тог је лепша сласт.

А шта је мени до велможа у свили, са соколом на руци? Отац ми је себар што на точку цвили, а кћер ми глођу вуци. Баш ништа ме за цркве душа боли, за силнога цара дом. За грчке иконе полегуша голих у робовском храму мом.

(Али није било тачно оно што се причало кад сам, 1929, преводио Шекспирове сонете да не знам енглески баш ништа.) Учио сам и сликарство, приватно, код једног професора.

Он нас је, све, набадао на флорет, као да је флорет чачкалица, а ми њему нисмо могли ништа, ама баш ништа. То, да постоји човек који мене набада као лептира, а да му ја, са мачем у руци, ипак, не могу ништа, ама баш

То, да постоји човек који мене набада као лептира, а да му ја, са мачем у руци, ипак, не могу ништа, ама баш ништа, мени се чинило као фантазмагорија, чаробна. Ја сам зато остао на Ријеци.

Међутим, као што ми се то десило неколико пута у животу, ја сам врло добро пролазио баш са таквим човеком. Док је тукао, по глави, штапом са коња, пред стројем, стао би кад би стигао до мене.

Преко мора видим Ријеку и Сушак, са кућама где сам пре три године живео. Опет сам се дакле вратио. Зашто? То нема баш никаквог смисла. И познаници, и познанице, кажу ми да сам се много променио.

Све им се одузима. Каткад, међутим, понашам се не баш морално и ми се брзо разумемо. Оне гурају под седиште корпу, а ја кажем нареднику: „Већ сам прегледао!

Већину тих напада на најновију, нашу, поезију, води бедна глупост малих средина. Баш је „популарност“ наше књижевности била узрок да је била тако устајала.

“ Сећам се, пре рата, они су носили обојке. Кад сам стигао на други спрат, баш је зазвонило звонце. Дотрча једна собарица и погледа број, узвикну нешто и на то потрчаше и са десна и са лева.

Официри су ми говорили да је наше херојство само дивљаштво, и да су Српкиње још јевтиније него Мађарице и Пољкиње. Баш тако. Ох, не бојте се, ја сам се смешио, и спомињао Сенегалце и Немице.

Тако хоће Шо, правећи циничне афоризме на рачун погинулих, можда баш зато што их жали. Нико се није смејао. Смејале су се само високе и витке Енглескиње.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Ми смо, истина, мале и сићушне, али баш зато смо кадре извршити дела за која велики нису способни. Ми смо, смем рећи, бивале и у Божјој служби.

Ако је то истина, онда најпосле нико неће ни долазити да купује од мене хлеба... Баш му не дам!... — И љутито окрете главу од њега. Али пекарева жена, милостива душа, сажали се па му пружи један хлеб.

Новац је душогубац и ђавоља ствар и ја га немам и никад га се не дотичем, па га не бих примио баш да га мени и понудиш, а за цркву...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

“ Шерет неки чича, те ме баш тим својим почетком нагна да ствар прочитам до краја, а кад сам већ прочитао, хоћу да препричам и другима.

нешто причао о једном чувеном граду где су наши пролили силну крв, а као кроза сан се опомињем како ми је говорио да баш тако некако и лежи где две реке теку крај њега.

Срце ми јако закуца од узбуђења; скинем капу, и ветар баш од гора те земље пирну и расхлади ми знојаво чело. Подигох очи небу, клекох на колена, и кроз сузе узвикнем: „Боже

,,Чудновато, то онда није земља мојих предака, моја домовина“ — помислим, а гласно запитам: — Па зар ти баш ништа не знаш о тој земљи? Зар ни по чему није чувена? Рибар се замисли, пусти мрежу из руку, па као да се нечег сећа.

Мало-помало преста чуђење, па се и ја почех осећати поносан што је случајно и мој матерњи језик исти такав, и баш са том истом красном особином.

Убрзо сам имао част такође да посетим све министре у њиховим кабинетима. Прво одем министру иностраних односа. Баш у тај мах кад ја наиђох у ходник, где беше доста њих ради да изиђу пред министра, а момак објави вичући на сав глас:

да седнем, а он седе према мени, пребаци ногу преко ноге, поглади се задовољно по облом трбуху, и започе разговор: — Баш се радујем, господине, што сте ме посетили, а ја сам већ слушао много о вама...

— За сваки случај, ако би народ баш нешто и заборавио да врши своју обавезу према закону, то сам ја већ, предвиђајући и тај најгори случај, послао пре три

И заиста сам био изненађен, али само из других разлога; али сам се правио како ме баш та реткост задивљује. — То вам је дивно! — рекох. — Али када вам још кажем да овог издања више и нема!...

Министар финансија, кад одох да га посетим, примио ме је одмах, иако је, како он каже, био у великом послу. — Баш добро што сте дошли, господине, те ћу се тако мало одморити. Досад сам радио, па ме, верујте, већ глава боли!

— Зашто не? Скупштина има право да о свима питањима доноси одлуке, које су обавезне за сваког као закон. Јуче је, баш, један грађанин поднео Скупштини молбу да му се дан рођења рачуна пет година раније него што се родио. — Како то може?

— А колики су приходи у земљи, господине министре? То је, држим, важна ствар? — Тхе, то баш и није важно!... Како да вам кажем? Управо, не зна се још колики су приходи.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Стоји трка бесне дружине, док не наиђе на шестомесечног ждребака, што куња на дну чајира под цером. Он је њих баш и чекао: ено га, чуљи уши и диже реп...

Сивоња га гледа и мрда левим увом, а тиме му казује, да се потпуно слаже са њим, баш к'о наш кмет са капетаном... Кола пролазе, а за њима и говеда јуре у потес.

Није вајде, нема се куд, но 'ајде у кућу. Идем преко авлије, а очи ми се не одвајају од рпе, што је сложена баш више вајата, на равној ледини.

— Бога ми је то поблизу. Ми би, знаш, највољели да седнеш, не било ти заповеђено, с оне стране рпе. — Па 'ајде баш и тако, кад 'оћете. Послушах десетаровицу и седох међу момчадију.

Ја се укипио на столици, па баш ни мрднути. Само ми очи блуде по том чудном кругу, по тим тамним сенкама, што ка' призраци мрдају тамо и амо, а груди,

— Е јес', неће мачка рибе. Деде ти само почни, па да видиш 'оће ли. — Та оне баш и нису с раскида, но, знаш, не можемо да се погодимо. Ова неће овога, она онога, па мука....

— Би' ја, и вари и помагај, но се бојим Сандуле Циганина. Ал' истина ми ћемо се мењати. Е ту се Анђа баш истински наљути, ал' девојке је брзо припеваше за Јована ч'а Марковог, те је тако одобровољише.

бијела, брате мој, па гледна, па обична, ка' молована, ал' 'оћеш, погледај је побоље, па да ти се стужи, ако си баш и самог печења јео...

јес' 'ванђеља ми!... ама ка' пребијена овца, ет'!... — Ама славе ти, ч'а Стево, зар се баш виде лубови? — Ја но, Бог с тобом!...

— Зар се баш лијепо види дретва? — Дретва је, патљика ли је — не знам, но види се, брате мој, ка' ови мој гајтан на јелеку, ет'!...

Људи се већ крсте, молитвају и пију како треба, ал' жене, то ти је прави џумбус!... Не даду им ђаволи баш ни да'нути. Таман нека веселница поднесе устима и нагне, а ђаволани опале кукурузима и дигну ларму, ка' на курјака.

— А што сте шапутале пред тим? — Е, па, јес', тебе смо, кад нећеш да нам кажеш име твоје девојке. — Па 'ајде, баш, да ви кажем. Име јој Милица. — Нека баш. — Сад шта ћу ти, кад ми не верујеш. 'Ајде, Анђо, почињи, име знаш.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

И не нађе другу да ми кажеш него Мицу Антићеву. Што ми не кажеш за Росу Јањићеву? Ето, баш красна девојка, па како је прошла? Узе је свет у уста па: а-у, а-у, а-у... те ено и сад седи и броји дане.

СИМА: Хтео сам, знаш... а ти си његова роцпођа? ПАВКА: Јесте! СИМА: Хтео сам, знаш, да га замолим за нешто. Баш... ако хоћеш, роцпођо, молим ти се, проговори му и ти. Реци му, кумим га богом, нека ме не гони толико!

Дакле, идем одјутрос ја чаршијом... ПАВКА: Баш кад помену, а што, бога ти... ЈЕВРЕМ: Та не прекидај ме!... Ето, сад морам опет испочетка.

Стигла пошта, а у дућану ларма па не могу да читам. ПАВКА: Ето. Је л' кажем ја! Оставио дућан да чита новине! Баш право да ти кажем, Јевреме, кад дођу тако ти избори, а мени чисто смркне. ЈЕВРЕМ: Ето ти сад!

) Чим сте ме опоменули, газда-Јевреме, ја сам наручио, али, ето, тек сад стигло! ЈЕВРЕМ: Е, баш добро! Прикуцај ти то лепо на твоја врата, да те лакше нађу твоје муштерије! ИВКОВИЋ: Хвала богу те је стигло.

ЈЕВРЕМ: Гле, молим те, баш тако рекао? ИВКОВИЋ: Кажу чак да је начелник добио поверљиво писмо из Београда да нађе каквог мекшег кандидата.

ИВКОВИЋ (смешећи се): Не знам, ал' то ће већ знати господин начелник! ЈЕВРЕМ: Па јесте што кажеш, он ће знати! А ти баш мислиш: неће Илић бити биран?

ЈЕВРЕМ: Е, па онда, кад се тако осећаш, баш да те нешто запитам. Реци ти мени (завирује у новине) шта ће то рећи „индивидуа”? ИВКОВИЋ: Значи особа.

ЈОВИЦА: Ето, тако ми каже човек, од речи до речи. ЈЕВРЕМ: Ја то, богме, не верујем. Што, брате! Илић је баш човек на своме месту. ЈОВИЦА: Е, видиш, онима тамо горе није на своме месту! ЈЕВРЕМ: Па сад?

Умем да се разговарам, умем да се нађем, имао сам, хвала богу, посла и са властима, па знаш, нисам баш ћутао а он да ми записује шта хоће, него сам и сам говорио. Па велим... Могао би', зашто да не би' могао!

ЈЕВРЕМ: Па нека дође. ПАВКА: Ама, хтела сам баш да ти кажем: не знам да ли си ти намирисао зашто она у последње време долази тако често к нама? ЈЕВРЕМ: Ето ти сад!

ЈЕВРЕМ: Добар дан! ПАВКА: А ја вас баш гледам кроз прозор, па кажем Јеврему: ево госпа-Марине право к нама. МАРИНА: Баш добро што вас видим, газда-Јевреме,

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

У дотада мирном и скровитом селу... али што је баш нужно да вам одмах морим памћење именима и да вам поименце кажем у ком селу!

Није одавна Сретен у овом селу о коме је реч. Скоро је премештен. И ми ћемо одатле, баш од његова доласка, и почети нашу приповетку.

Али је нешто и изашло, није тај кош био породична гробница баш свију умних чеда Сретиних. И Срети је било особито мило кад тако нађе у Одговорима уредништва: »С.

Пазио би на којој би се страни зауставио читалац, да ли на оној на којој је његов допис. Ако би се уверио да баш његову ствар чита, он би га онда посматрао да ли му се читањем мења лице, има ли каквих промена; и страшно би се

Оће да кукате црнога Маринка!« — Е, то ти је, вала! За добро сам добар, а за зло сам баш такав како и рекоше за мене, — рече Срета вадећи једнако књиге и лупајући једну о другу.

Криво ми, до бога ми криво! — То ти верујем, а и мени је, ви’ш, криво. А имао бих баш згодном и здравом лектиром да те послужим.

Сви га воле и почитују, само га помало мрзе оно неколико чапкуна у селу. Него га се и боје, па му баш ништа не могу. — Аха! боје га се! Дакле не љубав и поверење, него страх и сила држи његов режим!

Али ипак, ако се уздигнемо до нужне и потребне објективности, што јест, јест, — баш лепа механа беше! Беше тако пространа, удобна и лепа да би се могли у њој и балови Трговачке омладине давати, како је

Некако сељацима никако није ишло у главу да је баш толике велике бркове могао имати, а ћир Ђорђе се опет клео свим на свету, и позивао на многе грчке старе историје, и

Ђорђе се опет клео свим на свету, и позивао на многе грчке старе историје, и на оне пре и на ове после Христа, да је баш толике, ако не и веће, бркове имао.

Тако га једнако беспослена омладина дирала, док се човек не одби од механе, па неће у њу да га, вала, баш и сами председник позове. А има још и других слика. Једна баш врло жалостива.

А има још и других слика. Једна баш врло жалостива. То је слика: сахрањивање и васкрс ловца, у неколико момената насликана.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Ђаво их баш на том месту истера! (У почетку је личила на Хитлера). Одлучи тетка да их затре, Па купи бријач љући од ватре,

Цариници га држе на Царини? Изгубио се у чарним горама? Или је већ ту, крај постеље вреле (Не баш у цркви, него у припрати)? Ноге га жуде и руке га желе Ал глава неће да га прихвати! Сазрели су неопходни услови!

Около, на сат хода, ниједне нема мачке: На миру, он гута упитнике, ускличнике и тачке. Заривши главу у папир (баш ко у песак ној) Већ седам дана тамани дебели празнични број.

ПАПРИКЕ У корпама што личе на мале каце, не баш на пијаци, већ крај пијаце, — паприка: црвена, масна, дуга. Сељаци с југа, друг до друга, као на смотри, или у

Могао је видети цео Прњавор Како су се купала та два сапуна. Баш тада су главе почели да лупају: Где им паде напамет да се купају?

Зар није чудно да у истом тренутку живе личности Које између себе немају баш никакве сличности? Брамс би војевање и могао схватити, можда, Али ми сумњамо у музичко образовање Вожда...

И зашто му долазе мисли овакве Баш сад, кад не може да се помакне? Као што грошеве и марјаше Ценимо кад новац у ветар оде, Тако, тек када га зло

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Друго једно мишљење, које су нарочито упорно заступали професионални рибари, и то баш они што су живели од лова јегуље, било је то да она рађа живе младунце, ситне као црвићи, И то у блату у које они

дубини, вуче велика рибарска мрежа у облику разјапљене кесе, ова извлачи на површину воде каткад богат лов, а понекад баш ништа.

Морали смо се ми сами одлучити да то урадимо и да примимо ударе који нису били баш много пријатни. Удари су ипак били јачи од оних што се осете на електрицитетом потпуно напуњеној лајденској боци.

Са истим је питањем у вези и чињеница да јегуља долази ради мрестења баш само у дубине између Саргаског мора и Бермуда, удаљене хиљадама километара од њеног дотадашњег пребивалишта,

Али је баш стога број бициклиста ванредно велики, тако да изгледа да се цео свет премешта с места на место тим подвозним средством

Болеснику је баш било суђено да тога дана, овако или онако, напусти живот. XX. Шта се радило и сазнало у околини Азорских острва

То су тако зване »атлантске трансгресије«, за које се утврдило да претстављају баш оно што је најважније у општем проблему циркулације атлантских вода.

Њих је те године отпочео поморски инжењер Виљемсон, који и данас ради на усавршавању тога посла, и то баш у близини светског плодишта јегуља.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

И у српској души никада не спава Жеља да се лежи сред рођене груде. Но ја, драга Госпо, ја баш слабо марим Да ли ће ми туђа земља кости крити, И, нимало занет убеђењем старим, Ја знам, ма где да су, шта ће с њима

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Што разговор какав не почнете, но поспасте и позамрцасте? ХАЏИ-АЛИ МЕДОВИЋ, КАДИЈА Баш аферим, кнеже озринићки! Ја ћу почет, када други неће. Стотина се скупило главарах, нас Тураках и Црногорацах.

су једном жбири и шпијуни облагали једнога принципа пред сенатом и свијем народом, и да су му главу откинули баш на стубе његова палаца. Како их се други бојат неће кад могаше облагати дужда!

Од жеље се сад наједох меса. ВУК МИЋУНОВИЋ Фала Богу, јест велико чудо! Видите ли овде у Котору баш овога Совру провидура и осталу господу млетачку? Воли су ти кокош али јаје него овна али груду сира.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Гробови све од мрамора а једнако, и дању и ноћу са запаљеним кандилима. Не зна се који је од предака баш саму кућу подигао, али се знало да су од вајкада били тако богати.

Једнако су се упињали да са том својом кућом, имањима и чивлуцима буду од целе вароши што издво јенији и удаљенији. И баш у том упињању да се од свих издвоје, изгледа да су налазили сву драж свога живота.

Ништа се није смело дознати, ништа видети. И знало се како би тада сваки од њих, не верујући самом себи, кад баш мора да излази у чаршију, пре изласка прво морао ићи на огледало, да се огледа и види да му се случајно по лицу и

Не зна се баш зашто је полудео. После болести, у којој био сав узет, уобразивши да га је, за време те његове дуге болести, жена

долазили, увек доносећи по нешто, никад не спомињући да је земља сада њихова, те се због тога у прво време немање није баш тако јако ни осећало.

Чак и свирачи дођу и одсвирају. А на питања о њему, ефенди-Мити, мати би одговарала: како јој је баш пре неки дан послао новац; и долазио човек да јој каже како он још не може доћи. У неком је великом послу.

У неком је великом послу. Гледаће да бар на јесен дође; и како је Софки послао баш ту басму, да јој се начини хаљина...

Добро би било да ја то... Имам ја нешто вина, па кад би мене хтела пустити... — Баш добро. Боље ти него туђин — одахну мати. — Е добро. Хвала ти! — настави брзо Тоне.

Зато се Софка и трже, јер, узнемирена баш том тишином, мирноћом, предвечерјем, кроз | раширене ноздрве поче осећати како се из дворишта покреће и почиње да

Али баш зато никако | више није смела да се врати горе, на горњи спрат и тамо у оној соби сама да остане, јер је знала да ће

Е, баш је нигде нема! И да забашури све то, поче се окретати Софки и, по обичају свом, причати јој шта је било тамо, на гробљ

наслагати и понети; а друго, кад тај странац, купац дође, да има шта видети: да не мисли како они, од велике сиротиње, баш морају кућу продати, те да се он покаје, јер, кад би знао да они морају, он би мању цену дао.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

далеко од њих Сад смо, а они жале мир наш тих. Они баш ништа нису знали шта Доведе ту нас. У цвећу смо ишли Славећи страсно осећања та Због којих лепо са ума смо сишли.

О, кол’ко то тужно и трагично боли Када дух пред силом материје клечи! Па баш тад, кад за нас нема среће прече Но да нам, к’о поток из прастаре шуме, Суза тешке, горке истине потèче, — Нит нам

му још прскала врућа Копаља шуму и душмана лесу, А он страшни пример свом потомству дао, — Тужно, иза њега, или баш због њега, Цело труло царство Немањића славних Гуши се у крви, забуни, у сраму, Крши под теретом свих грехова

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ Небо се разведри а снијег се слеже. За мутљавим даном настаде чиста ноћ. Ваздух утоли, баш као да се смркло међу вишњом цибрином и љутом цичом што му се поткупила.

Но причајте ми гдје је који коначио, јер знам лијепо да нијесте ниједан из дома јутрос, без тога Бајице.“ „Ми смо баш код њега и ноћили, нас тројица“, одврати Саво. Ђакон сад почео бјеше послуживати ракијом.

Мишан му одговори: „Шапат у папрат! Ко ти је крив е си лакосан ка’ кокот, а можда баш као зец...“ Сваку од тијех ријечи, Мишан је раздвојио једну од друге зијехањем, те смијех спопаде ону двојицу да се

„Мир!“ брекну лагано стари. Онај први што пјеваше већ стиже. Туре стаде баш пред шешаном Оташовом. Бјеше му, ваљда, пиљак, што ли, упао у опанак па се сагао да га извади. „Ајте људи, мрче!

В Та ненадна побрка сваки ред у кући и ражалости укућане па и браственике. А куд ће несрећа да се то баш деси уочи свеца, ког је сердар наумио да прослави након толико, и кад већ бјеше јавио старим званицама!

„Оваки је сјевер уждио ономлани, баш неђе пре Ђурђевдан, па отрунио у нас пупове на чокотима“, рећи ће опет он полако.

У толико и отац јој поче да нешто иза сна говори, баш као да замјени свога лези-друга, који бјеше престао булазнити. „Удри, удри, за крст часни!

Остала три друга му, нагоше се на сједалима, баш кад онај то изусти; видјело се да и они то исто шћаху. „А чему, стрико! Могу и ја!

„Ма нека што је згодна, но је паметна и ваљана као мушка глава! Баш штета што није човјек!“ рећи ће неки. „Богами, заиста је боља од многога човјека!“ прихвати онај први.

Како дотле говораху гласно, онај момак настави истим гласом: „Стана је...“ Стана се баш помоли на врата, кад јој момак изусти име.

А моји браственици, бјесмо баш на моме гумну, четрдесет грла, сви у смијех и потврдише то. На томе и прекидосмо.“ „Хе, Бог зна како ће то свршити!

Ђакон у својој простој побожности, слућаше Бог зна шта; можда да је баш ђаво у близини, па дрхтећи завапи: „Помози, Владико свети!“ „Бог ће помоћи!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

нестварног, измишљеног и замишљеног света сама су по себи и као опис занимљива, а не и без поетске каквоће; не ретко баш таква казивања су мотивско повесмо, из кога су се преле маштовите народне бајке и епске легендарне песме.

Ово и зато што су загонетке питалице усмерене на оштро опажање, пажњу, смишљеност, проницљивост и дух, — баш нарочито код детета.

— Ништа није боље од добре воље. — Кад је воље, и зло иде на боље. — С трудом ишта, а без труда баш ништа. — Прегаоцу бог даје махове. — Тко пуно снује, мало ткаје. — Ко се врабаца боји, просо нек’ не сеје.

— Лашцу се истина не вјерује. — Лажа удроби једанпут и у млијеко, а други пут баш ни у сурутку. — Ко (радо) лаже, тај (радо) и краде. — Лаж истини врата отвара.

Где је добра старешина — Весела је сва дружина. Глуху шаптат’, сл’јепу намигиват’ — Баш ко тријезан пјана свјетовати. Да зна човјек ђе ће погинути Не би никад тамо ни ходио!

Добро љето види се спрољећа, Добра нева прве неђељице. Док ђевојка, дур ђевојка; Кад невјеста, баш ни смјеста. Ђегод руча сив — зелен соколе, Ту и врана море вечерати.

Жари, пали, удбински диздару, Док и твојој кули реда дође! Жива глава дуговање плаћа, Жив икада, мртав баш никада. Закон веже и старо и младо, Закон веже, разлог одр’јешује.

— Добро, господару, — одговори злогук, — али ако ти не дођеш, ко ће мени дати просо!“ Накваси мало, нијесам баш из Сарајева (него поблизу оданде).

да га брију ненаквашена; али кад стане врло бољети, и више не могне трпљети, онда рече: „Накваси мало, нијесам баш из Сарајева нето поблизу оданде“. Пустио бих ја њега, али неће он мене.

најлепшега ждрепца из ергеле онога истог манастира, и доведе га кријући, те пише архимандриту, уверавајући га да је баш из препуна чанка, и да се не боји да ће га ко познати.

Б) ШАЉИВЕ Коме ћу наздравити, добро ће му бити. ’Ајде, баш, нашем Јову. Здрав си, Јово, срце соколово! Бог ти дао: шупаљ нос до очију; плодну жену, неплодну стоку, — жена ти се

(Да је умро) 302 — Шта није још нико на свету заборавио? (Да умре) 303 — Шта човека ћелавим чини? (Коса) 304 — Што баш онда опада када расте? (Човеков живот) 305 — Што ми имамо, а бог не има?

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВИЈЕТКЕ. ДРУГО УМНОЖЕНО ИЗДАЊЕ. У БЕЧУ, 1870 145 ДОДАТАК 146 1. БАШ-ЧЕЛИК. 147 2. ЋЕЛА. 156 3. ГВОЗДЕН ЧОВЈЕК. 158 4. КУМ РИБА. 161 5. ЦАРИЧИНА СНАХА ОВЦА. 163 6. ВИЛИНА ГОРА. 165 7.

Онда човек помисли у себи: „Баш сам права будала! ја матор човек, па сам дошао ђетету, да ме свјетује, како ћу се женити;“ па се врати на траг, и

размахне њиме и удари змаја у главу, а змај иза сна маши се руком на оно мјесто ђе га је он ударио па рече ђевојци: „Баш овђе ме нешто уједе.

Онај исти дан | у који се најстарији брат вјенчавао, он узјаше на вранца, па баш кад су сватови из цркве излазили долети међу њих, те свога брата, младожењу, удари мало буздованом у леђа да се одмах

На пошљетку дознавши да се чобанче његовом ђевојком жени, узјаше на кулаша, и долети у сватове баш кад су из цркве излазили, те младожењу буздованом удари у главу да је на мјесто мртав пао, а сватови онда ђипе да га

мени друго не треба ништа.” Па пође да иде. Онда га цар врати натраг говорећи му: „Стани! ходи овамо, кад баш то хоћеш. Зини.” Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: „Сада ти пљуни мени у уста.

Онда он уседне на њега па га потрчи, а он полети баш као тица, и за тили час донесе га пред змајеве дворе. Царев син како уђе унутра, одмах рече царици: „Спремај се што

А змија јој опет рече: „Иди мати, не премишљај ништа, јер знаш да су свакој девојци врата отворена; а ако ти је баш цар не да, не ће ти главе узети. Макар ти шта цар казао, кад се вратиш не осврћи се док нашој кући не дођеш.

Пустиник му одговори: „Иди овуд преко планине па ћеш доћи баш пред његов двор, али кад изиђеш пред Усуда, ништа не говори, него штогод он ради оно ради и ти, докле те год он сам не

Онда чоек помисли у себи: „Баш сам права будала! ја матор чоек, па сам дошао ђетету да ме свјетује како ћу се женити;” па се врати натраг, и отиде

” Тада краљ рече: „Валај баш јест то лажно зборити.” А чобан одговори: „Ако је лажно зборити, ти си за истину вјеровао.

на ноге говорећи: „Стани да је о овога мрца огледамо јели така као што је хвалите: ако му од једном осечем главу, баш је добра.” Па онда пође к носилима, али се назови-мртвац у један пут исправи и седне вичући: „Мртви! камо те се?

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

(провиривши кроз врата): Вала, да продаје прокисо сир, провриштало вино, и лубенице дебелкōре, па не би моро баш толико! МИЛЕ: Не треба тако гледати на ствари! ЈАГОДА: А не може тек тако фабрику у океан, је л?

Зове се Вука, Вукосава. Пречанка. ЦМИЉА: Не би баш могла да се сетим. Ту сам од скора. Боље причекајте газдарицу, па питајте. Треба да расклоним чаше.

(Поново заспи; враћа се Иконија) СКИТНИЦА: Да вас питам. Сад баш кажем овој вашој, за шанком. Да л вам је свраћала једна, зове се Вукосава, очи црне, пунђа, метар и осамдесет?

Била је стварно одлична куварица! ИКОНИЈА (улази): А ви још ту? СКИТНИЦА: Баш причам о тој истој Вукосави. Кажем, била је одлична куварица!

И то догурала све до четвртог месеца! ЦМИЉА: То је Бога ми прилично касно! СКИТНИЦА: Уапсе ме баш негде пред венчање. Принципијелно неслагање, таква су била времена. Добио седамнес месеци, одлежо петнес.

ИКОНИЈА: Па јесте л ишли на ту економију, после? СКИТНИЦА: Ишо сам лане, али се нико не сећа. ИКОНИЈА: Лане? Баш сте се рано сетили! И сад на основу чега да је нађете? После толико година, еј!

ЦМИЉА (пришла вратима, отворила их, слуша. Затим их затвара): Чујеш ли овога напољу, молим те! ИКОНИЈА: Баш ме занима докле ће! СТАВРА: Да говори на струју, ми бисмо овде у мраку седели!

А шта ако је у вези с нашом командом? ТАНАСКО: Можда је нека из Кола српских сестара. Можда је жена баш нека патриоткиња... МАНОЈЛО: Патриоти су нас и удесили! Више се чувај патриота, него шпијуна!

Више се чувај патриота, него шпијуна! ТАНАСКО: Неко долази, госкапетане, склонте се! МАНОЈЛО: Где баш сад нађе! Брзо у заклон! (Беже опет иза канти за ђубре. Појављује се Просјак.

Терен потпуно непознат! ТАНАСКО: Боље да нађемо нешто склонитије! МАНОЈЛО: Морамо да останемо баш овде! Видиш ли ову карту? А ову линију? А ову тачку на врху линије? Е, та тачка, то је то где сад стојиш!

АНЂЕЛКО: Ма је л ти зато замишљаш да ја зидам? ЦМИЉА: Не мораш одма баш да зидаш, за прво време можемо и под кирију...

Јеси је ти уцвелио? АНЂЕЛКО: Шта ког бога да је цвељам? За свашта заплаче! ИКОНИЈА: Изгледа није било баш за свашта! АНЂЕЛКО: Смислила да судаје, па изабрала мене за мету! ИКОНИЈА: То јоје, будали, фиксидеја!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

АНЂА Ако, од оца му је остало и очево а не туђе једе и троши. МИТА А, тако! Тако ти! Баш ми је мило. Тако. Бар ето и сам бата нека то види и чује каква си. ЈОВЧА Ама шта је, говорите.

И, нећу душе да грешим, покојник све на време тачно врати, а од тога виде вајде, добро заради, купи баш тај виноград и ту њиву. А и она (показује на Анђу) и она му је помагала.

И одужише се, вратише, помогоше се и подигоше се. Али покојник умре. Ти баш не беше овде, на путу беше. И ми ти лепо њега, сина, на његов, очев, занат дадосмо, да изучи, да га у дућану заступи.

МАРИЈА (која је стајала доле на кујинским вратима и слушала, дочекује га прекорно, пригушено): Ниси требао баш толико и све сада да кажеш Јовчи. Ниси требао, јер (показује на Анђу горе) сад, од оволиког срама, шта јој још остаје?

ВАСКА (загледа га, даје му знак да се окреће, што он и чини, загледајући се и сам): Па то ти баш лепо стоји. Зар имаш толико пара? МЛАДЕН Па имам. И без ајлука, само од тебе бакшиша што добијем па би било доста.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

његову мненију врло полезне к намеренију које је он са мном имао; нити је могао мој добри благодетељ предвидити да је баш ово било управ против његове накане, како ћу сад дати познати.

госпође, локај, слуге — све се то почне једним грлом смијати; а што је јошт најсмешније било, Јања Грк, седећи баш до Маленице, у исто време почео био пити; имајући пуна | уста вина и не могући од смеја уздржати се, окрене се у

Дајем мислити какав се ту калабалук, вика и смеј учинио. Маленица псује и ружи Јању, говорећи, који му враг рече баш у време такога смеја пити!

Ови постане калфом при једном мајстору истога заната, кога је дућан баш до | нашег дућана био. Не могу се начудити какво је непостојанство чловеческог срца, а најпаче у младости.

А ти, оче Јанићије, и тако си параклисара, а без ђака си, узми тога другога. Он је појачи, баш како ваља за параклисару.” Потом да заповед да нас одведу у трапезу и даду јести.

био мало учити и знао је неколико дијалога илити разговора, пак би и[х] све преда мном говорио и толмачио би ми их. Баш као да су се договорили били да ме подстрекавају, нова некаква желанија у мени поджижући.

не познајемо разве само по имену, а оне којима су они добро чинили, ни по имену, ништа мање они су нами мили и драги баш како да смо ми у њи[х]ово време живили и као да су нами сва она добра учинили која су они, сам бог зна коме и коме,

Кад, ето ти однекуда једне велике ђачине, који баш спрама мене седне; попослуша неколико наш разговор, пак онда окрене реч к мени, говорећи: „По твом изговору чини ми се

У церкви смо на литургији, кад ето ти улезе млад момак. Подиђу ме мрави; мислим у себи, ко би други баш онде на образу имао Гавре из Вуковара, владике Партенија ђака, велики младеж?

Добро си учинио што си од калуђера утекао; баш као да си мене питао! Ти знаш да ко не би рад свађати се док је год жив, онде му није места.

Ови ме | добри свештеници једва дочекају и при церкви Светога Георгија, баш пред градом Книнем, у дому церковном станем учите децу.

града (кроме других многих који би ме радосно дочекали) никада не би ми дали на мојем квартиру залогај хлеба изести. Баш као да су ме под аренду узели били и кад би[х] код једнога ручао, морао би[х] код другога вечерати, нити је мени

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Привеја је пуно пука из старога закона у католичку виру, у чем су му баш вридно на руку били: Е. Моћениго, провидур у Задру, Т. Пилотић, капитан у...; Р. Патак, алфијер у...

од њега: да није никада окусија рибе, ни варене ни печене, ни морске ни ричке, јербо је није мога поднити, што је баш један чудан секрет од нарави!...“ „Фра-Јерица (1631, † 1652, †† 1710).

— баш као кад Бошњак рече: „За Кулина бана“, а Херцеговац: „У доба херцега Шћепана!...“ Друго, Милушани, људи јако „приватљи

Само да знате колико је пута с њим јео, баш с њим за једнијем столом, и у манастиру и по жупама! С њим је и путовао. Два пута идоше заједно чак до Задра!

ноћи понављаху исте мисли, него понављаху исти истовјетни низ ријечи, тако да им дјеца научише напамет те разговоре, баш као какве молитве. По вечери жена би започела: — Чмањак није за то! Аја, брате, аја, аја, аја!

Колико и колико пута Кушмељу преври, па скочи да истуче „несритно дите“, а Осињача се онда накостријеши пут мужа, баш као квочка бранећи пилад. А рекосмо попријед да се силни кнез Кушмељ бојао жољаве Осињаче!

Сјевер је јако дувао. Прије но што ће сјести да једу зачатише сви једногрлице „Оченаш“ и баш изрекли „приђи краљевство твоје“, кадли Бакоњино танко ухо, кроза сву вјетрену хупу, чу коњски бахат, те потече к

— Валај смо баш бештије, кад се ни прид редовницима не можемо уздржати! А да шта лајемо кад нас они не чују? — додаде Кљако.

— Је ли ово старо вино, или је ново, а, Јеролиме? — Јест, старо... није, него ново... није баш ни старо ни ново! — одговори кнез Кушмељ, толико се бјеше збунио од љутине због замјерака братственика.

било наше драге добродошлости, јер она увик наше жеље и нашу душу ислиђује, јер она оди и броди међу нама гришнима, баш кâ мудрост међу воловима, да нас проведри и просвитли, ружа наша, кâ свића кроза дим од тамјана!

— Нико кâ он! — Виру му његову, да је учија, каква би то глава била! — Ја сам му мало коју рич разумија! — А ја баш ништа!

— Хм! Та-а-ко! Чагаљ се значајно накашља, што учинише и сви његови. — Није баш посве лош, али је мудар, мој вра-Брне. Дивице ми, мудрији у многим стварима од ћаће!... — Та-а-ко!

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

КРОЗ ШПАНИЈУ ФЛОР 64 СЕДИМ НА ТВОМЕ ГРОБУ 65 ТИ СИ МОЈ ЖИВОТ ВИДЕЛА ИЗ БЛИЗА 66 УМЕСТО ДА У СВИЛУ ЛАКУ 67 ЗАР САД БАШ 68 ТАМНИЦА 69 ПРИЧИНА 70 О КАКО ДУГО 71 НА СЕПТЕМБАРСКОЈ ПЛАЖИ У ХЕРЦЕГ-НОВОМ 1991.

Куда води труло лишће — тај бакарни мост? КУДА ПОТОНУ ПЕК Горчином зар већ обузет? Безнађе ти је дно? (О откуд нађе баш све то Што упокојава свет?) Лице у птицу сад Окрећеш ко некад, пре. Гле: лишће пада на тле. (Нечујни водопад!

У тамну плочу зурим нице. И стојим испод липе твоје, Самцит, уместо да смо двоје. ЗАР САД БАШ Зар сад баш када поноћ превали И кад је мозак тром и уморан И када дуго нисмо певали Јер нам је дух одавно

У тамну плочу зурим нице. И стојим испод липе твоје, Самцит, уместо да смо двоје. ЗАР САД БАШ Зар сад баш када поноћ превали И кад је мозак тром и уморан И када дуго нисмо певали Јер нам је дух одавно суморан Зар сад баш

баш када поноћ превали И кад је мозак тром и уморан И када дуго нисмо певали Јер нам је дух одавно суморан Зар сад баш стати опет низати Реч по реч па их још и бирати И сам по себи болно гмизати И оној својој змији свирати Зар сад баш у

баш стати опет низати Реч по реч па их још и бирати И сам по себи болно гмизати И оној својој змији свирати Зар сад баш у тај мрак из окола Извити глас свој попут сокола Па као киша за њим левати Зар сад баш кад и ево свитања Дизати

својој змији свирати Зар сад баш у тај мрак из окола Извити глас свој попут сокола Па као киша за њим левати Зар сад баш кад и ево свитања Дизати главу пуну питања Немети или опет певати. ТАМНИЦА Опажам: моја кућа стари.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

На средини сам. Под табанима су леђа матице, ту је најдубље. Сео бих и размишљао о нечему. Исплатило би се, сада, и баш овде над њом, разумео бих нешто. А вуче ме себи човечина с подигнутом руком.

ГЛАВА ПРВА Кад је излазио из дућана, замишљено загледан у црвене ђинђуве нанизане на жутом концу — „Зашто сам баш ово купио?“ — сусрео га Тола Дачић и подсмешљиво рекао: „Да подмладиш жену?

Не поштује ме. Свети ми се, трже се. И Симку је волео више од Ђорђа. Он је њу нашао и изабрао. Баш онакву какву је и желео снаху да има: крупну, бокату, да може деду као зечиће да рађа.

— немоћно подиже руке. Зар пред њом ово кажем? Окрену главу ка прозору и ухвати се за дрвене решетке. — А ти баш оцу Методију — шиљак у нос! За твоју кућу ништа није да купиш манастиру звоно.

није ни он више онај, није одавно, годинама, још пре Париза, много раније, сећа се, па толико пута је мислио о томе, баш тамо код оног забрана на коси, сада, наравно не личи на небеску капију, као онда, гледан на месечини од Мораве.

И онај стари. Симка унесе жар и наручје дрва. Ложи пећ и прича: много му се обрадовала, и лепо је то од њега што је баш за Божић дошао кући, и ових неколико година како не долази сваки јој је Божић тужан; свако Бадње вече отплаче: он је у

Неће са мном као некада, зато ми није јавио да долази. Сат је прошао па се поздравио... Оче... Неко зло. — А зашто баш вечерас сва тројица да разговарамо?

Ја свој живот и своје способности нећу да сатрем у радикалском политикантству. Чекај, слушај ме прво. Баш то у вези са народним интересима хоћу да ти кажем. Ништа народ нема од тих ваших странака и ваше селачке слободе.

Њему ће ионако све да остане. Сада кад је Ђорђе почео њу да злоставља. Где му је душа да баш данас због тога дође? А чим је дошао, грожђе, орахе и јабуке однела му у собу. Грожђем му и прозоре окитила.

Још тада, и много раније, започело је ово што се вечерас догодило. Само: да ли је све баш онако како је вечерас говорио? Па он је годинама мислио очевим мислима и живео његовим идејама.

Јесте, не каје се што је наговорио Толу да прича о Вукашину и Аћиму по селу. — Бежи! Баш ме брига за војску! Нека све запали! — раздера се на кафеџију Ику, не подижући главу.

Пола њиховог живота он је провео у путовању. Могла је. Имала је прилике. С ким ли је само? Или је сада, баш ових дана, с неким? Млад је онај кер Мијат. „Гле си била пред вечеру?

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Жене богаташа и моћника отимале су се о чудесни вез и чипке. Свака је желела да баш она буде та која ће носити одећу проткану златастим сјајем.

»Који још врабац говори?« — рекли би јој. »Баш којешта!« и сама исто закључи, па ипак, још од зоре поче чекати птицу, али врабац нити се јави нити појави.

Он је у 3емљи Плавих Ветрова, а мене је послао да те тамо одведем. Затвори очи и број до десет... — Баш си смешан! — девојчица се закикота, али ипак затвори очи, осећајући како је захвата лагани дремеж.

Дође грађанима до памети да је чичак узрок невоља, али нико није имао храбрости да га ухвати и уништи. »Можда неће баш на мене?« мислио је свако у себи и бежао, а чичак је као мајска пчела слободно зујао градом. — Данг, банг!

Све му се вртело у глави од њихових ситних гласова. — Шта тражиш? — замрси му се једна од њих у косу. »Баш да јој не кажем!«— помисли мали чистач, а звезда се, као да му чује мисао, насмеја: — И немој, али пази!

Питај птице! Али ни птице нису чуле за Рибљу Главу, а људи су се смејали: — Рибља Глава? Баш смешно! Тражи је у рибљој чорби! »Можда ме је звезда преварила?

— Рибља Глава? Откуд би на старици била рибља глава? — Баш је ово глуп сан! Како би ходала старица с рибљом главом? — Одлази, приказо!

Тако брбљиве! Дечак претворен у капљицу виде како се травке нагињу једна ка другој и шапућу: — Баш је будала овај дечак! Док не нађе златну лубеницу и у њој Сребрну ружу, неће се вратити у свој прави лик!

Била је и она малена, не већа од шишарке, али тако сребрнаста, тако лагана да му се чинило како не игра, већ лебди. »Баш би било лепо остати с њима!

звезду, па Сребрну ружу, поново Рибљу Главу, и схвати: то се она из једног у други облик прелива, и уздахну: — Зар баш не може другачије? — Не може! — Нека ти буде!

Позвани смо на свадбу морске звезде! По гласу Плачко познаде Смејачка, али на свадбу некакве звезде није му се ишло. Баш којешта! — Имам ли и ја црну пругу на леђима? — упита изненада. — Наравно да је имаш. Прелепа је, је ли и моја таква?

Каквих их све није било: и великих, и малих, и сивих, и зелених! — Баш су лепотани моја деца! — задивљено ускликну жаба крастача, па се трже: — Шта је ово?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Све се то светлосно чудо стиче и комеша над границом која никако није случајна јер је ту, можда баш на том прелазу, некада, кроз деценије, стајала Стамбол-капија, највећи од улаза у град, опкољен шанцем.

године, види се да је шанац, оним делом према дунавској падини, ишао од Стамбол-капије, некако баш поред Народног позоришта које ће бити подигнуто тек пошто шанац буде уклоњен а Капија разрушена, а онда наниже, мало

ушли у Београд, поправили су градске капије које су остале неразорене а, уместо бедема, подигли палисад који је, баш на падини према Дунаву, изгледао нарочито висок.

рушењу и отклањању онога што је преостало од шанца причали су да су налазили, нарочито у близини Стамбол-капије, можда баш на садашњем простору Око Народног позоришта и Дома ЈНА, где је мали сквер под кестеновима и, ниже, на углу Југовићеве

два млада научника, школована на страни, позвана да ово виде, нису видели ама баш ништа, само су били изненађени видом празно верице код ових људи, препаднутих сопственом прошлошћу.

колонама, преко коловоза од црног сунца, а Господар Јеврем и његов коњ посматрају како се трговци, који су у дућанима баш на том месту, вековима, продавали своју робу, таложе у прах, такође у колонама, у невероватној измаглици времена.

улицом, уз Музеј и део дворишта Основне школе „Перо Поповић Ага“, у току свакога дана падне највише светлости, јер је баш ту оно место на којем, на целој падини према Дунаву, има највише неба.

И данас је то Капетан-Мишино здање велелепно, и на ползу народа, али зар је баш требало рушити Конак Обреновића да би се саздало Здање Анастасијевића?

И то у време када су Обреновићи изгнани, а Јеврем умро? (Капетан, при том, и није био баш за Карађорђевића.) У тај су Конак, касније, били пренели и чувену Јевремову столицу, у којој је седео и онда када је,

Тако је мислио Вучић и све је то могла бити истина, али да ли баш сасвим цела? Господар Јеврем би могао да призна, себи, и нешто друго: кнез Милош јесте бивао све самовољнији али

Кнежево је понашање изазивало уверавања која је Господар-Јеврем, себи упркос, радо слушао: да је баш његово, Господар-Јевремово, да сад, у последњи час, узме ствар у своје руке.

Био је то баш рђав тренутак у животу великог, препреденог кнеза. Присмотру је, у ствари, наредио не Тома Вучић Перишић него Господар

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Где си, данче мио? Где си, сунце огрејано? Где си досад био? Та синоћ се теби млада Баш зацело нада'! Сунце зађе - паде тама А ја остах сама! Ала љубиш, моје лане, Ала грлиш славно!

Канда брује топови са стране Где сам младе проживов'о дане. Ил' се руши, ил' се нешто зида, Ил' баш раја окове раскида? Свиће л' зора оне среће лепе За ком срца и у гробу стрепе? Кличе л' вила из србинских гора?

Око сваког светлог гроба - Баш ка' горе око звезда Повесница прича ово: Хватало се неко коло, Коло младо, коло ново, Нове клице стара нада, Ново

“ „Е гле! па лепо, - мило ми је баш; Па кад је тако, знаћеш јамачно, Има ли Ренан право или не?...“ „Званичне тајне“ - рећ' ће коштаник „Не казују се

Јакшић ТРЕЋЕ ДОБА (После 1900) ЦXXXИИ ПУСТИТЕ МЕ КАКО ЈА ХОЋУ! Зашто увек једно и исто, Зар све баш мора бити јасно и чисто, И свуда прóписан број!? Та песма није акт, и мис'о није слово.

и даље ни корака. Ветар се титр'о хаљиницом њеном, И златном косом меканом к'о свила; Сунце се баш тад спустило за брда, И сва се шума ућутала била. „Доста! Не треба!

„Доста! Не треба!“ - ја рекох; а срце Тада ми је било, да прса раскине! Један је славуј баш тад прижељкив'о, у томе часу вечерње тишине; А Тимок јец'о, тешко заогрнут Мраком, к'о адском злокобном хаљином...

Далеко од њих Сад смо, а они желе мир наш тих. Они баш ништа нису знали шта Доведе ту нас. - У цвећу смо ишли, Славећи страсно осећања та, Због којих лêпо са ума смо сишли.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Изненађени тим мучким нападом или пробуђени баш из самога сна, покушасмо да се спасемо где било. Неки се посакриваше по подрумима, неки по склоништима, а остали се

Годинама радио сам на том делу, и када сам пет дана пре бомбардовања био у штампарији отштампан је баш и његов последњи, осамдесетдруги, табак.

Приступило се и раскрчивању рушевина штампарије у којој је отштампано моје научно дело, а тим послом се отпочело баш на ономе месту где су њихови табаци лежали затрпани.

Из мора се уздиже још једна јасна звезда. „Погледајте онамо!“ рече Питагора. „Она звезда која се сад баш појавила над површином мора, то је Сириус, најсветлија звезда спољне небеске кристалне сфере.

Он беше тај који је унапред претсказао потпуно помрачење Сунца, виђено у нашим крајевима. Баш онога дана када је то помрачење требало да се деси, сукобише се војници Лидијаца и Медејаца на реци Халису.

„Било је то једног лепог јутра кад стигох онамо, возећи се чамцем са шест весала. Сунце се баш било уздигло изнад арапских планина и преплавило својим сјајем цео небески свод, древну варош са својих сто капија,

Дрвени ђон подножице његове десне ноге, са којега је била скинута подвезица, лежао је поред њега у трави. „Е баш је прави сибарићанин!

„Али видите, драги моји, баш тај, на први поглед најједноставнији случај довео ме је до неочекиваних сазнања, јер сам увидео да се размера катете и

„Јеси ли, драги Сатире, баш сасвим сигуран да је тако као што велиш?“ „Сигуран као град!“ „Па да видимо! - Ради једноставнијег споразумевања,

Зато је 29 априла 397 године пре н. е. било велике гурњаве на главној пијаци варошице која је, баш истог дана, била почаствована високом једном посетом.

“ „На обали код маслиновог воћњака Тимоновог“. Номофилакс се замисли шта да ради. Његов пут ка Демокриту водио је баш поред оног воћњака. Зато прихвати Милонов предлог.

Рибари су, газећи по плиткој води, баш извлачили своју велику мрежу, алов, на обалу. Номофилакс се са својом пратњом попе на једну малу узвишицу обале,

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

и шта ти ја знам. Отворим писмо: тачно као што сам очекивао. И наједанпут, и сад не знам да објасним баш откуд и како, плану у мени одлука да се напослетку одазовем овом срдачном позиву.

И баш сам хтео да се подсетим свих појединости оригиналног венчања мога побратима — у том тренутку то ми је било најпријатниј

је нешто мој друг решен да сузбије неочекивани препад (што се тиче мене ја се нисам мешао јер су мени и мојој нервози баш годили оваки сукоби) — господо, ја сам народни посланик, а овај купе рез...

Толико сам вам хтео рећи, једном засвагда. Ја... ја бих хтео али не могу. Опростите, али ви баш јако подсећате на ову Дору Баршовску. Сви ми само имитирамо, зар не? Говоримо отворено.

А ви сте врло неучтиви и дрски. — Могуће — одговори мирно студент као да је очекивао баш ове исте речи. — Ја сам врло неучтив човек. Али ви сте врло ратни богаташ, а ја. врло предратни студент. Ја и ови овде.

се не замери родитељима њеним и одустао; али другог кума, професора, који је поштено одржао реч затекосмо шћућуреног баш у оном углу станичне чекаонице где сад гледам како дремају, климајући убрађеним главама, две сељанке са корпама у

Он ме погледа благо-прекорно па ми хитро задржа руку којом сам се машио да тражим новац. — Баш си смешан, побратиме. Остави то, не треба ми. Ти ми требаш. — Па шта је, брате, говори. Гле како си потавнео!

И опет не чекајући одговора на које од својих питања: — Колико имаш одсуства? — Три дана без путовања. — О, баш ти хвала. Провешћеш све код мене? Нећеш у Солун? — Не мислим. Шта је код куће?

— А синоћ си имао напад? — Јест, и то је због чега сам те звао. Дошао си баш кад треба. Па пошто седосмо он отпоче овако: — Болестан сам ти; тешко спавам, сваки час будим се. Болови у ногама...

Кад знам шта у души мислиш зашто говориш друкчије? И ја сам једно вече рекао пред свима оно што носим у души, не баш све и то је оно што ме мучи. „Ви се све нешто буните, све вама нешто није право, ви...“ тако ми је рекао командант.

свежине, нити оног зориног мириса ствари који је пожелео да удише да би се окрепио и он се као зачуди кад не осети баш никакве промене у земуници.

Има и ћевапчића. Баш као испод „Македоније“ где смо као студенти одлазили. Ако пристајеш да одбијемо онај позива тамо ћемо слатко

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

још доста таквих ријечи — имена растиња и птица, и којечега другога — којима никад нисам сазнао правог значења: баш као да сам се подсвијесно уклањао њиховом тачном сазнању, како им не бих разорио чар.

Зар то не би значило одважност? А они што имају одважности — то су баш они који треба да живе! И тако, нема друге него ствар препустити за то одређеним факторима: зато су ту, поред већ

А то, све ми се чини, не би баш могло да се назове стварним, па ни здравим; то би, штовише, био у неку руку идеализам.

У очекивању принове, они могу прижељкивати ко зна какво дијете. Али чим се дијете родило, они воле баш оно и баш онакво какво је, и не би га дали ни за које друго.

У очекивању принове, они могу прижељкивати ко зна какво дијете. Али чим се дијете родило, они воле баш оно и баш онакво какво је, и не би га дали ни за које друго.

Зар је онда чудо што и само то дијете воли себе баш с таквим цртама, својствима, особеностима, и што баш у њима осјећа себе?

Зар је онда чудо што и само то дијете воли себе баш с таквим цртама, својствима, особеностима, и што баш у њима осјећа себе?

Истина, малко смо хладни у међусобним односима (хладни но нимало непријатељи), али се добро, баш врло добро познамо. Само, не знам зашто, увијек ми се чини да сам старији од њега.

И још, као нека носталгија. И то не носталгија за рођеним оцем, већ баш за том непредстављивом и невиђеном полубраћом.

Али и тај часак био је довољан да ми измакне једна карика у слиједу метаморфоза, и баш она најбитнија; преда мном је већ стајао, готов и промитарен, ноћни човјек. Очекивао сам: неће ли почети да клања?

Али налазим да се непризнавањем те јасне, здраве, демократичне истине чини неправда баш оном обичном, просјечном, свакидашњем човјеку, који твори базу људске пирамиде и кога такве истине-зубобоље највише

на пажњу према старом умјетнику-пробисвјету, па је удесио тако да му у соби друге класе пружи нека преимућства прве. Баш му хвала. Јер доиста не могу више да гледам лица спавајућих.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

!... — Знам — одговори му попа. — И баш ради тога и велим... нека се дете поправи... — Јок, не може! — одсече кнез. Међу момцима наста гуркање и шаптање.

Кад дођоше до једне крушке под осојем, ту их заустави Јелица Плескоњића, која им причаше о дрекавцу. — Ето, баш на овом месту га је видео мој чиле; то ми је сам причао толико пута, кад се враћамо с копања.

После је одлежао трлему, и мал' није умро. — Па зар баш нико не зна како изгледа то чудо? — Покојни Вуксан га је видео па умро. Он је казивао чилу да личи на лисицу.

Само да ме нико не види. Али ако сврате у судницу?...« И баш тога тренутка опази да су ударили оним путем који води право к судници. Пред општинском кућом не беше никога.

развуче вилице у широк глуп осмех и, као да је за тај случај потребно и његово мњење, одговори: — Ако ће, ако ће; то баш и ја велим. Шта ту нега, »шуле-миле«, но притегни пса, па нек пуцају кости... Е ја...

били очевици, кад је госпођица куварица вашега дома носила овоме Мити Стрижибрку два гушчета на заклање, а миледи Соја баш сад посла пандура у Танасијеву башчу за салату. Дакле, пријатељу, куцнимо се! — ишчита апотекар читаву декламацију.

»Боље што се чини невешт старом познанству, сад ми је то лакше и згодније... баш га не бих могао погледати, а већ после... лако ћемо...

најмилије; час стане да мисли о оним страшним мајсторијама, које му капетан напомену и о којима му је Вујо тако много, баш као нарочито, причао, али на тој се мисли не зауставља дуго, она му је тешка убија му свако друго осећање, изазивајући

— То је моја брига, само ти кажи. Ђурица наслони главу на хладно гвожђе и уздахну очајно. »Дакле баш да се хајдукује ?« — поче да мисли. »А младост ?... а будућност?...

Јад и немаштина били би му вечити другови... А овако, зар је боље?... О, тешко ли је то!... И баш се мора, баш нема другог излаза, до у гору? Нема, јамачно нема.

Јад и немаштина били би му вечити другови... А овако, зар је боље?... О, тешко ли је то!... И баш се мора, баш нема другог излаза, до у гору? Нема, јамачно нема.

застане блед као смрт, стане да слуша с напрегнутом пажњом: учини му се да ту негде у близини засвира труба, али баш права војничка труба, само мало тањега гласа. Послуша тренутак други и најзад опази да му ухо пишти.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

ЈАБУКА И ДЕВЕТ ПАУНИЦА 28 ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ 38 АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН 40 АЛА 46 ЗМИЈА МЛАДОЖЕЊА 49 БАШ-ЧЕЛИК 54 СТАРАЦ ПРЕВАРИО ДИВОВЕ 70 ОЧЕВ ТРС 73 ТРИ ЈЕГУЉЕ 82 ЗЛАТОРУНИ ОВАН 85 ЦАРЕВ ЗЕТ И КРИЛАТА БАБА 90 ЦАРЕВ СИН И

И КНЕЗ ЈОВО 358 БОРОВИЧАНИ СКАЧУ У МАГЛУ 359 СЕЉАНИ И ВОДЕНИ РАК 360 ЗА ОКУ СОЛИ ПОШАО У МОСТАР 361 НИЈЕСАМ БАШ ИЗ САРАЈЕВА 362 БАЧВАНИН И ГРК 363 ПУСТИО БИХ ЈА ЊЕГА, АЛИ НЕЋЕ ОН МЕНЕ 364 ЋОСО ЖУТЕ БРАДЕ И ТОМА ГА

Мени друго не треба ништа. — Па пође да иде. Онда га цар врати натраг говорећи му: — Стани! Ходи овамо, кад баш то xоћеш. Зини. Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: — Сада ти пљуни мени у уста.

Онда он уседне на њега па га потрчи, а он полети баш као тица, и за тили час га донесе пред змајеве дворе. Царев син, како уђе унутра, одмах рече царици: — Спремај се што

њиме и удари змаја у главу, а змај иза сна маши се руком на оно мјесто ђе га је он ударио, па рече ђевојци: — Баш овђе ме нешто уједе.

Онај исти дан у који се најстарији брат вјенчавао, он узјаше на вранца, па, баш кад су сватови из цркве излазили, долети међу њих, те свога брата, младожењу, удари мало бузованом у леђа, да се одмах

Напошљетку, дознавши да се чобанче његовом ђевојком жени, узјаше на кулаша, и одлети у сватове баш кад су из цркве излазили, те младожењу буздованом удари у главу, да је на мјесто мртав пао, а сватови онда ђипе да га

Заима се, огради дом, ожени се, купи стоку и сермију, нико бољи од њега у селу. Али једне године, баш пред бербу, дуне нека олуја, а из облака оспе градушка, као кокошје јајце, па утепа цео виногтрад.

Друге године баш у исто време уби га опет, па треће, пак га више никад и не остављаше. Сељак напусти виноград, па постаде опет сиромах

Потом он остави ону земљу и царицу, а с првом се женом и дететом врати у пређашње царство своје. БАШ-ЧЕЛИК Бијаше један цар, и имађаше три сина и три ћерке. Кад га већ старост дође вријеме да умре.

Онда пође по граду унакрст, али никог жива да чује, све пусто! Сам у себи помисли: „Баш су то све дивови искоријенили и понијели!

неке јеле онако читаве из земље извађене па уз бедем прислоњене, а кад дође ближе, има чудо и виђети: девет дивова баш онијех крвника градскијех, а њима свијема главе посјечене.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Али слутим, а слутити још једино знам. Ја сад слутим за те очи да су баш оне Што ме чудно по животу воде и гоне: У сну дођу да ме виде шта ли радим сам. Али слутим, а слутити још једино знам.

Ил' страдање дуго? Ја нисам слутио да ће дани доћи, Велики и вечни, баш у моје доба, Двоглави орлови да ће редом проћи Око свију глава, преко сваког гроба.

Ни видео нисам тада Ваше лице — Само Вам се збуњен јавих нехотице... 1903. И ТАКО... Ето сузâ баш никако! А радо бих ја оплак'о Свој Вавилон — старе дане И све наде — затрпане Са животом; али тако Сузâ нема баш

А радо бих ја оплак'о Свој Вавилон — старе дане И све наде — затрпане Са животом; али тако Сузâ нема баш никако. Много суза о да ми је Да их око плаче, лије — Да прелије мисли, снове, Љубав, младост и болове — И све мртве..

па и желе! Чини ми се кад бих плак'о — То би било тек весеље! ... Али суза баш никако. Каткад само душом плине Успомена и маглине Засниване моје среће, И задрхти биће цело: Из даљине шум се креће

Ја га слушам дуго тако, Не мислећи откуд дође. Успомена душом плине, Дрхти биће — па све мине, Али сузâ баш никако! ... Како брзо све нам прође! 1904.

1912. ТАЈНА Тај осећај страха, што у мени расте, Како ме је наш'о баш у ове дане, Кад кровови трошни дочекују ласте И кад зумбул гледа где листају гране.

Све ми се чини узалуд сам чек'о. Све више су моји мили од мене далеко. Можда јој брани баш светли цар: Неће да царством утеха прође. Милион срца пробо је бар, јер мисли кроз срца небу да пође.

Да је да зађе крвави дан, И смех крвави, крваво цвеће, И да је да се најзад јави она. ... Откуд, да баш сада ударају звона? Што л' је то тако?

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Тако се догодило да је деда изненада прекинуо мој рад на не баш много нежан начин, тако да је прошло тридесет година пре него што сам се поново машио другог сатног механизма.

Инсталације су биле неисправне и баш у току свечаног отварања, којем је присуствовао и стари цар Виљем И (Wиллиам И), велики део зида се срушио, због

Посетилаца је било доста, али не баш одабраних и дискутовало се о томе догађају, што ми је дало изврсну прилику за непромишљену примедбу.

У том часу, био сам сигуран, не знам како, да је моја мајка умрла баш тада. И то је била истина. Нисам био у стању да појмим огромну тежину болног сазнања које сам унапред осетио и написао

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

два дана су ми украли из једне од ових торби печену гуску у царству његовог величанства, а мој отац ми је причао да су баш овде у Бечу покрадена сва права и повластице Војводине и Војне границе.

Ја сам био без икаквог заната, нисам имао ни рођака ни пријатеља, па чак ни познаника у Новом свету. Нисам имао баш ничег од вредног што сам могао да понудим земљи у коју сам улазио.

После два дана поново сам био на послу, захваљујући стручној нези жена на фарми. Сажалиле су се на мене баш зато што сам био ”жутокљунац”.

“Вашингтон је,” - рекла је она - ”баш као Хајдук Вељко, био спреман да изгуби живот при преласку подмукле залеђене реке Делавер, да би у правом моменту

” Додала је да верује да је Марта Вашингтон у том критичном моменту поступила баш као и Чучук Стана. Од тог дана Вашингтон је био у мојим очима амерички Хајдук Вељко, а река делавер уливала мије

Први пут сам у њему видео правог америчког младића, баш као што је ”вила” са делаверске фарме била моја прва визија америчке девојке, а њена мајка мој први идеал племените

у подруме и чишћење улица од снега за време зиме, које никад нећу заборавити, било је здрав и пријатан посао, али не баш сјајно награђен.

Та се препрека није могла уклонити мешањем са људима источно од Бауериа, а ја сам се упутио баш тамо. Што се воз више ближио Њујорку, све мање сам желео да се нађем у њему.

Изгледао је баш онако како сам замишљао да изгледа карловачки патријарх. Необично је личио на св. Саву на икони у нашој цркви у Идвору.

Велики историјски значај прославе на овој изложби одржаној баш у Филаделфији, није био случајан, јер ту се први пут чуло “Звоно слободе” и “Декларација независности”.

Једнога дана рече ми Џим: “Слушај другар, ти си запливао баш како треба; девојке те зову Михајло, баш као што и мене зову Џим.

Једнога дана рече ми Џим: “Слушај другар, ти си запливао баш како треба; девојке те зову Михајло, баш као што и мене зову Џим. Воле нас, драги мој, али чувај се да те то не одведе у неку глупост. Угледај се на мене.

Ћипико, Иво - Приповетке

—Богме сте погодили! —А што ћу? Нудер, смилуј се, па нас пусти у кућу! —Хоћу баш! —Је ли млада? — огласи се неко изнутра што је разговор слушао, те се надвири да види ко је. —Пусти! — одговори први.

—Јесам! — одговори он. — Виђу га мртва! —Ти не можеш знати да је баш онај час преминуо, — опет ће судац. —Убих га, па ето! — понавља он одлучно. —И ја бих био исто учинио, јави се млађи.

Али баш њега она је најмање тражила; лијепо је осјећала да јој је свеједно хоће ли се с њим гдје срести. Да је онај потражи што

— Што си се сневеселила? — пита је Марко и ухвати је за руке да је к себи привуче. —Пусти ме! — брани се Антица. —Баш нећеш ме, док се год не вјенчамо... Ти хоћеш по закону; нека, ма ето, брзо ћеш ми бити жена!

Еле, баш једнога од тих дана, у пукло подне, сакривена чекам и држим крај од конопа... Ето их гдје долазе: једнако сумњиво се

Послије та увезах конопима, па га оставих да гладује, док смалакса... Е, није се добре воље предао, ма пашће му сила, баш као и мени! — старица заврши живо.

Сваки дан мјесто њих долазе млади, но ја сам остарјела... Часом се замисли, па настави: — Баш као ластавице што праве гнијездо у ходнику овога манастира....

Насами приупита Букало Жижицу; није чисто вјеровао. —Ча, мисли спалити баш нашега светога Спиридиуна? —Његов кип... —То је ка и њега... —А ставиће на отар нови кип...

ловио је рибу у увалици испод села, кад Кате, сеоска усједјелица, на злу гласу ради свсје распуштености, стиже к њему баш онога часа кад је уловљену рибу пекао на жеравици. Понуди је да се заложи.

заустави на силесију мрави што пред њим за послом журе се, вукући за собом тешка бремена, уозбиљивши се рече наглас: —Баш су лакоми и дрпе се као и људи, као да неће никада погинути!

Онако то другдје дође, — наставља испрекидано. — Човјека понесе ум, па не може да издржи... Такав је човјек... баш као вријеме, видиш: јуче је дувала јужина, а данас струји сјеверац .. . Није то; болан, било из инада, не дао бог!

У читању књига сазнаде да има и такових које млађи не смеју да читају. Он се зажели баш тих прича. Своме старијем другу даваше своје најбоље јело за сваку књигу коју би му кришом позајмљивао на читање.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Одговорио сам му да нисам, и одмах сам га са своје стране упитао сећа ли се песме „Косовка дјевојка“, коју је баш у његовоме завичајном крају Лукијан Мушицки забележио од слепице из Гргуреваца и предао је Вуку.

свекрову и мужевљеву кућу опева као радост, свеједно, чим невесту уведу у одају намењену младенцима све окупљене жене баш у тој одаји у хору певају праву нарицаљкунабрајалицу као што је ова: Роњте се, роњте, вишњице, Кâ мојој мајки сузице.

ниједан српски писац до Станковића није у радњу својих романа и новела укључио тако високо организовану културу, која баш зато што је по типу стара (традиционална) и сложена разастире око ликова густу мрежу најразноликијих забрана.

И удеса! Баш тад на капцима откријемо последње стазе чудеса. Под теменом изврнута небеса, вртоглавица над густоплавом визијом,

што је у четири наведена примера из збирке Муњевити мир већ на први поглед уочљиво и заједничко, али се вероватно баш зато што је очигледно обично не примећује: у обе варијанте примера (1) први стих на почетку и на крају има исту реч

„празна места“ у њеноме систему која су модерне поетске творевине попут Попиних могле да заузму сасвим природно и не баш тако неочекивано.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Дужна сам јој три месеца, па морам да трпим. САВКА (срчући кафу): Ех, такво ти је данас млађе. ЖИВКА: Па то сам те баш звала, тетка-Савка: да те умолим да нам даш једно двеста динара на зајам. САВКА (тргне се): Ју, синко, откуд мени?

Шта ту партија! Ђока кума-Драгин назида кућу са овај мој растури кућу. САВКА: Да л' си баш сигурна? ЖИВКА: Шта? САВКА: Па то, да ће ући у комисију? ЖИВКА: Ти сумњаш да ћемо ти вратити?

ЖИВКА: Па не мора да буде баш комисија, може он и друкче. Ако не може никако друкче, а ти да знаш, узајмићемо макар на друго место, па теби вратити.

САВКА: А за то? Па како да ти кажем: волела бих да не дирам у те паре, али ако је нужда... ЖИВКА: Ју, баш ти хвала, слатка тетка, никад ти то нећу заборавити. САВКА: Је л' да донесем предвече?...

ЖИВКА: Па можеш ваљда дотле почекати. ЧЕДА: Могу дотле и умрети. ЖИВКА: Не би баш била велика штета. ЧЕДА: Па не би за вас, могли би још ви да наследите и моје осигурање.

Ви сте лично видели Стевановића кад је отишô? ПЕРА: Видео сам га! ЖИВКА: Отишао је баш у Двор? ПЕРА: Да! ЖИВКА: Хвала вам, господине, велика вам хвала што сте нас известили.

ДАРА: Па да ви не мислите...? ЖИВКА: Шта мислим? 'Ајд, баш да чујем, шта мислим ја? ДАРА: Не мислите ваљда да отац буде министар? ЖИВКА: Страх ме је да мислим, а мислим.

(Сети се.) Чекај... где су карте?...Ти си их синоћ размештала. ДАРА: Ето их у фиоци. ЖИВКА (вади их и меша): Баш да видим како у картама стоји. (Размештајући.

ЖИВКА: А знају ли они да је твој отац министар? РАКА: Знају, па баш зато и псују! ЖИВКА: Записаћеш ми ту безобразну децу, па ћемо их преместити у унутрашњост: и децу и разред и учитеља.

ЧЕДА: Јесте. Неки др Нинковић. ЖИВКА: Је л' рекô да ће доћи? ЧЕДА: Јесте. ЖИВКА: Баш добро! ДАРА: Ко ти је то опет? ЖИВКА: Секретар министарства спољних послова.

ЖИВКА: Врло добро, а и ја сам се баш решила да дефинитивно уредим ствар. ЧЕДА: Ја сам, дакле, решио да ви још данас разговарате са оцем...

ЧЕДА: Ја не продајем жену за једну класу. ЖИВКА: Па добро, де, кад си баш запео, нека буде две класе. ЧЕДА: Ама, како ви то, као да смо на вашару?

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Тако се десило, сасвим нехотично, да оба пута по једно поглавље - и то баш друго! - буде посвећено синтакси. Истина, синтакса Борисава Станковића и, знатно више, синтакса Милоша Црњанског

5 Овај заустављени замах Марикин пун је динамике, баш зато што је заустављен пре него што је завршен!6 А уз њега иде и израз лица, суза на Марикином лицу чим је препознала

”7 А дечак је, дакле мушко је, да би Нушкини еротизовани покрети били опажени баш мушким оком, да би дрхтаји женскога тела одјекивали у изазваним дрхтајима мушког тела.

не би било могуће без дечјих очију које су се врло блиско примакле Томчиноме лицу - усред мрака жаром осветљеном - баш у тренутку кад је мислио да је сам и смањио контролу над својим телесним реакцијама.

Боље говорио турски, па чак и арапски; бољесе носио. ”19 У коначноме свом облику Нечиста крв и започиње баш таквим подсећањем на Софкине претке.

” У Газда-Младену, у верзији коју је писац објавио, звездица се налази баш после прве реченице, која је гласила нешто одсечније: „Увек, једино, целог живота, само је оно радио што човек треба

Њоме се, најпре, уводе групе ликова о којима ће се или у првоме делу или дуж целог текста приповедати. И уводе се баш према редоследу замишљеног приповедања: прво ранији преци, чукундеде и прамдеде, па непосредно отац и мајка, да би се

А књижевни текстови - како нас је томе научила не само новија наука о књижевности него и сама модерна лингвистика - баш у том погледу заузимају нарочито место будући да код њих налазимо ваљда најјачу узајамну зависност међу чисто језичким

Парадокс, ако је парадокс, у томе је, наиме, што се несигурна синтакса - баш захваљујући чињеници да Станковић није умео, могао или хтео да прихвати њен канонизовани облик - лакше и спонтано

А складна је, уравнотежена и - по поступности именовања ликова од најдаљег ка најближем - прикладна баш као замисливи почетак једнога замисливог романа у првом лицу. Са Софком као приповедачем.

И баш тада он само привидно говори у своје име, а уистину мање или више посредује говор ликова, којима се иначе сразмерно рет

као што и хоће, у еротски доживљај, који она исто толико жели колико избегава: „Зато се Софка и трже, јер, узнемирена баш том тишином, мирноћом, предвечерјем, кроз раширене ноздрве поче осећати како се из дворишта покреће и почиње да осваја

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Нека му се смеју колико год хоће што му је стрина Божана још Божана, и то баш у Броду покрај преклада, и што су му братанци у Призрену у српској школи. Лековац је он.

Давао је сиротињи, гостио пријатеље и дивљу дружину. Бацао је у текије и цркве баш као онај ђаковички бекташ што је на самрти поделио својих последњих триста гроша текији, џамији и Дечанима: „пред

Зашто да његови земљаци помисле да је више сојтарија но хајдучки капетан? Али — пусто немање!... Баш тих дана бејаше дошао у Брод богати призренски трговац Спаса Чемерикић са пуним бисагама злата и сребра да по Гори

сиђоше на пут н окренуше поново низ Вардар, иначе ћутљиви Демиш окрену се Спаси шаљиво: — Ама на овуј муку није баш рђаво кад се неко наш потурчи, а што велиш? — Скрши врат, протестанту ни један!

Докле?.. „Докле, Боже, стари крвниче, и Свети Петре, јадна узданице рајина из Корише?“ Али се баш у том часу зададе путањом озго са планине стари колашински особењак и делија Рујо Луковић, вечити чобанин и ваздашњи

Хоће право у цркву, крај чијих ће врата, по свом обичају, оставити оружје док се само причести, иако је баш тога тренутка гласник извикивао заповест од „царскога забита, кнезова и буљугбаше“ да се по сабору не носи оружје...

— Па... да не донесе бог, Хамзага... — Гља га, гља!.. Тако ми бога човек треба да је свакад мушак!.. Можда баш због оваке мало видљиве привлачности, Хамза Вукашиновић се на неколико дана пред брање пожалио Дуруту како тешко

— Не знам, ага, и не дирај ме, вјере ти! — Тако ми дина, као што сам Турчин, ти ћеш баш ту песму да испојеш! — Не могу... — А, бре, кад ти се вели!

Но баш у том тренутку као бесан скочи на ноге Селман Чибуковић, истрже од певача гусле н крвнички га лупи њима по глави: — Ах

Вера божја; она тврда, арнаутска, јака као дин турски... Није лагао Арслан Кошутан. Међутим, можда баш тога дана у његовом селу десило се нешто јаче од свеколикога тога затицања.

Али такође ти људи не беху навикли ни на једно друго изне– нађење. Баш тога тренутка прилазаше Кариманова жена, средовечна Арнаутка без уобичајенога покривала а богато, по обичају, одевена.

Није нас баш много коштало. Потресен, Милан Ракић никако не допусти да старац плати. Али пристаде да пођемо сви у крчму код Стојана

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

На груд’ма твојим никад Нека не почине Веран ти друг! Приђе л’ ти срце које, Нек приђе празно што је, Баш ка’но и твоје. Једина песма моја Потомству нека прича Лепоте твоје страшну, Ледену чар.

Једина песма моја Потомству нека прича Лепоте твоје страшну, Ледену чар. У место мирте нек’ ти Цвати, баш кâ и мени, Лавор, тај грки дар.

И АКО ЈЕ НОЋ ВЕЧИТА... И ако је ноћ вечита У што тоне жића дан; И ако је живот ништа, Или само шарен сан; Па баш да се свако вара Мислећ’: „Ја сам на то зван“ — Ипак, ипак благо оном, Благо оном који умре Одушевљен, раздраган.

»Јавор« 1890. ВОЛЕО БИХ ЗГРЕШИТИ... Е баш бих волô једном Згрешити роду свом, — (До сад се никад нисам Нашô у калу том). „Од куд ти таква жеља?

Спалили су мртво тело неумрла дива, Његов пепео сада веће сребрн ковчег скрива, И баш сад га гробу носе да навек почива. Сад га носе... а ја клечим пред том сликом драгом.

Постојмо дуго над гробом овим И вратимо се с уздањем новим! — Мален је камен, — баш према срећи: Срећније Српство шат дигне већи. »Стармали« 1887.

Да тај не зна корачати Напреднијим ходом; Да у њему нема места Вишој мисли света; Да у њему нема срца, А баш и полета.

А Христос је то видео. Онда Христос ’вако рече Фарисеј’ма баш у лице: „Сви су ваши дари мали Према дарку удовице.

Кад већ мора бити борбе... Ал’ ме трже мисô нека — Зар баш борбе бити мора? Нема л’ каква друга лека? »Стармали« 1884. ДА СЕ НЕШТО...

Са обесних да се срцâ Безмилосна здере кора Јаки брод би могô бити, Баш достојан така мора. У том броду да се скупе Сви што живе од ужаса: Мирно, лепо пловили би По пучини без таласа.

“ Вратио се деда кући, и гле, Бога ми, Испред куће, кровињаре, ново корито. А бабушка, радује л’ се? — А баш ни мало: „Лудо моја, да би лудо и сакалудо, Ти би хтео са коритом да ме усрећиш!

“ На то риба не одврати баш ни речице, Само шину, само пљесну репом по води Па се загњури. — ∙ ∙ — Ту је старац дуго стојô, дуго чекао, Чекô

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Ту сам и Финеску повела, о бештија једна, и она се баш добро частила, пак најпосле заспала под асталом. Вичем ја: Финеска, Финеска,...

Пак како сте ми, како сте ви ручали? ФЕМА: Мико фо! САРА: Драго ми је, без друштва то најбоље није баш могло бити. Друштво вам је особито при ручку нужно. Оно се разговара, оно се шали, а највише прави апетит.

Рихтиг, мало нисам заборавила торту, то сам баш сама мислила месити; то је особито јело, јошт ако ће после конфект доћи.

ЈОВАН: А, баш погодисте! Колико сте реди боси и са мном заједно растезали коже. ФЕМА: То је импретиненција! ЈОВАН (продужи): Па

ВАСИЛИЈЕ: Ја се не сумњам, али... ЕВИЦА: Немој лудовати, молим те, ко би на оног бивола погледао. Ево га гди иде, баш добро. Иди се уклони, док ја с њим свршим. ВАСИЛИЈЕ (страшиво): Евице, немој се шалити, ти знаш да ме то вређа.

Добро упамтите од Феме како је зло кад прост оће да дигне нос нависоко. То баш тако личи као кад би крмача викала: „Молим вас, метните ми седло, мени то лепо стоји. Ја могу бити камила.

Краков, Станислав - КРИЛА

Нова висока прилика избија из мрака. Засењен фењером мајор је загледа. — А... ви сте то, Дановићу. Седите. Сад баш говорим о извештају. Размазили сте тог вашег писара. Хоћете ли коњака? Узмите. Тако из чутуре.

Васиљ, са прљавом брадом довео је кћер официру у први сумрак. Баш када је једна дебела жена у дворишту музла козу, Васиљ је скрстио руке на појасу, поклонио се, и молио да му војници

Сви су имали неодољиву потребу за то. — ”...по сваку цену...” телефон је вриштао из пука. — Ма куд баш мене, господин’ мајоре, — стар сам човек — и жењен сам — куд ћу ја на Стару Попадију — шаљите људе млађе...

Сину отуда далеко са косе, зазвижда, али тако блиским фијуком да се све трже, и тресну шрапнел баш над рововима. — Ух, ух, у наше... слепци...

Можда баш зато, када се појавила крај постеље, носећи под тесном болничком кецељом мирис похотљивог меса, Мија је осетио своје

И друге су заповести пале. Ранци се забацивали на леђа, спрема је звонила, чули се незадовољни гласови војника: ”Баш увек морамо ми први”, али се ипак кретало унапред. — Један по један, на одстојању чуо се глас мајора.

Трза се несвесно. Његови ордонанси га носе. Тражили су га и нашли сред жица баш онда када је њин преполовљени батаљон стао да се увија и узмиче после првог успелог јуриша.

Доктори су били уморни и љути. — Е, то си ти, мали, — Но доктор се није баш томе чудио, — у ногу? а, није то страшно.

Дрва у ноћи крај пута су као мрачна чудовишта. Рањени ађутант мисли о јуришу. Да ли је то баш прави јуриш био? Није видео непријатеља, ни клања.

Потом се поверљиво нагао. — Знаш овај лекар Француз баш ништа не зна, одмах шприца кинином, и срамота човеку да каже где топломер мећу.

Казимир је био прва жртва. А свему су томе крива два авијатичара који су нашли да баш над њиним рововима заједно у пламену умру.

и кувар је озбиљно мешао кутлачом по јелу. Батаљонски комесар седео је крај ватре и говорио како све баш није чисто. Пламен је прљио његову прљаву кошуљу, по којој је он често нешто тражио.

Петровић, Растко - АФРИКА

Ми ћемо само до његових плантажа ићи заједно а онда ћу ја продужити сам. Он о тим плантажама баш размишља одређени број сати.

Оно беше ту као једини доказ да тај архипелаг, тако близак а због сутона тако далеко, диван је баш зато што је стваран.

А можда је то и због оне основне упорности човека да не учини никад никоме баш оно за чим тај највише жуди (Пруст). У сваком случају колико је смешан онда напор белих да уведу у хришћански дух црне!

Само неколико бенгалоа за станове чиновника, баш као да је то каква летња бања усред Америке. Посета лабораторијуму за агрикултуру, у коме се издвајају, испитују све

Разговор са једним господином који баш узима свој туш иза заклона. Нико га још није видео али се његов лик и његово тело огледају у његовоме гласу,

Не знамо тачно баш где пређосмо из лагуна у реку Комое, чије су обале обрасле вековном шумом, мрачном, осенченом плаво.

Два младића који знају понешто француски хтели би пошто-пото да посетим баш њихов дом. Седим на троношцу у средини дворишта које се лагано пуни сељанима, децом и сумраком.

подиже га све више, све даље у свод, везујући себе са звездама; али се одједном предомисли, прекинувши своју песму ту, баш када је био са њом највише.

(двеста педесет франака за црног сељанина је огромна свота), враћам им их, решен у себи да им ујутру пре поласка дам баш и своту коју желе. Толико ме нека глупа страст за цењкањем одједном заслепила.

употребљиве су и неопходне чим се о њима не мора да стара сам путник већ његова послуга, и чим ничег другог баш нема на расположењу. Само то што су јуче кашике пале у лагун начинило је пуно досадних, ситних непријатности.

Или сам све то претпостављао и све то за детињу машту баш и давало вредност једној величанственој авантури као што је ово путовање. Диван лет обојених птица.

У ствари, мени је толико чудно што остајем сâм у овој непознатој земљи, да се бојим да то не наступи баш сасвим изненада. Вуије хоће да ме прати још који километар даље од места на коме мора сићи да би стигао на плантажу.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Ма шта ћеш овде, добар човече?... РАДАК: И баш на рону ове провале? ИСАК: Да скачем доле. На ме се земља само мргоди, Идем да кушам срце земљино; Онде ће, ваљда,

ВУК: А да си го и нâг, То већ ни слепцу не би прикрио: Кроз капу ти је коса пропала, Кроз гаће вири наго колено, Баш кâ у лонцу леђа рачија Што се у врењу хитро премећу, Отварајући гладном желуцу Још већу вољу доброј ужини...

Онда сам њима ропски служио. ГЛАВАШ: За комад хлеба? Или, још црње, за живот само? ИСАК: Да! ГЛАВАШ: Баш као и ја... (Гласно.) Потурчен, можда?... Проклет несрећник!... ИСАК: Не кори, Станоје!...

А његово је деце обоје: Сина ми може свакад убити, Мене смрвити, ћерку љубити; Господар он је!... Ми смо робови! Баш као што му земљу радимо: Од сваког плода њему трећину, Ил’ половину јечма, пшенице; Облѝзни л’ овца, од воље му је,

Па сада дршћи, махнит човече, И онде тражи људске милости Где се за милост никад не чује! РАДАК: Охо! Баш није шала!... Турска тескера! Па још какви су страшни мурови, Да у свет бежи ко се уплаши!...

На посô брже!... Сад, Раде, сад! ПОРФИРИЈЕ: А лепо сам те световао: не топи чамца, чичаЈанићије!... Аја!... И све баш да мора онако бит као што извлачити!... Аја!... И све баш да мора онако бит као што ти заповедаш!...

Аја!... И све баш да мора онако бит као што извлачити!... Аја!... И све баш да мора онако бит као што ти заповедаш!... Као да си ти најпаметнији! И као да се нико неће твоме марифетлуку досетит!.

ПОРФИРИЈЕ (иза бине): Шта вичеш тако, као да си помахнитао?... А тако ми светога Алимпија, ти си свему баш главом крив!... ЈАЊА (иза бине): Тај влажан песак грћи лопатом! Бацај конопац!... Сад, Раде, сад!

„Неблагодарни!...“ Грми с престола, Баш као неба тешке сводове Кад дивљом снагом вихор задрма: „С пољана мојих плодом пшеничним Сељачке крви пород прљави

Па каква црна ноћ! РАДАК: А ти, момче, Би л’ мало цујке сркнô, уморен? ПОРФИРИЈЕ: Да ти је наздравље!... А баш би после оваквих мука лепо пристајала!... Е, да ми се откуда истекар родити!

ПОРФИРИЈЕ (прима пљоску, крсти се и пије): Охо, хо!... Е баш је ваљана! А волим ти једанпут сркнут ове шумадинке, но три дни цевчити браничевичку шому!

ПРВИ ТУРЧИН: Ал’ је и била ноћ! ДРУГИ ТУРЧИН: Тако ми браде Пророкове, овако нијесам доживио!... Баш као она кара-боја којом наша ханума прогрушане витице бојадише. ТРЕЋИ ТУРЧИН: Па онај вјетар!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Колико их има који жуде за овим местом, и који би на њему можда боље послужили но ја, и њих не нађоше, већ баш мене! И то готово насилно!

И то готово насилно! Ја целога века мрзио на канцеларије, протоколе, регистре, нумере И остале формалности и сад баш мени пало y део да са тим стварима имам посла! О слепа судбино!... ИИ Делиград, 6 августа у четвртак, 1876 год. ...

био је управо Делиград, али између Делиграда и Лешјанинових положаја није било никаквога удобног директног пута и баш су сад одређени читави батаљони да пресеку пут кроз Луковицу планину, која се у дужини од 30 километара пружа од

Ето како изгледа сад наш положај, о коме ђенерал вели, да »никад није био повољнији«. Оно истина наше стање није баш очајно, али није ни светло. Да ли ћемо се ми моћи да одржимо до позне јесени, као што се Черњајев нада?

Отац прота опипа се при том по своме црвеном појацy који це угледно вио око гојазног, округлог трбушчића. У томе баш попесмо се на један брежуљак и наш кочијаш тек наједанпут викнy пренеражено: »Ао!

на тебе, драга Србијо, чија се судба сада решава, и док ми овде толико зебемо за тобом, у турском стану сигурно, баш сад смишљају како би ти пре дошли главе. Петли огласише зору, кад ме измученога бдењем и мислима савлада сан.

Не знам одакле сам; заборавио сам већ откад сам на граници — одговори ми он — а скоро ћу заборавити и како ми је име. Баш нас јадне коморџије посатираше јурећи. Гле какви су ми се коњи начинили, а били су као лопта угојени.

— Нисам могао ништа разабрати; пуцњава је код Тешице врло јака, па се с других страна ништа не може чути. Али баш кад хтедох амо поћи, стаде да се диже дим од Катунске стране, баш на самој нашој граници; изгледа као, да је упаљена

Али баш кад хтедох амо поћи, стаде да се диже дим од Катунске стране, баш на самој нашој граници; изгледа као, да је упаљена Шпартаљева механа на друму и један крај села Катуна. — Тако!

А баш у тај мах сунце утону на далеком западу иза српских планина. Бојно поље још це замало искрило и трептало, обасјано мала

Сад опазим ту, за десетак корака даље у шљивару, гомилу Бугара. Ту су спавали и сад баш устају и опремају се. То су тако звани »добровољци,« које су силом покупили од њиних газда.

После сам се опет куражио: зашто да ја не могу баш ништа разумети? Зар у војсци није пуно примера, где су прости нестручни људи често поштогод много боље погађали но

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

ХЛИИИ Душо моја, шта сам снио, Чудновати сан; На Косову ја сам био Баш на Видов-дан. Поред мене многи јунак, Многи српски тић, — Ја сам био „издајица“, Милош Обилић.

Има л’ слађе што на свету Од осмеха тог! Примакни се, љубо моја, Баш до срца мог! ЛВИИИ Кад заруди зора, Она зора мила, И позлати вршак Анђелова крила, Од веље милине Анђô крилма

Уздисај се један диже Дубок, хитар, смео, Па угаси ону свећу — — Је л’ баш тако хтео? Радује л’ се она свећа, Или јој је жао Лете л’ и сад уздисаји — Ко би каз’ти знао.

Ја се сећам једног цвета. Ја се сећам једног цвета, Који сам ти онда дао, — Баш бејасмо код Дунава — Ти задрхта, — цветак пао. Наводи се још окренô, Кô да вели: С богом, роде!

Покушавам да је тешим, Па јој зборим туде: „Залуд плачеш, чедо моје Мртви се не буде.“ XXИВ Можда није то баш тако — — Можда бејах где на путу, Па се жељан врнух дома, Своме гнезду, своме куту.

Пољупци су њени дуги, Крај им се не знаде, Само што су отровани, Ал’ баш зато сладе. Ми идемо загрљени Посред бела света, А нико нас и не види, Нико нам не смета.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

У даљини, изнад Чегањских планина, према плавом хоризонту видела се сива измаглица од прашине и дима. Одатле су баш и допирали пуцњи. Повремено се извије у висину таман стуб дима, од неке разорне.

Ах, кад не би било те проклете артиљерије, ратовали бисмо певајући. — А код артиљераца је баш обрнуто. Они опет не подносе звизак куршума — вели капетан Радојчић. — Извежбали су се, оца им њиног! — додаје Мишић.

Онда нам је детаљно објаснио ситуацију. „Ми се овде налазимо на последњем прагу. Толико смо још успели. Јављају ми баш сада да су изгинули још неки војници од њихове артиљерије. Ако ли нас макну и са овог положаја, бреша ће бити огромна.

Јавио се одмах неки Милош, који је на маршу, баш дан раније, добио батине што је појео своју резервну храну. Био је висок, и имао је црне, дуге бркове. Прави хајдук.

Кад овај виде да је међу Србима, поче да стење и моли да га не убијемо. Каже да је официр. Такав нам баш и треба. Умирили смо га и понудили цигаретама. Био је рањен у обе ноге на неколико места.

У мојој чети рањена су два војника. Баш на одсеку моје чете налазила су се лежишта оне рововске батерије чијег су командира Бугари изболи ножевима...

— Откуд ова змија? — питао сам усплахирено. — Појави се из камењара, те је поткачих бајонетом. А баш вас је посматрала — вели мој ордонанс. О мајку му, још и то да ми се деси. Чисто сам се најежио...

Она тада ништа не види... — А откуд јој наочари? — пита онај у чуду. Мене тада савлада сан. И у сну сањам змију, баш чини ми се наочарку, како хитро приђе и уједе ме за ногу. Тргнуо сам се. — Шта вам би? — пита ме ордонанс.

Али мене је обузело неко нерасположење. Уверавао сам себе да овакав сан не бих сањао да нисам видео змију. Али зашто баш на мене да наиђе змија!... Моје размишљање прекрати ордонанс, који ми јави да ме зове командант батаљона.

Познадох га по шлему, те сам потрчао насумице за њим. Саплетох се о нечије тело. Неко опали из пушке, чини ми се баш уз моју главу, те сам се окренуо у ковитлац. „Читав сам, читав!“ — сену ми кроз главу.

Чим смо изишли на врх, наређено је да се наш одред окрене на леву страну, према Сивој Стени. Тада баш распали нека бугарска хаубица. Али ми се сјурисмо у седло између врха и Сиве Стене.

Тога дана дошао је да ми поднесе неко требовање на потпис. А Бугари, као да су знали, распале баш тад. Сви смо били прилегли. Куршуми су прштали над нама. Док ти мој Андрија клече, и поче да се крсти.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

„Ми смо несрећни по многоме којечему (да не речем у свачему)“, — писао је Вук Караџић баш негде почетком године 1848 — „али смо у књижевности најнесрећнији.

“ Ова горка мисао пристаје уз многа наша књижевна размишљања; није неприкладна ни овде, данас. Баш срећни књижевни пролом Бранка Радичевића у години 1847, толико јасно пресудан да су му значај (и када не сав, — а и

све ове стихове и све што се у овој књизи поезије давнога времена које му је претходило намеће као идеал и канон. Баш због свега тога, састављање Антологије старије српске поезије — а то значи антологије српске поезије пре Бранка па,

са склоностима за бизарно, куриозно и прециозно у овим временима најмање приличним таквим тенденцијама, а час можда баш и као заједљива антитеза и јетка упадица сред свеопштег величања песника Ђачког растанка.

А то је оно што је данас још потпуно нејасно. Баш због тога свега ни оваква, према Бранку Радичевићу наизглед потпуно равнодушна Антологија није, јер неизбежно не може

И баш стога она није анахронизам: у овој Антологији диже се читаво једно столеће српских песника да се поклони првом радосном

Њихова је и чар и недостатак истовремено што своје време редовно упрошћавају и улепшавају јер им прећуткују баш заблуде и слабости, а не само разноврсност непотпуно изражених или и неостварених уметничких тежња: о тим слабостима,

обзиром на Бранка не би могла не донети у целини ону папрену песмицу забележену, а вероватно и насталу, у Карловцима, баш у Бранковим Карловцима, тачно у годинама Бранкова ђаковања у њима, а од које овде бележим само њен далеко најчеднији

изукрштаној и понекад симултаној разноврсности утицаја, који се сустижу и мрсе у најнеочекиванијим преливима баш и у једној те истој личности, — и то утицаји од руског до немачког, преко италијанског до мађарског, од

козмополитска, а по артистичким идејама никада са мање националних и прилагодљивије безбојних тенденција него баш тада.

Волтер се није прославио својим енглеским; Монтењ је свој путнички дневник по Италији, баш као и Стендал, писао више шале ради делимично и на италијанском.

Јесте, ствари су се развијале споро, а због Вукова присуства и темперамента при температури не баш увек академској; али, захваљујући баш њему увек тако да се главно питање није могло забашуривати ...

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ЈЕЛИСАВЕТА: Неваспитани — Кô разбојници — мрка изгледа; Шта је, што стојиш? Хе!... ВУЈО: Воља л’ ти је, баш бих и сјести могâ. — ну вељу неће бит лијепо? ЈЕЛИСАВЕТА: И није!... Одлази! ВУЈО: А ну, божа ми вјера!

ЈЕЛИСАВЕТА: Моја несрећа?... Ма озбиљан си ми, момче, сувише, И загонетан, — а Венецијанцу Баш не приличи хладна озбиља. — Развуци усне!

“ Гле безбожника! Крвника! Турчина! Куда га води смелост свирепа? „Крвљу бојити?...“ баш тако пише, Азијски скот! нечовек! грдило! Али — Опрости, боже, женску прехитрост!

БОШКО: А зашто, Вујо, зашт’ баш скршио? ВУЈО: Месиште ми је, ђецо, жилаво, — не дâ га бог ни имењацима ми у гори жвакат... БОШКО: Ха! ха! ха!

А зла ви срећа, витези, да какви ће ни бит’ господар, него слободан?... Јуче — е није богме, него баш одјутрос, и заплакала се сирота... БОГДАН: И заплакала се? А што се заплакала? ВУЈО: Е што?...

А што се заплакала? ВУЈО: Е што?... Што је и Ђурђе срца Иван-бегова, па јој богме не да на вољу баш како би она шћела... А жнате, ђецо, и Латинка је, па је срце по ђешто и за својима прибољева...

БОШКО: Па? ВУЈО: Па се и господар смилостивио, а баш му њене сузе срце умекшаше, — те јој бо’зна и помоћ обећа... БОШКО: Какве помоћи? БОГДАН: Зар јој и помоћ обећа?

ЈЕЛИСАВЕТА: Је л’ био овде капетан? ВУЈО: Сад малоприје, ту се са Сердаровићима разговараше — ет’ ту, госпођо, баш пред двором у врту — а шта ти се ту није бесједило?... Знаш, младићи су...

ЈЕЛИСАВЕТА: Сад можеш ићи — А пустићеш га, кад дође он — знаш. ВУЈО: Жнам!... (При одласку.) И напустићу га баш!... Господе, да немилокрвне туђинке, не волим се с њом ни ражговарат...

Хеј! хеј!... (Вујо одлази.) ЈЕЛИСАВЕТА: Ту је, дакле, и доћи ће? Баш ми је мило!... Мило? А зашто? Може л’ се мени ишта милити?

Што ласка и казује Ђаволским смехом уверавајућ: Да је у њему милост божија, Под земљом да је баш прави рај. Зашто би варô?... Ако не зато Да му изврше паклен умишљај? (Капетан Ђурашко долази.) Баш добро дошао!

Зашто би варô?... Ако не зато Да му изврше паклен умишљај? (Капетан Ђурашко долази.) Баш добро дошао! Нестрпљење ме скоро умори — Не знајућ шта је?... Де, шта се говори! КАП. ЂУРАШКО: Шта?...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Руштри се окорјели снијег, и жалобитно цвилећи угиба се под ногама. — Баш нико ништа, Вујо! — трже се старац и обрну се дјетету. Мали је шутио и уморно, изнемогло корачао за кравом.

— Баш нико ни да се нашали с цијеном, а ево нас и ноћ у чаршији стиже! — трже се опет старац из мисли, а у ријечима му, очима

Тако је он, кукавац, остô кô окресана грана сâм самдијан! Једва су га дигли са старог кућишта. Баш сам се тукô кад га дигоше. — 'Ајде, стари, пртљај! — веле му ђендари.

— Нећу! — издера се Мијо силовито, па подиже очи, у којима се свијетлило неколико суза. — Зар је баш до тога дошло? Зар да ја оставим своју земљу, своје калеме и велике воћаре, које сам ја главом садио и подизô?!...

Знам ја ђе су царска врата... — То ти стари можеш одма' тражити, док ти унук одрасте, а сад устај! — Баш се мора ићи? — пита Мијо и гледа оштро у ђендаре. — Мора! Закон те гони; ми те не гонимо.

Чу се да је Столина мајка умрла. Мијо оживи. Преклани, биће баш уз оно девет бабиније' укá иза Мученика, забразди' и ја. До подне се зацрни читава њива.

— А ко му подиже биљег? — Село је подигло биљег својој Слаткој Души. МРАЧАЈСКИ ПРОТО Кад ме баш толико молиш, ето, хајдемо, па шта нам Бог дадне! — поче Стевица, син попа Јове, жилаво и окретно момче.

— уздахну неко у мраку. — Мићане, Мићане! Дај свијећу — прокапа котô! Котао прокапа, Симеун отпоче: — Па баш 'оћете да вам приповједим? Е, 'ајдеде, кад сте навалили. Онако од истине, што је за дружине.

Онако од истине, што је за дружине. То вам је било некако прве ли, друге ли — не знам сад право — неђеље... Биће баш прве неђеље иза укопације. Крајишници се враћају... бјеже од Бање Луке. Јадно, чемерно, убијено, бјежи, не обазире се..

Симеун у одушевљену одиста и отпјева, а неко дочека из мрака. — Не чуј, вило, не преузми гласа! — Е, људи, баш 'нако по старинску! — чуди се котлар. — Да шта ти мислиш? — продера се Симеун.

табор војске. А ударио сам по гори барјаке и оставио разапет чадор, нек виде Мајданци да баш иде за мном војска, а ја кô гереналина напријед измакô.

— Шјетио си се, море бити, оне пјесме: „Јао мени до Бога милога ђе погуби' од себе бољега?“ — Јесам се, вала, баш те пјесне шјетио! — потврди Симеун. — Али се загазило. Мора се гавељати. Нашједе ми крв на очи. — „'Оџа, на џамију!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

И ја као лудак у бунило падам И хтео бих да се само теби јадам За тај бол који је баш од тебе створен. (1917) XЛ СВЕШТЕНИЦИ Наша плаха младост не осећа бездну, За њу пут је греха беласање магле, Ка

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

АНЂА: Ала лепо мирише! ЈЕРОТИЈЕ: На шта? АНЂА (досећа се): Чекај!... Мирише на проминцле. ЈЕРОТИЈЕ: Баш си погодила! АНЂА: Него? ЈЕРОТИЈЕ: Мирише на Ђоку. АНЂА: Каквог Ђоку, бога ти? ЈЕРОТИЈЕ: Ето, таквог!

И ти, да си мајка као што треба, ти би требала да је научиш. Ето, човек је хоће, није да неће. Баш пре неки дан опет ми је рекао: „Кад би се ми ородили, господине капетане, где би нам био крај!

Скрцкао је тај парицу, па му се може и без службе. Седеће годину-две и даваће паре на зајам сељацима. Ако баш хоће наново службу, сачекаће док падне влада, па ће га после друга са класом у службу.

ЈЕРОТИЈЕ: А ти си, господин-Вићо. Баш сад нешто о теби говоримо. ВИЋА: Телеграм, знате, па рекох... ЈЕРОТИЈЕ: Из округа?... ВИЋА: Није, из министарства.

” Ал' ово друго, овај поп, па ова плава риба и овај свастикин бут, то баш не може ништа значити. (Чита опет у себи.) Не знам! (Мисли се.) А да ипак не значи нешто, само врло завијено речено, а?

Чим ми га поменеш, разбићу што год дочепам. АНЂА (крсти се): Будибокснама, а да кажеш бар да је рђав човек. Ето баш малопре разговарамо ја и отац; вели има пара, а и воли те човек, казао је оцу да те воли.

МАРИЦА: Апотекарски помоћник. АНЂА: Апотекарски помоћник? Зато његово писмо мирише на проминцле! МАРИЦА: Баш си погодила! АНЂА: Свеједно, на шта било, тек мирише.

! Уха, куд ти заошија, господине Вићо. Честит човек и миран, најбогатији трговац... ВИЋА: Па баш зато! ЈЕРОТИЈЕ: Ама, откуд то иде? ВИЋА: Не би му баш ништа фалило.

Честит човек и миран, најбогатији трговац... ВИЋА: Па баш зато! ЈЕРОТИЈЕ: Ама, откуд то иде? ВИЋА: Не би му баш ништа фалило. Одседео би два до три дана у 'апсу, а ја бих га после пустио.

(Да му је, па наствља.) Па тај Јосиф из Трбушнице увраћа чешће код мене у дућан — као човек, дабоме... ЖИКА: Бре, баш си ти нека стока, газда-Миладине. Па ти ово ниси исцедио. Донео си толико воде као да ћу да се купам.

ЖИКА: Е, јеси чуо, баш си ти некакав неучтив човек! Видиш да се два чиновника разговарају, а ти твога Јосифа из Трбушнице.

Ал', брате, не личи ми некако: апотекарски помоћник па револуционар. Баш ми некако не личи! (Ђоки.) Па добро, 'ајде нека си апотекарски помоћник ал' ти признајеш да си носио антидинастичке

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

— Куд сам орô ходи. Повише облака, и од неба више, Јер, уместо неба, пуст се камен диже... Не чује се тица, баш никаква гласа, До вечите хуке безбожних таласа...

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

На слави, имендану и даље била вечера, гозба. Али не као пре. Тај потрес, посрнуће, које се тако јако крило, баш на тим гозбама, вечерама, међу најужим кругом родбине, баш се тад најјаче испољавао. Све је било друкчије.

Тај потрес, посрнуће, које се тако јако крило, баш на тим гозбама, вечерама, међу најужим кругом родбине, баш се тад најјаче испољавао. Све је било друкчије.

А то је било што је она, баба, била та која је њу запазила и од свих сестара, баш њу, најмлађу и последњу, казала оцу Младеновом да узме за жену.

без матере, она и сестре јој, и цела кућа без домаћице била као обезглављена а још пуна њих, женскадије, те није баш изгледала као што треба.

И Младен је био такав. ИИИ Доцније, баш кад, бар судећи по баби, по њеном безбрижнијем лицу, мало слободнијем, веселијем, по обилности јела и одела, отац са

Не мешала се ни у шта. Остављала Младена да он ради, пазари, тргује. А то баш њено немешање ни у шта већ само долажење, седење, као надгледање, требало је да значи: да она, стричеви и цела

Ено, баш спроћу њих газда Стојанче што само једног сина има. Па ни њега, мада је већ стигао за женидбу, отац ипак не сме ни у

Да мајка му, ако не баш весело после смрти очеве, а оно бар спокојно, као и пре, само онако слатко, унесено, по соби, кући, готови, спрема, с

Као наслућивање да, можда, сигурно, неће баш тако све бити... Биће бола, јада. Колико пута тако увече, кад после дућана и добра пазара мирно, срећно пође кући,

И то Младена изненади. Да се не би одао он... И баш зато било му је тешко, не, него криво на њу. Као да није знала, осећала да не треба толико баш да га мучи, да му баца

И баш зато било му је тешко, не, него криво на њу. Као да није знала, осећала да не треба толико баш да га мучи, да му баца одговорност...

Он се с тиме био одавна измирио. Него што поред тога траже, ишту још и ту жртву. И зато му је било тешко. Зашто баш и то од њега? Зар није доста што се одрекао ње, него још и он сам да реши да пође за другог? Зато му је било тешко.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

гром не удара, а ако би се баш десило и да удари, не може јој нашкодити«. У неким крајевима та забрана везана је за Ђурђевдан (Караџић, 4, 1903, 168).

Неки, међутим, мисле да од свих трава »једна јединцата« д. није лек баш ни од чега (ЗНЖОЈС, б, 129). ДИВИЗМА Кöнигскерзе (вербаѕцум).

Аарне 1640—1674 луди брат палио велику количину заплењеног т., и како је случајно баш тада Богородицу (на небу) болео зуб, излечи јој он зуб и добије награду (СЕЗ, 41, 479).

Ћипико, Иво - Пауци

је урадио оно што и други раде од памтивјека; његов отац и он женили су се онако, и није крив Раде колико поп мисли. Баш да се свом духовнику не замјери, Илија бијаше, одмах пошто је Божица у кућу дошла, у вароши направио молбу,

Газда се љути, вели: — Увијек си ми за напаст .. . а жао ми те! 'Ајде—де, узећу га ја, кад си баш најашио. —Добар је, болан, господар, — опази Васо. —Као душа, — прогунђа Војкан.

Овај узе и, једући, вели му: — Може бити да је ова порција што је једемо баш од твога пршута, дарована господару, — од твога или од твога брата, то је свеједно!

— Тако је по тарифи, по закону! — слеже биљежник раменима. — Знам ја, част вама! ... Баш то је зло што је по закону! Свугдје веле: по закону. А закон нас, ево, гули добога ! ...

— Полако ћемо — вели наоко замишљен газда. —Могао бих се и предомислити; нијесам баш вољан продати цијело... Могла би се продати на дијелове, по честицама... раскомадати...

Ми не рачунамо наш труд што у земљу уложимо, опази Раде. И, сјетивши се нечега, живо настави: — Видиш, оче, ја се баш сада у војништву намјерио на једнога приморца, па чуј како он процјењује вриједност земље: вели, треба рачунати и

и дугим чибуком у руци, обилазећи куће потврђиваше ту вијест, али ни он није знао, или не хтједе да каже, у чему је баш тај дар. А била је она година рђава, двовјерна; раније мислило се биће плодна, те послије издаде.

— рачунаше Војкан и, кад изађоше из суда, премишљајући о големим трошковима, вели Петру: —Опалило и тебе, баш јуначки; умирио нас закон! —Платићеш ти све ово! — смије се Петар смијехом што шамар носи, али издржа.

Послије ми, бога ми, бијаше жао, али која вајда: ствар свршена, поговора нема! А баш неки дан срачунао сам све: има око хиљаду и осам сто талијера дуга и нешто ситнежа; ту су урачунане: сијено, камата и

Газда Јово опази да наш народ није баш рђав, није изображен, нема школа, још је дивљи, — треба га просвијетлити!...

Та, знате, кад је оно покојни Илија, да упали клачину, посјекао силу дрва, тужио сам га на опћини, баш тревили се и ви... А не знам што би од тужбе!

Па ја и не браним да поштени људи склоне своје благо за мећаве и зла времена баш у мојој огради. Нека реку ко им је то игда бранио?

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Осећам неко млако задовољство што сам здрав и није ми баш непријатно што се они муче са својим балама и чиревима. Двориште је закрчено људским телима што дрхте и посрћу.

Јелена Уображени млади петао пење се овде свакога дана. Има пет дана како је овамо почео долазити и ниједном, ама баш ниједном, није скренуо поглед према мени.

Понекад бих посумњао у то да је наш властелин баш збиља уман и разборит, кад је допустио да се уплете у нешто тако провидно и будаласто.

Избијале су туче, неслога се међу нас увукла. Боже, како смо замрзли ту проклету ледену девицу. Зар је то баш она морала да учини, зар та хладна госпа која никад још није усрећила ниједног мушкарца.

Лако је брбљати. Речи су ништа. Нигде не остављају трага. Ретки луди, као што је Прохор, корисни су за цркву. Баш зато што су спремни на подвиге којима се обичан људски ум опире као нечем неприродном, они натерују људе да их приме

Не знам да ли сам баш поменуо реч „становати“ или сам рекао „провести“, Можда сам рекао — „живети“. Он ме је одмерио једним оштрим погледом

Је ли та жена при чистој свести? Ако јој је стало до човека, зар није могла наћи никог другог него баш монаха и то овога који је смернији од сваке девојке? Изгледа да је у њој прорадила курвинска душа.

А ко зна, можда сам ја баш и намерно цртао девицама крива уста, огромне носеве и исколачене очи, можда сам то баш и хтео, да се људи разгале и

А ко зна, можда сам ја баш и намерно цртао девицама крива уста, огромне носеве и исколачене очи, можда сам то баш и хтео, да се људи разгале и разведре, да им буде овде присно и топло. Живопис вратимљске цркве био је готов.

Смрт се увукла у манастир, угњездила се овде, поставила свој чадор у средини дворишта, баш под липом где смо за срећних и мирних дана, с пролећа у мају и јуну, седели, ленчарили, доконо ћаскали; разбашкарила

Зар је ово начин да се човек растане са светом? Зар баш овде у задаху трулежи и буђи, у овој тесној загушљивој одаји, тамној и убогој, на овој постељи разглављених ногара, уз

Не знам који је од мојих непријатеља први пустио около такав глас, можда баш Кирча, тај мрзовољни мушичави себарски син. Најпре ће бити да је он.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

1888. ЈЕДАН МОНОЛОГ МЛАДОГ СЛЕПЧЕВИЋА „...Кратка смо вида“ Кошутић Подне је. Млади Слепчевић седи у својој соби и баш се озбиљно дао у мисли. Косу је ђенијално растурио, а за ушима има држаље и перо.

Страшно је беснео Азок, гледећи погибао своју, И призва господње име у љутом овоме боју. И господ саслуша њега, јер баш у часу томе, Јави се Бен-Касим журко на бесном парипу своме, Он се дохвати тајно бедема и тврда града, И кресну

Сад што му драго. Ја баш слабо марим Хоће л' је когод читати ил' неће... Занета силно узорима старим, И моја муза старински узлеће Узлеће смело

Мој кочијаш стари Устави кола баш на месту томе, Да растурене понамешта ствари; А ја се сиђем да исправим ноге, И бедни стомак од труцњаве многе. 7.

И, ето, у овој шуми, што мирно граничи село, И баш овога јутра, чудо се десило цело. А то је овако било. Кô свакад чинио што је, Кравар окрете главу и очи обрати

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

М. Миланковић И ВОЖЊА ДУНАВОМ СПОРАЗУМ О ГЛАВНИМ ТЕМАМА ПРЕПИСКЕ На дунавском пароброду „Сатурнус“ Баш пред сам полазак из Беча, примио сам Ваше мило писмо.

Стварно схватање и разумевање њених закона претпоставља темељна знања из математике и физике. А баш то не претпостављају популарне астрономије код својих многобројних читалаца, него им служе та знања на тањиру, у

њој би ми четворогодишња жудња за слободом срж испила, да нисам нашао уточишта у научном раду; а нашао сам то уточиште баш у ономе здању које се у племенитим линијама уздиже у полутами поред великог ланчанога моста.

Сви су се они овде борили; а још даље, у прошлости, таласало се овде Панонско море, и праћакали се, ваљда баш на овом месту, морски пси, китови и делфини. Шта све не доживи ово мало парче Земљине површине?

Немојте се чудити, ја сам баш неки дан проучио план Вавилона што га је публиковало Немачко оријентално друштво, а тај план је, као што сам се ево

Најсјајнија појава на небу је Сунце; но, баш због тога што оно својом светлошћу засењује сјај звезда, тешко је одредити његов положај према њима.

Али, посматрајући које се звезде рађају на западу одмах по заласку Сунца, а које се гасе на истоку баш пред његов излазак, успело је вавилонским астрономима да добију прву оријентацију кретању Сунца по звезданом небу,

Добро урањен, глатко избријан, личим, са својом бујно проређеном косом, више на каквог римског бонвивана, но баш због тога изгледам неописано отмено.

Он ме задивљује још више што се, нама на очиглед, уздигла из мора, баш испод ових двеју звезда, још и једна трећа, којој не знам имена.

У њиховом хладу се држе и предавања; ова су, изгледа, баш довршена, јер кроз главну капију Музеума, која гледа у Канопску улицу, излазе студенти.

То је Аристотел! Ова соба посвећена је искључиво његовим делима. Баш лањске године, та дела су наново прегледана, допуњена, систематски сложена и пописана; њихов списак набраја их сто

Ја Вам, по Вашој жељи, шаљем, уз ово писмо, цртеж онога дела звезданог неба који се уздигао над јужним хоризонтом баш онда када смо посматрали Сиријус и Канопус. Тако ће и те две звезде затреперити у Вашем везу.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

је касније прославио Змај стиховима „Ала је леп/овај свет“) карактеристичан је за поезију за децу млађег узраста, баш као и примена ономатопеја у певању о животињском свету.

„Јао, мама, удави је, Однесе ми тицу,јао! Не дај, мамо, да поије, Не дај, мамо… Јао … јао!“ Ето лежи несретница, Баш ни трага од живота: „Моја тица, моја тица! О сирота, о сирота!

Сабљом ћемо записати Сабљом ћемо зарезати Дела наша и мегдане Баш за небо, Видовдане. ЧЕТИРИ ГОДИШЊА ВРЕМЕНА СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) Свуда се бели – пао је снег!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Нека или сама, или с децом, пође као да иде на гробље. И не мора тамо ићи. Или, ако се баш заборави и пође до њега, па чак оде на само гробље, опет тамо не мора, као увек, да плаче и кука.

) Ох, што дрхтите, што се не смирите, што једном не усахнете! Враћа се Ката. КАТА (радосна, весела): Баш као да сам знала те изађох, јер га сретох.

(Трза се, кајући се): Али, јеси, звала си ме, толико пута си ме звала, а ја све мислим да није баш тако. Нисам знао да тебе ко сме. (Планувши гневно): Који је то »он«. Ташана? Кажи га!

Само знам да су му давали неке њине, хаџијске кћери, а он, покојник, није то хтео, него, као у инат њима, узео баш мене.

Не бој се, ничега се не бој. (Прилази прозорима, отвара их.) Ево ништа нема, и не сме бити. Буди слободна, мирна. Али баш кад си толико уплашена, хајде да окадим, очитам и осветим водицу. ТАШАНА (умирена, љуби му руку): Ох, хвала, дедо!

« И кад изашао, толико их напао, а нарочито хаџи-Ристу. »Зар сте, вели, зато мене, као свога земљака тражили да баш ја будем свештеник, што сте мислили да ја, као син неког вашег чивчије, нећу смети да ударам на вас, прве, богате и

Па, Бога ми, баш добро и понапијемо се и поиграмо и запевамо. СВИ Јест да, јест. МИРОН Али зато си, после, могао да му покаткад

Седи! Сад ће Стана донети. (Да скрене разговор): Ето баш пре неки дан била је код мене Лена (седне), твоја сестра. И не знаш колико ми се хвалила тобом.

СТАНА (носећи испред себе софру, тобож себи самој): И баш не може да се живи од овог хаџи-Ристе. Све он мора да види, свуда свој нос да завуче...

Све он мора да види, свуда свој нос да завуче... Е баш се од тога старога ништа не може. ТАШАНА (расположено Стани): Де, де, место да ти будеш грђена што не доносиш одмах,

(Хоће да скрене разговор, сети се): Баш добро! Знаш, пре два, три дана био сам на преслави у вашем селу, где је ваш чивлук.

МИРОН Ех, има! Али ти то не можеш. — За то треба много пара. А ја бих баш волео када би ти то могла. (Сам себи): А, то би добро било. Откада мислим на то. Ех, када би ти то могла, али само ти.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Сиромах Коста Земљотрес. Нити је у време његове сахране дрво било овај царски орах који је сада; нити је велика грана баш његову гробу хтела правити присенак; нити је у несрећном човечуљку било ичега од земљотреса.

Збуни се, заболи га, и упаде у другу неумесност. „Прођох, видим има другова, па рекох, да уђем, и баш да се и потужим. Сад ме чисто срамота. Али кад сам већ почео, де, реците ми, зашто свет мени пакости, зашто ме каља?

А баш да је и помишљао на прилику неку за удају, мајстор Коста му при том заиста не би долазио на ум. Али мајстор Кости замач

Стаде мајстор Коста мислити баш оно што газда Спаса није мислио. Позва Ристану у башту. Велика Госпојина је сладак празник у слаткој природи

Отац га узе у радионицу. Пробадавадисао је две године: матери у кући одлична помоћ, али у радњи баш никакве вајде од њега. Дадоше га у обртну школу. Проведе две године, изађе без сведоџбе.

” — Мајстор Коста је осећао да је баш те вечери необично лепо доказивао, па се лецну и разочаран и љут: „Да нисам можда запустио своје бриге?

Риста је, кажу, пронашао неку машину, али баш од ње остао инвалид, и примао од фабрике пензију. — „Не знам шта је сад с њим, а синови његови, знају сви, живи су, и

Ако је рак, није лав.” Срба је такође већ на гробљу, али на оном, крај салаша. И можда се крстача госпа Нолина баш од чежње за својим драгим посинком, онако чудно издигла и усправила.

И то има седамнаест година, и седи у мојој кући годину дана, а свако јутро ме испраћа на зелену капију на коју баш и навали јутарње сунце. О, Боже, опрости и мени маторој грех. Храним тело, а не питам за душу. А ко би се свега сетио!

] — Мене је често возила до циглане, па и до бостана мога, који баш није био успут. Попнем се, једва имам места да седнем поред ње, али она се не збуњује, не помиче. Као сад да је гледам.

Истину! Не врдај, не лажи!“ И истина се говорила, и све се разјашњавало... Једне недеље, тужи се момак из млина баш на саму госпа Нолу. Вели, он и жена му Ката мало да не гладују; ето и види се на њима, суви су као трска.

Нола у причању о свом оцу, руке му господске, од малих коштица, а кретао их при говору некако меко, на турску, вала баш као онај наш Зариф-бег, што лепо једног дана умре од господства...

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

— Не бојте се, љубезни читатељи, сад ми баш паде један стари рукопис од времена Мусе Кесеџије. Истина, више од полак су га мољци и мишеви изгризли, али шта маримо

Но несрећом таковог у том пределу није било, јер су баш онда сви на које је подозреније да лажу пало протерани били, и тако наша Роксанда морала је без похвале по сокаци

се уморио, замоли је да седну мало, и — — љубезни моји читатељи, мени је жао што вам не могу повест довршити, јер је баш овде морао какав пацов стари рукопис тако страшно изгристи да се ни под који начин прочитати не може.

Свештеник, који је баш онда Љубомира у Јелисијуму читао, саслушавши њену чудновату повест, рекне Роксанди да ће од њеног сина знатни човек

долази да персоне романтическе ретко или нигда не једу, ја читатељма нисам у стању изразити; највише им могу, ако су баш љубопитни, советовати да се код њиови сочинитеља упитају.

Но он није задовољан био само с обрашченијем непријатеља у бекство; правог је витеза по његовом, премда не баш логичном мненију, дужност непријатеља на главу побити, и зато с пуном храброшћу своје сопернике окупи.

Највеће пак упражненије житеља поменуте палате било је спавање, и баш су се случајно сви у овом положенију находили кад је наш витез у најхитријем трку с мачем у руци под бедем долетио.

Јер не дође време ни до печења кад се неки људи гологлави укажу. Зашто баш гологлави, ја не знам, може бити гди је велика врућина била.

Но како је год, доста што они у добро време дођу, јер се баш Роман спремао да провали врата и своје непријатеље накраће очепа.

) Она заиста оштри усна, и с неким смешењем које ми није баш ласкало, овако почне перорирати: »Г. списатељ, ви баш сасвим оћете да сте особити човек и да се од други разликујете.

) Она заиста оштри усна, и с неким смешењем које ми није баш ласкало, овако почне перорирати: »Г. списатељ, ви баш сасвим оћете да сте особити човек и да се од други разликујете.

на море ићи морао, ту од пустаија уваћен био, који носећи га у ропство, најужаснију буру искусе, лађа им се потопи баш кад су близу неког острова били, сви се подаве, само један Светомир таласом на брег избачен буде.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Морам се, дакле, и ја измирити са тим већ усвојеним начином писања и почети са рођењем, мада је баш рођење често пута споран факат у животу човечјем.

Наиме, мој је отац био имућан трговац у Београду и, баш кад сам ја требао да се родим, он банкротира па покупи сву своју банкротску имовину — у коју сам и ја спадао — и пређе

То оцу нисам могао да опростим утолико пре што је имао доста деце, па није међу њима морао баш мене изабрати да направи тако пакосну шалу.

Па онда — ја сам негде напред то поменуо — да је мој отац све до мога рођења био богат човек и да је некако баш тих дана банкротирао, што значи: да нисам имао задоцњење од седам дана, ја сам се још могао родити као богатога оца

Узмимо баш као пример ова четири-пет питања која сам ја горе случајно набацао, па ћемо видети да су она не само за мене већ и за

Ја ни сам не знам какав је био непосредан повод тој мојој одлуци, да ли баш то често задизање сукње, налазећи да је лакше задићи сукњу но свући панталоне, према чему панталоне гарантују више

Не излажем ја све ове добре особине панталона као непријатељ сукње; напротив, ја мислим да ћу се тиме баш декларирати као пријатељ сукње што будем више добрих особина панталона пронашао.

А једнога дана, баш кад је на дневном реду министарске седнице било питање да целокупна влада прескочи плот Милоша пекара и да му из баште

То нам је уједно била и цела ратна спрема. Тачно у 2 часа и 17 минута отпочео је напад. Не знам баш да ли је толико сати било али кад је на цркви избило два, кренула су у виноград кола са суседовом породицом и одмах,

— рећи ће прота, као најнадлежнији да о томе да своје мишљење. — Па ако! — теши се мајка. — Баш ако и погреши што, мантија све то покрије!

али на метар не можеш баш ништа, не можеш скратити метар. Него, ако ће да буде трговац, да буде ангро, па кад закине, да закине ангро.

Да је код професора било мало добре воље, они би баш у томе, што никад не одговарам на оно о чему ме питају, запазили код мене известан политички таленат, али они то нису

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Оставите га мало на миру, то је јака конту зија. А где је ударило? — запита командант војника. — Баш уз нас... — Откуд на њему крв? — Један је погинуо, а има и рањених... — А да ниси ти, бре, рањен? — Нисам...

Од муке се насмејасмо. — То ти је оно: „Болан здравог носи!“ — покушава да се нашали поручник Лука. — Е, није баш тако.

— Брже, нека дођу запреге! — нареди командир нервозно. — Осетио сам ја неку тишину и сад сам баш пратио поднаредника да ухвати везу са пешадијом... Без ларме! — Викну кроз стиснуте зубе и оде међу војнике.

Цео дан су пролазили рањеници, па ме баш пита наредник Стојић: „Да ли остаде још ко од наших?“ И сигурно су Немци у сумрак ударили поново, да грешници нису ни

Моји нерви затегнуше, као да бих хтео својим прегнућем да стишам шум, који се разносио кроз ноћ. А још увек смо ишли баш њима у сусрет. Пут ми се много одужио и не могадох да издржим више: — Немој да погрешиш, стари. — Е, моје дете!

Људи су се саживели са том мишљу и стоје неми и укочени поред оруђа, очекујући све што је најгоре. И то свесно. Ако баш и погину, на последњем часу биће им савест мирна. А ја, иако нисам припадао овој батерији, делио сам њену судбину.

А сада смо, у пуној збили, ми јужна војска, која брани баш багрданске положаје. Следећег дана рано изјутра командант је добио извештај да ће око девет часова доћи Краљ, да

Командант дивизиона је објашњавао Краљу линију наших и немачких ровова. Над нама су баш тада летели немачки аероплани и тешка артиљерија почела је дејствовати.

У једноме моменту је наша артиљерија успела да их отера, али мало после вратише се наново, тражећи баш ту батерију која их је гађала. После подне Краљ се опрости од официра и одјаха до друма, где је чекао аутомобил.

са којег су одлетале варнице, па ће рећи: — Сва је несрећа у томе што су војници приликом овога одступања наишли баш на свој родни крај. Сада треба да оставе жене и децу, старе родитеље.

Отприлике негде на средини клисуре. Коморџије зашле под брдо, наложиле ватру, и баш се спремају да легну. А запрегнута кола у бескрајном низу стоје на путу. — Људи, бре, што лежите, зашто не крећете?

Тражи сребро. — Где је тај трговац? — плану Лука и пође за Исајлом. Била је то радња колонијалне робе, баш на путу којим смо ми ишли.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Па дивни и лепи каплар, који страсно воли своју жену, Одлетеће на вранцу да положи живот у част њену; Зауставиће се баш на ивици рудничких шума: У борби са храстовима, са тенковима воловским, На бедемима брдским, На доглед сеоског

На ади прекопута Љубила је баш тог тренутка, опијено, Јаког и милог једног регрута. И то је све. Ожалошћени ... до гроба.

Ко? Декамерон! Али то није ништа, О баш то није ништа; Горе је овако увек везан, као кокош у пилићару: Сељанка носи у руци живину и смеши се жандару, Жандар

моја велика, Брегови су тако меки, и река није дубока; Ма куд да пођемо, будало, багро, иста нас смрт чека, Иста нас баш смрт чека, крај миле сељанке, У војсци и железничној станици.

У овој ноћи опет празан Чанак из ког, ко дечко, недокуса, Но заспа баш кад заструји Великом свемоћју укуса, Пићем: утопише се вољно у њ славуји.

општем животу носи собом и сензацију задовољства што сам рођен, подлегаћу са што свеснијим и већим одушевљењем баш таквим потчињавањима; тј.

Али пошто ми некако падне на памет да то чега се ја бојим, баш тај и тај дан, стварно - па ма шта се на свету догодило - мора наићи (изгледа да сам се само узбуђивао при

Тајанство рођења је исто тако велико, можда и веће но тајанство смрти. Како сам ја рођен? Зашто баш ја а не ко други; како се моја свест о личности увукла у ово баш тело а не у које друго, рођено од моје мајке; у

Како сам ја рођен? Зашто баш ја а не ко други; како се моја свест о личности увукла у ово баш тело а не у које друго, рођено од моје мајке; у колико моје тело носи у себи доживљаје и сазнање, о њему, моје мајке,

један нов закон, а није подлегало нарочитом типу физичке лепоте као за време Грка или Ренесансе: кад је тај тип баш значио ропство духу, које је телу наметло одређену униформу - својом специјализираном логиком.

Ево ја пишем песме, зато што између три и четири часа не осећам ни за чим другим потребу, но баш за тим. У једанаест и по сам гладан, и ни по коју цену не бих могао певати; потом варим.

Мени и није толико баш стало до супе мога детињства, колико до дивоте да о њој певам и на један нов начин се нахраним њом.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— одврати корална грана мислећи на себе и своју стену. Неки други свет ,није је занимао. Одласци? Путовања? Којешта! Баш је неозбиљна Седефна ружа у својој чежњи да се одвоји од дна и крене ка сунцу и облацима.

Како би и могла Седефна ружа то да схвати? Месо јој је одвратно и људи га не цене баш превише. У Горњем свету угор је цењен, али бити цењен тамо горе није нарочита срећа за рибе.

— рече главати поглавица златног племена, док су се сунцокрети, као један, окретали ка истоку: сунце се баш рађало излазећи из реке. — Без сунца не би било ни плавоцвета, ни иванчица, ни белих рада, ни булки!

Увек замишљен, увек загледан у даљину избегавао је игре браће и сестара, одбијао да следи сунчев ход. — 3ашто би баш сви морали да раде исто? — говорио је, и уместо да следи Сунце пратио лет вилин-коњица и пролажење ветра кроз траву.

— Не кидај ме, не убијај! — јауче купина, али Ведран ни главу не окреће, већ искидавши је крете даље. Баш је будала! Своје златно јајашце оставио да по планинчини врат ломи! И ко зна колико дуго!

« Дрвосеча отвори врећу и зачуди се: пуна врећа маски каквима се играју деца. — Баш сам будала! — рече љутито себи. — Шта ће ми маске ђавола, попова и којекаквих пробисвета?

Можда би неким другим ово ђаволско могао да препокрије? Отвори Дрвосеча врећу и загледа се у маске: баш је згодан млади војник! Капу на лево страну накривио, уста у осмех развукао — која се девојка не би окренула за њим?

За домовину, за слободу зову војника да гине! А кад су погинули напунили ровове, сети се Дрвосеча вреће. »Баш сам будала!« — помисли. »Из глупости ћу оставити главу у смрдљивом рову!

— тресао се трбух Морског Цара, тресао се и Цар и Царева брада, а свита је, као одјек, понављала: — Хах—ах, ах-хах! Баш је будала Капљица! Будала будаласта! Ко би; сем будалице, могао да напусти морско царство?

Узалуд су је мамиле звезде, узалуд је наговарао Месец да се одмори. Какав одмор! А онда баш кад се сунце рађало, угледа Капљица знано место и на сувој гранчици пустињске биљке један цвет. Свој Цвет.

»Баш је тешка старост!« — помисли Лепотица, гледајући како се бакица устрашено прибија уз зидове, док су пролазници, журећи,

А у зору, баш кад се сунце купало у реци, почела су из јајашаца да искачу мравља деца. Нико није имао времена да погледа јесу ли им

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Нит уздише, нит плаче. Само седи, чека. Боји се да не чује, како га крвава доносе. (Плачно): А њега, бате, баш никако нема... (На степеницама чују се оштри кораци и кашљање.) Ето оца! СТАНА и ВАСКА журно излазе.

КОШТАНА Коју? СТОЈАН Песму, као што је твоје лице, грло, косе русе... КОШТАНА (зарадована): Ех, зар баш русе косе? СТОЈАН Русе, меке, још не замршене! КОШТАНА (пева): Мирјано, ој Мирјано, Имаш русе косе, Мирјано!

Шта ћу... Шта ме тражи? КОШТАНА (зауставља га): Немој, Стојане! И ја те молим! СТОЈАН Па баш због тебе — нећу. Јер знам да ће он сада све на тебе! За све ћеш ти бити крива. КОШТАНА Неће, неће! Само ти немој!

Ти си за све крива! ГРКЉАН (живо, уплашено): Она је, газдо! Она је за све крива. Е, за ту реч баш ти оволико хвала! Она, још кад Коштан беше мала, дете... И она онако малу учи је да игра и пева. И научи је!

СТОЈАН У свет, да ти миришем косе, гледам очи, слушам глас, песму... КОШТАНА (зарадована): Ех, зар ме баш толико волиш? СТОЈАН (занесено): Све прежалих! И оца, матер, кућу! Хајде! Коњи чекају. Један за мене, други за тебе!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Анђели и ружице Лебде сврх Госпе благе; Очи јој. усне и лице Баш кô у моје драге. 12 Не љубиш ме, не љубиш ме, Но то мене мало коље Погледам ли лик твој само, Ја сам кô краљ

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

уз епопеју истом од XВИ века, у које се време хватају њени спомени у изворима, занимљиво би питање искрсло: откуда баш у XВИ веку, тако позно, да се истакне баш то име и никоје друго?

време хватају њени спомени у изворима, занимљиво би питање искрсло: откуда баш у XВИ веку, тако позно, да се истакне баш то име и никоје друго?

уз епопеју истом од XВИ века, у које се време хватају њени спомени у изворима, занимљиво би питање искрсло: откуда баш у XВИ веку, тако позно, да се истакне баш то име и никоје друго?

време хватају њени спомени у изворима, занимљиво би питање искрсло: откуда баш у XВИ веку, тако позно, да се истакне баш то име и никоје друго?

Али одмах затим, у другом делу песме, он улази у жестоку борбу, баш као да се бори за земаљско царство, и био би победник да није било Вукове издаје. Откуда та противречност?

Њега у XВИ веку заувек замењује Вук Бранковић. Зашто је баш Вук добио то срамно име, и зашто тек у XВИ веку, питање је на које не умемо тачно да одговоримо.

Па ипак, вреди нагласити неке околности због којих је народ могао да припише издајство баш Вуку Бранковићу: он је владао на Косову, а није погинуо у косовском боју; влада његовог сина Ђурђа Бранковића, са

И могуће је , чак је и природно , да је мисао о Вуковој издаји, у вези с поменутим околностима, поникла баш у главама тих људи који су до пред крај XВИ века покретали безизгледне, очајничке буне.

се много пута морало учинити да ударци на њега падају и из нашег неба, да се и наше планине крећу против њега, баш онако као што песма говори: Ведро беше, те се наоблачи, из облака тиха роса на'ђе.

Ту се пева о владици Данилу († 1735), и браћи Мартиновићима, који су главни учиниоци догађаја од 1707; пева се баш догађај, од тренутка кад владика буде заробљен па све док не „погибоше црногорски Турци“.

клетве треба да буде највише дирнута; у трећем случају Марково кршење царске наредбе представљено је врло ефектно баш тиме што се она понавља обрнутим редом, што је последњи стих наредбе „да с' не игра колом уз кадуне“ поновљен као први

И баш зато што су делови такве трагедије, туга у овим песмама осећа се као немерљиво дубока, а догађаји и личности у њима има

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Сви само мене А нико брата Гњави ме медвед Јер хоће меда Гњави ме пчела Јер му га не да Гњави ме деда Па ме баш гњави Деда је збиља Гњаватор прави Морам још рећи Ради дојма Кога ја гњавим Немам појма ОТКУД МЕНИ ОВА СНАГА

срести Па макар је моро јести У ЖИВОТУ ТО ЈЕ БИТНО У животу То је битно Ништа није сасвим ситно Ништа није баш којешта Што не може рука вешта Да поправи Ситнице су То је тачно И досадне убитачно Ал понекад много значе Цео

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Све узалуд. Стриц отвара очи, а нови учитељ, стоји ли стоји, и мршти обрве. Дјечак огорчено пљуцне. — Пхи, баш су ми и то неки кићени свеци!

Да лав на њ јурне, чини му се, он с мјеста не би могао да макне. Да му миш потрчи уз ногавицу, не би ни онда. Ех, кад баш он измисли онај проклети надимак?! — Ко је од вас двојице оно казао?

Изненађен, учитељ малчице устукну. — Баш ти? — Јесте. Дјечаков постојан глас и тврд поглед одједном разгоропадише пијанца.

— Магарче, нијеси имао куражи да се јавиш, него си оставио друга да због тебе страда, је ли! И још баш ти идеш да шибу донесеш којом ће да га бију, а! Ево ти још једна заушница.

Који год би прут одабрао, тај би му се чинио исувише опасан. — Зар овај? А, не, не! Баш оваквим тукао ме је дјед Тодор. Боли као враг. Машио би се за други и одмах тргао руку. — Не, не, ни тај нећу!

— Ево, ово сам баш тражио. Кад се вратио у разред, учитељ се набусито отресе на њ: — Јеси ли био на Сјеверном полу кад те тако дуго

— Не идем ја више у школу па да ме учитељ избије као тебе данас — дочека Стриц. — Ето баш није мене, него Боку Потрка! — злурадо закрешта свадљивица. — А кога још? — Е баш ти нећу казати!

— Ето баш није мене, него Боку Потрка! — злурадо закрешта свадљивица. — А кога још? — Е баш ти нећу казати! — Не знаш, па зато нећеш. Не знаш, не знаш, баш, баш!

— злурадо закрешта свадљивица. — А кога још? — Е баш ти нећу казати! — Не знаш, па зато нећеш. Не знаш, не знаш, баш, баш! — Знам, баш знам: Ђоку Потрка и Лазара Мачка, ето ти! Обојицу је данас истуко. Ено их, остали су у затвору.

— А кога још? — Е баш ти нећу казати! — Не знаш, па зато нећеш. Не знаш, не знаш, баш, баш! — Знам, баш знам: Ђоку Потрка и Лазара Мачка, ето ти! Обојицу је данас истуко. Ено их, остали су у затвору.

— А кога још? — Е баш ти нећу казати! — Не знаш, па зато нећеш. Не знаш, не знаш, баш, баш! — Знам, баш знам: Ђоку Потрка и Лазара Мачка, ето ти! Обојицу је данас истуко. Ено их, остали су у затвору.

Лукавом Стрицу ништа друго није ни требало, него да сазна ко је био бијен у школи. Ето нових јунака у дружину. И то баш Мачак и Потрк, двије делије из четвртог разреда какве се само замислити могу. И Потрк и Мачак били су надимци.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Лише, кад већ до златне руде дођу, те јој жицу намере, тадар баш с опипом и врло прегледају свесрдо. Кад они у засипној дубини земљаној прегоравајући свој живот много се забаљају а ја

И поче га између њих један писати. А кад виде да га баш онако не може лепо изобразити како би ваљало, а он узе те много злата натовари на прилику му.

Пак згледа га неки Арапин, Турчин; из лука са стрелом стрели к њему, те га згоди баш у раме! И таки пљусну крв тећи из рамена образа Теодорова.

Ако ли баш види а не ваља и низашто неће бити, једанпут га се махне, отисне га од себе и из куће га истера: нек се скита и битангу

И она овде нас доведе да изгинемо сви широм, јер ми смо њему баш тако учинили: он донесе нам јести и живота се лиши. Што ли од њега би? Давно је било, не знамо.

свињско; пак ето, таки срокташе се свиње, и једнак поврвише на брег к мору, те поскакаше у воду и све се стопише. Баш тако сам ходио, кано орачи и копачи кад једним махом све своје семе, штогод имаду, засеју у црну земљу.

А несвиђена и смрт носи. Врло је то мучно заустезати и коме заустаљати каде се је свуда расходила. Баш онако кано ако би и који понајвештији згодио се бити думенџија у корабу на ширини морској, на велику ветру и таласу

И крошто то би? Кроз велики инат и сваду поповску, с пизме рад међу собом и не мала рат међу њима заподеде се, него баш и душманска!

Стадоше они на ред пред мученичаску икону и почеше им се ругати с подсмехом говорећи: — Аха, баш узалуд ћемо ми гладни чувати вама овде ово место ваше, чатући вам и појући, сваки дан ту служећи, а ниоткуд ништа!

Од Бога давату сваком своју срећу и храну ктели бисмо забранити или прејагмити или прекрасти све себи! Баш смо тако налични некој војски да се на месечини ноћом на малу виделу бије не познајући се у смеси.

Ама како ми се мни, сад се оно писмо испуња давњашње с клетвом говорно: »Какви су људи, такви су ти баш и попови. А какви су попови, такви су и сви људи, нимало што који бољи од горих нису.

А какви су попови, такви су и сви људи, нимало што који бољи од горих нису.« И не сви баш тако, него ти којино се на гласу поизборити и имовити држе се да су, — најневаљалци су: бољари и господари, тобоже

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

шију и главу, погледа плашљиво око себе, узе ону зечју ногу и минђуше, шмркну и продужи посао и не размишљајући баш много зашто је добио шамар.

Певала се по целом граду, и да је калфа Коте мало-мало мућнуо главом, сетио би се да је шегрт баш од њега истог чуо и научио ту песму, као што је он чуо и научио од мајстор-Мана.

А после, баш да је све заборавио калфа Коте, није требало да заборави онај шамар што га је пре недељу дана добио и он сам од

малочас, можда шегрт Поте и не би запевао и, ни крив ни дужан, добио шамар да није сам он, исти калфа Коте, звиждукао баш ту исту песму. Укратко рећи, та се песма најрадије певала у оно доба кад и ова наша приповетка почиње.

“ па га опет љубе у образ, тако да мора формално да се отме и да бежи. Тако жене; напротив, многи старији људи нису га баш најрадије гледали. Само духну на нос: „Хм! Јага, што је џимпир! Анасана!

жустар и вредан мајстор — увек би тада зажалио на судбину своју и на уређење у свету: што је то бог оставио да човек баш мора радити и у зноју лица свога зарађивати хлеб кад, ето, од левентовања лепшег и лакшег заната нема!...

А мени отпадали нокти на Горици; то јест, није баш мени — али исто кô да је и мени!... Па, молим те, ујдуриши ти то; а ја знам шта је право... — Не бригај ти!

Исправку му је написао баш онај исти адвокат буџаклија који је и непријатељу његовом написао напад на њега!... у кући Мана кујунџије несрећа.

“ — „Који човек?“ — „Па, онај, де... у сукњи; из јучерашњег друштва! А он се сећа, смеши се и каже да га се то баш ништа не тиче, а обично заврши: „Па шта каже, бога ти?“ — „Каже да јој се допадаш“. — „Славе ти?“ — „Здравља ми!

Ваљда се још није та срећна, та твоја будућа, родила? Или, вели, ваљда тражиш много пара!“ — „Здравља ти? То баш каже?“ — „Ама, молим те, ни речи!“ вели онај тајанствено. „Молила ме да ти ништа о томе не кажем!“ — „Их, болан брате!

Њу су обично увек избегавали — нити су је позивали к себи у кућу нити су је водили кад су куда ишли. А ако су је баш кадгод и повели, то је увек било после дужег свађања и погађања око постављених услова, на које је услове Дока тешко

Мане је ћутао. А кад мати навали на њ, он јој рече да није то баш тако хитно. — Море, Манчо, сине, докле ће си момак?! — вели му мати.