Матавуљ, Симо - УСКОК
А шта би рекао, колико ми је година? Пуро Мијушков, Стево Бајов, Гашо Перков и Стијепо Мрков, све старији људи, окупише се око њих двојице.
Пуро Мијушков дохвати Мргудову колајну и запита ускока: — Умијеш ли читати српски? — Не, но руски? — исправи Стево Бајов. — А да ли то није све једно? — рече Гашо Перков. — Умијем њешто — потврди Јанко. — Научио сам међу Граничарима.
— Не мора ни то бити — опази Стево Бајов. — Није ли преко двадесет година међу нама живио онај Долћи и без перчина и без нашега руха!? Па шта му је фалило?
Сви, осјем Мргуда, слатко се смијаху, а Мргуд, кадна, кипћаше у себи. Стево Бајов викну му: — А-ну, чôче, но испричај, све како је било!
Опазив да Стево Бајов умије најкраће, најпрегледније причати, наведе га да почне с почетка. Стево му исприча како су Французи ушли у
Колико ти је сад година? — Двадесет трећа. Опет наста дуго тајац, који прекиде Стево Бајов: — А да су те по несрећи јутрос ухватили, би ли те убили? — Сигурно — поврну ускок, осмијехнув се и махнув руком.
јер уђоше сви старији браственици: кнез Драго, Маркиша Стевов, Мирко Јокашев, Стијепо Мрков, Пуро Перов, Стево Бајов и поп Марко.
Бјеше тај већ средовјечан, али се видјело да је жилав и живолазан. Крцун рече Јанку да је то Марко Бајов Бајица, владичин писмоноша за Котор и Будву, ходац каквоме нема друга, који је кадар, кад устреба, и два пута за један
Ниједан друге ријечи не рече, осим што Јанку честиташе ране, па га узеше Рако Мргудов и Стево Бајов и однијеше право кнежевој кући, гдје га намјестише на кревет и предадоше женскима.