Црњански, Милош - Сеобе 2
Него нека му каже, ко их је довео до овога. Бајевич га упита ко је он. Исакович му онда рече да је росијски официр, а побратим ритмајстора Подгоричанина, кога је оставио
Нити је Бајевич знао шта је то ритмајстор, нити ко је Подгоричанин, али, кад се чу, то, име, за час се створи граја и све оживе.
знао шта је то ритмајстор, нити ко је Подгоричанин, али, кад се чу, то, име, за час се створи граја и све оживе. Бајевич исприча да су они транспорт владике Василија, фамилија са њим, и да су лијепо стигли до Тријеста, једрењаком
А смрди. Чини се од мачића. Павле им рече да су питоми зечеви. Бајевич понови: смрди. Павле понови да треба да се стрпе. Неко му довикну да им пресвлаке треба.
Неко му довикну да им пресвлаке треба. Павле онда поче да их испитује ко их на пут наговара. Бајевич му рече да не треба нико њих да наговара. Сами су кренули, са Василијем, у Росију, па су се изгубили.
Једва их је Бајевич успео да стиша. Ма ко био официр, каже, има детета главу. Не зна Чрну Гору! Цар росијски, Петар, позвао је кнеза Луку,
А што да крећу сада, кад је мир, па и Турци мирују, зар не би било боље да се причека до владичиног повратка? Бајевич на то цикну: шта да чекају? Чекали су доста, био им је да их пали, пре двадесет и пет година, Ченгић Бећир паша.
А кад Исакович заграја: имају ли нешто написмено? Да ли им је Василије показао неко писмено од Руса? – Бајевич узвикну, љутито: шта ће им писма? Реч је пала. То је веза. Тако што се, без срамоте, не прекида!
Што не чекају помоћ од Руса? На то понова наста граја. Бајевич га прекиде и дрекну: откуда? Пале их, палеж не чека, а не надају се више, ни Аустријанцима, ни Венецијанцима, ником из
Исакович онда запита чичу: зар нису могли у Вијени да нађу неког рада? Па да се боље прехране до одласка. Бајевич му на то каза да су Бечлије долазиле, да их гледају, с почетка. Нудили су им и неку милостињу, кад им је нестало шкуда.
А шта ће бити, ако их ипак врате у Чрну Гору? Има, чује се, међу њима самртника. На то настаде тишина. Бајевич му рече да они знају да ће помрети на путу, ако их је Росија заборавила. Овакав живот и не вреди ништа.
Исакович онда упита Бајевича ко је она жена са малом, болесном, поднадулом, ћерчицом, са црвеном капицом на глави. Бајевич му рече да је то Јока Стана Дрекова, коју је муж, у Тријесту, осрамотио и напустио, јер му се досадило да чека.