Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
5. Пуче кичма змији коју ми је брат чврсто као уже везао о врат и са гране пљуснух у пун крви чун. Бежим. Рог ме гони, сачекује кљун, и у бекству, мучен ко леднички цвет, разазнах у мраку још страшнији свет: жена с
Од родитеља ме језа хвата, од синова бежим кроз иглене уши, пред сестрама се кријем у мишју рупу! Брат ми ударцем цокуле просипа супу, а о небрату и да не
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— А он те једнако кињи због мене, а? — Вала, Страхиња, дошло ми је да скочим у воду или да зажмурим, па да бежим и ја куд... Више се не може дурати. — Па хајде, Радојка, ми баш и дођосмо... — Та шта чините ваздан!
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Кад сам био млад и мали осећао сам неописано слатко радост иза страшнога сна. Гоне ме тако, а ја бежим панично, бежим и гушим се у немоћи, саплићем оловне ноге и падам, па се наједном пробудим и цептим и дрхтим.
Кад сам био млад и мали осећао сам неописано слатко радост иза страшнога сна. Гоне ме тако, а ја бежим панично, бежим и гушим се у немоћи, саплићем оловне ноге и падам, па се наједном пробудим и цептим и дрхтим.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Нисам могао а да не мислим стално на то, иако ми је Рашида шапутала да бежим, да испарим за неко време док... Није стигла да заврши реченицу јер је гомила око нас незадрживо расла.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
И онда полако, кријући се у сенци дрвећа, бежим док не изиђем из ваше баште, па онда запевам: Ој вечери, ој слатка чекања Ој ви ноћи моји бели дани!...
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ВЕЛИМИР: То је леп обичај. СТАНИЈА: Шта леп обичај? Куку, да бежим одавде, док и мене не саранише ка нељуде. ВЕЛИМИР: Видиш, мајко, тамо је гробље далеко, па не би људи ни могли носити.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Шта уради слуга? Баци корпе и као без главе отрчи кући: „Господару, дај ми брзо коња да бежим у Самару!“ рекао је. „Шта је било?“ — пита господар. „Видео сам Смрт и она ме смртно уплашила!
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
стењем, свакога дана заборавим по једну реч и сваке ноћи изгубим по једну звезду и сваког јутра кроз друга врата бежим из свог дома, бежим из корења.
заборавим по једну реч и сваке ноћи изгубим по једну звезду и сваког јутра кроз друга врата бежим из свог дома, бежим из корења.
као допуна давних дијалога и на лествици слатког бруја затрепти нека заборављена жица излишно је мислим што у сну бежим у неке дубље таме кад се и на тим небесима доњег спрата јављају бурне ескадриле авиони провидних крила спуштају
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
да вас... Напротив!... — Шта напротив ? запита она, смешећи се весело и гледајући га лукаво, ђаволасто. — Не бежим... нисте ми... противни. — Него напротив ?... опет она удари у смех. Гојко се баш збуни. Шта сад да јој каже ?...
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
СОФИЈА: Није Филипа, него тог његовог глумљења! Кад је наишао онај батинаш, премрла сам! Да бежим, стићи ће ме! Да вичем, ко ће ме чути? Да се браним, како да се одбраниш од лудака?
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Ето, зато се народ искупио да се договоримо шта ћемо радити. Ја се стресох и помислих да што пре бежим из те страшне земље, јер се ја, иако сам племенити Србин, нисам навикао баш на толико витештво, и би ми зазорно!
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
ЦМИЉА: И шта би? ЈАГОДА: Свашта, да не би света и милиције! Оћу да вичем, да бежим, али се пресекла! Срећом, неки људи, путници, увиђавни, виде шта је, прискоче, викну милицију, настане гужва,
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
А да идем, да бежим од ње? Ох, знам да нигде нема веће сладости, среће. И ако трпим, хоћу да излудим, ипак је срећа, срећа...
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Од ње се више одвојити нећу. Чим завесу макнем: већ на мене слећу Димљиве латице цвета кога нема. Ево бежим кроз њу, из ње, али споро. Мање ми се ноге као у корњаче.
ДВОЈНИК Он нема очи — ал ме вавек гледа. Има за мене увек реч немушту. Он први шане ону мисо сушту Од које бежим ко од ватре, леда. Кад пођем за њим — осванем сред блата. Страшно ме држи, а неима шаке.
НА СЕПТЕМБАРСКОЈ ПЛАЖИ У ХЕРЦЕГ-НОВОМ 1991. ГОДИНЕ Не знам да ли да стојим? Не знам да ли да бежим? (Ја се помало бојим На овом песку где лежим.) Да ли да кренем Богу? Или окренем врагу?
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ј. Јовановић 3мај XXИX Пођем, клецам, идем, застајавам, Шеталицу сату задржавам, Јурим, бежим, ка' очајник клети, Зборим речи, речи без памети: - „Не сме нам умрети!“ Вичем Богу: Она је још млада!
Ј. Дучић ЛXXXВИ Далеко, далеко да ми је да бежим У предео неки, и сâм не знам куда, И под јасним небом и зрацима свежим Да се тихо губим к'о ледена груда Под пролећним
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Е видиш, ја се гнушам и бежим од оне отаџбине која од мене тражи крв мојих плућа, којој сам ту крв и дао, а која ми данас не да ни да се довољно
“ и бацам нож којим сам витлао, велики, витак, с обе стране оштар турски нож, и гологлав, изгубљен, полудео, бежим, бежим далеко изван града. По путу, правом и белом од месечеве светлости, велике, тешке и покретне сенке од шуме.
“ и бацам нож којим сам витлао, велики, витак, с обе стране оштар турски нож, и гологлав, изгубљен, полудео, бежим, бежим далеко изван града. По путу, правом и белом од месечеве светлости, велике, тешке и покретне сенке од шуме.
Па га остављам и бежим у другу собу. Мртва уморна спава моја мајка. У соби смо мој син и ја. Цврчи попац. Тишина. Радосна, блажена лица син
Гледам га још мало, па га остављам да шчепам своју ручну торбу. Спремим се да бежим. Па отварам прозор и зверам по улици. Град замро. Месец нестао.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
»Шта је ово?... Шта хоће ови ?... Да убију... мене !... Да бежим !... Сад сам откован, слободан ... само да тргнем конопац, што га држе ови иза мене па да скочим !...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— каже му Петар. Старац му одговори: — Бог ти добро дао, синко! А откуд ти овамо дође! Петар му рече: — Бежим од помора, јер тамо код нас на западу страшно умире свет, и где помор пређе, ниједна жива душа не остане.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Косово, још једном му овако са седла шаљем млаз крваве мржње, па нагло окрећем коња к планини, као да хоћу да бежим у њене гудуре, као да сам још роб, па ми вала да се буним, да се одмећем...
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Но сећам се дана — Еј, младости мила! — Кад ’но су нам руковања Најтоплија била. Из нашега доба У старије бежим И поменак, лепи цветак, Уздисајем свȅжим.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Чернајев одступи од њега и продужи своје псовке и проклетства: — Ја морам да бежим, ја ћу да оставим ову несрећну земљу, где ме нико не слуша: моје се наредбе не извршују, моји це планови намерно кваре.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
ІВ Пођем, клецнем, идем, застајавам, Шеталицу сату задржавам; Јурим, бежим, кâ очајник клети: Зборим речи, речи без памети: „Не сме нам умрети!“ Вичем Богу: Она је још млада!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Кад дође ред на мене, он прекиде. Онда један скок, и настави даље. Обазрем се. Око мене сви мртви. Нагнем да бежим. Он поче да гађа мене, куршуми су прштали около, али ја се дочепах рова жив и здрав. Е, је ли то случај? — Знам.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ти плавиш. „Ето красне!” — Чује се света клик. Ја, певац, сузе лијућ, Твој рујни кунем лик, И бежим — кула? Не знам! Усамљен тражим луг, Покоја нигде немам, Плач ми је верни друг.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
ИИ Ничег се не бој, у вечног ти уздање. Зашто ми, да бежим, зборе, Као што с неба тица бежи планини. Зли лук одапне свој И стреле пође му јек Тамом, јер погоди тај У срце
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Кад се тога сетим, ја се само јежим, Из коверте своје дође ми да бежим. Шта је после било? Одмах ћу вам касти: Виновник се није сакрио од власти, Мене су у кошар преместили, знате, А њега
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Зато бежим радо од света и тражим уточишта у самоћи и сновима. То ме и доведе овамо у Даљ. Али сам ово моје прибежиште затекао у
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Ја чујем Бога у свирци, али ако је мало јачи звук, мало нечист или пиштав, ја сав дрхћем и морам да бежим. — Једнако је молио да се тихо свира. — Тише, још тише, да звук буде тих као светлост.
људи говоре свашта. — Не могу ништа рђаво говорити, јер ја рђаво не радим, ја сам од Влаовићâ... А морам да бежим од Јосифа и његовог клавира? Толика грмљавина, а никад капи кише...
Ната целу ноћ није спавала. „Издавати собу и трпети ко зна шта све? шити? Шта и бежим од шивења, кад оно једнако трчи за мном. Сместићу се у собици ја, с машином, и отворићу шивару...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
На путу се нешто испречило... Као човек!... Застадох. Напрежем очи, а лака дрхтавица ме обузима. Хтео бих да бежим. Убиће ме. А она прилика нараста, слива се са мраком ноћи, и ја у безумном страху ударих коња.
Наједном претрнух. Као да чујем неке гласове десно. Прикупио сам дизгине. Коњ се померио. Зауставих га. Да бежим! Сину ми наново у памети. Али ако је тамо батерија? А ја дошао до ње, па је оставио. Још мало...
Полетео бих, али ме стид од људи. Страх ме, чини ми се, издиже изван седла и ја замишљено јурим, бежим... Коп се саплете. Командир призва ордонанса и шапатом му нареди да скрене пажњу војницима да нико не заостаје.
А ја, иако нисам припадао овој батерији, делио сам њену судбину. Нисам имао куд. Стид ме је било од људи да бежим, а и страх ме да се упутим сам кроз ноћ, у којој свакога момента може планути пушка. Командир притајено уздише.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Толико ноћи: имам још увек права, објаву права, али укус, укус живота. Пљујем! Он, од кога бежим, Сунце! А Вук? ја: Вук!
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Ваше је да ме јурите, моје је да бежим! — каже, пун презира за подмитљиве судије и стражаре. Чему се судије љуте? Нека суде!
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Па зато сам овде. Морам да те чувам. Не смем да идем... КОШТАНА (бесно): Чуваш ме? (Стреса се.) Бојиш се да не бежим? (Пркосно.) Нећу! Ево, нећу! (Седа.) Ето, чувај ме. Нећу ја ништа. Све хоћу! Где су? Нека ме воде!
КОШТАНА (одсечно, неугодно): Нећу! СТОЈАН (забезекнут): А? КОШТАНА (одлучно, зловољно): Нећу! Зашта, куда да бежим? СТОЈАН (посрће к њој и вади нож): Зар ме ти не волиш? КОШТАНА (уплашена, моли): Не, Стојане! Не убиј ме!