Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Кô немирна савест што први пут спава, Тако спава море у немом блистању. Чемпресова шума бдије; месец на њу Сипа своје хладно сребро; одсијава Модро летње иње са високих трава. Затим крик.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
И како све више расте, примиче се и у самом срцу разгара дједова неуморна ватрица. Ено је, бдије, зове и показује нам пут. — Хе-хе, ипак нас чека стара парипина раколи се Петрак.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Готово да излуди од страха, јер осећа да му нема лека, да ће јој умрети, а опет једнако нуди га, бдије, а у исто време мора да надгледа кућу, како их смрт не би изненадила, затекла кућу непочишћену, неспремну.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Најзад, у великој трпезарији гораше свијећа по сву ноћ, те се могло нагађати да и Балеган бдије. Еле, у манастиру, и дању, и ноћу, све иђаше суноврат. Слуге су пак радиле што их бјеше воља.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Растрзана тако међу сном и јавом, Гледајући како непомично бдије Тај Анђ'о Страдања над тужном ти главом, Ти желиш и чекаш.
Уза њ' тек малко на шиљтету ниже, К'о симбол среће, наша мајка бдије; За скори Божић кошуље нам шије, И каткад на нас благе очи диже. У то би халка закуцала. - „Петар!
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Замишљао сам како у ноћи лежи поред ње — она спава а он бдије — и у њој незауставиво нешто расте, расте. (А докле ће, мили боже, тако то да расте? и како ће то да сврши?
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
ветар обавије Куло с врхом ван времена на коју дишем Тесно је небу у птици птици још више Моје издвојено око ван главе бдије.
О даљино сна где југ влашиће свира Скриј ме од слепог камена који у небу бдије. То питоме долине посташе провалије У овој песми у којој немам мира.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Уза њ, тек малко на шиљтету ниже, Кô символ среће, наша мајка бдије; За скори Божић кошуље нам шије, И каткад на нас благе очи диже. У То би халка закуцала. — ''Петар!
Пошље много лета овдје опет стојим; Лепеница тече исто као прије, Над њом стара врба још једнако бдије И Високо шуми врховима својим. Гдје си?
Одјекују врси — Пролеће пјева. Но док господ бдије И на свом топлом срцу земљу стиска, Ја видим како један црв се вије — Гмиже и пузи и полако гриска, Овдје по долу
Над њиме високо, из прозирна вела Од сребрне магле, свијетло лице бдије, И у златном лету на убога села Нечујно и кротко свој благослов лије.
Но зачас згасну све чари пламне, И снова витез сред своје тамне Песничке собе сам бдије. 1 У дивном мају, кад сваки Цветô је ружин чар, Тада је у срцу моме Плануо љубави жар.